Перипатетици

Густав Адолф Шпангенберг, Аристотелова школа; детаљ фреске (1883—1888)

Перипатетици су били ученици и чланови филозофске школе у старој Грчкој. Учење се темељило на дјелу грчког филозофа Аристотела, а израз перипатетик (грч. περιπατητικός) име је које су носили његови сљедбеници. Назив се односи на чин ходања, а као партицип перипатетик се често преводи као „ходајући”, „шетајући” или „лутајући”. Школа је име добила по перипатоима (колонадама) лицеја у Атини гдје су се чланови сретали, иако су касније легенде назив приписивале Аристотеловој наводној склоности да предаје ходајући.

Школа датира од око 335. п. н. е., када је Аристотел почео предавати у лицеју. То је била неформална институција чији су се чланови бавили филозофским и научним промишљањима. Аристотелови насљедници Теофраст и Стратон наставили су традицију филозофских и научних теорија, али је од средине 3. вијека п. н. е. школа почела слабити и замирати, све до римске ере када је обновљена. Каснији су се чланови више бавили коментарисањем Аристотелових дјела него њиховом надоградњом, те је школа ишчезла у 3. вијеку н. е., иако су традицију коментарисања Аристотелових дјела наставили неоплатонисти. Након пада Римског царства дјела перипатетичке школе су изгубљена за Запад, али су на Истоку укључена у рану исламску филозофију, што ће с временом играти важну улогу у средњовјековној обнови Аристотелових доктрина у Европи.

Перипатетичка школа је била позната једноставно као перипатос.

Види још

• Аристотелизам
• Перипатетички аксиом

Литература

• Barnes, Jonathan (2000). Aristotle: A Very Short Introduction. Oxford Paperbacks. ISBN 0-19-285408-9. 
• Drozdek, Adam (2007). Greek Philosophers as Theologians: The Divine Arche. Ashgate publishing. ISBN 0-7546-6189-X. 
• Furley, David (1970). „Peripatetic School”. Ur.: Hammond, N. G. L.; Scullard, H. H. The Oxford Classical Dictionary (2. izd.). Oxford University Press. 
• Furley, David (2003). „Peripatetic School”. Ur.: Hornblower, Simon; Spawforth, Antony. The Oxford Classical Dictionary (3. izd.). Oxford University Press. ISBN 0-19-860641-9. 
• Hegel, G. W. F. (2006). Brown, Robert F., ur. Lectures on the History of Philosophy 1825–1826: Greek Philosophy. 2. Oxford University Press. ISBN 0-19-927906-3. 
• Irwin, T. (2003). „Aristotle”. Ur.: Craig, Edward. Routledge Encyclopedia of Philosophy. Routledge. 
• Lieber, Francis; Wigglesworth, Edward; Bradford, T. G. (1832). Encyclopedia Americana. 10. 
• Lynch, J. (1997). „Lyceum”. Ur.: Zeyl, Donald J.; Devereux, Daniel; Mitsis, Phillip. Encyclopedia of Classical Philosophy. Greenwood Press. ISBN 0-313-28775-9. 
• Nussbaum, M. (2003). „Aristotle”. Ur.: Hornblower, Simon; Spawforth, Antony. The Oxford Classical Dictionary (3. izd.). Oxford University Press. ISBN 0-19-860641-9. 
• Ostwald, M.; Lynch, J. (1982). „The Growth of Schools & the Advance of Knowledge”. Ur.: Lewis, D. M.; Boardman, John; Hornblower, Simon; et al. The Cambridge Ancient History Volume 6: The Fourth Century BCE. Cambridge University Press. 
• Ross, David; Ackrill, John L. (1995). Aristotle. Routledge. ISBN 0-415-12068-3. 
• Seyffert, Oskar (1895). A Dictionary of Classical Antiquities. 
• Sharples, Robert W. (2003). „The Peripatetic school”. Ur.: Furley, David. From Aristotle to Augustine: Routledge History of Philosophy. Routledge. ISBN 0-415-30874-7. 
• Wehrli, Fritz (ur.), Die Schule des Aristoteles. Texte und Kommentare. 10 volumes and 2 Supplements. Basel 1944–1959, 2. Edition 1967–1969.
  • I. Dikaiarchos (1944); II. Aristoxenos (1945); III. Klearchos (1948); IV. Demetrios von Phaleron (1949); V. Straton von Lampsakos (1950); VI. Lykon und Ariston von Keos (1952); VII: Herakleides Pontikos (1953); VIII. Eudemos von Rhodos (1955); IX. Phainias von Eresos, Chamaileon, Praxiphanes (1957); X. Hieronymos von Rhodos, Kritolaos und seine Schuler, Rückblick: Der Peripatos in vorchlisticher Zeit; Register (1959); Supplement I: Hermippos der Kallimacheer (1974); Supplement II: Sotio (1978)

Спољашње везе

Медији везани за чланак Перипатетици на Викимедијиној остави