Pređi na sadržaj

Džon Hazbruk van Vlek

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Džon Hazbruk van Vlek
Lični podaci
Datum rođenja(1899-03-13)13. mart 1899.
Mesto rođenjaMidltaun, Konektikat, SAD
Datum smrti27. oktobar 1980.(1980-10-27) (81 god.)
Mesto smrtiKembridž, Masačusets, SAD
Naučni rad
PoljeFizika
UčeniciDžon Bardin[1]
Nagrade

Džon Hazbruk van Vlek (engl. John Hasbrouck Van Vleck, 13. mart 1899. – 27. oktobar 1980) bio je američki fizičar i matematičar, koji je 1977. godine, dobio Nobelovu nagradu za fiziku „za fundamentalna teorijska istraživanja elektroničke strukture magnetičkih i neorganizovanih sistema”.[3]

Obrazovanje i rani život[uredi | uredi izvor]

Van Vlek je rođen od oca matematičara Edvarda Bura van Vleka i majke Hester L. Rejmond u Midltaunu, Konektikat, dok mu je otac bio docent na Univerzitetu Veslijan, a gde je profesor bio i njegov deda, astronom Džon Monro van Vlek. Odrastao je u Medisonu, Viskonsin, i diplomirao na Univerzitetu Viskonsin-Medison 1920. godine, pre nego što je doktorirao na Univerzitetu Harvard 1922. godine pod nadzorom Edvina K. Kembla.[4][5]

Karijera i istraživanje[uredi | uredi izvor]

Džon se pridružio se Univerzitetu u Minesoti kao docent 1923. godine, a zatim se preselio na Univerzitet Viskonsin-Medison pre nego što se nastanio na Harvardu. Takođe je stekao zvanje počasnog doktora nauka ili D. Honoris Causa, diplomu na Univerzitetu Veslijan 1936. godine.[6]

Dž. H. van Vlek je uspostavio osnove kvantnomehaničke teorije magnetizma, teorije kristalnog polja i teorije polja liganda (hemijsko vezivanje u metalnim kompleksima). On se smatra se ocem modernog magnetizma.[7][8][9]

Tokom Drugog svetskog rata, Dž. H. van Vlek je radio na radaru u radijacionoj laboratoriji MIT-a. On je bio pola vremena u radijacionoj laboratoriji, a pola je provodio kao deo osoblju na Harvardu. On je pokazao da bi na talasnoj dužini od oko 1,25 centimetra molekuli vode u atmosferi doveli do problematične apsorpcije i da bi na talasnoj dužini od 0,5 centimetara došlo do slične apsorpcije od strane molekula kiseonika.[10][11][12][13] Ovo je imalo važne posledice ne samo za vojne (i civilne) radarske sisteme, već kasnije i za novu nauku radioastronomije.

Van Vlek (levo) dobija Lorencovu medalju od Hendrika Brugta Gerharda Kazimira na Kraljevskoj holandskoj akademiji umetnosti i nauka u Amsterdamu.

Dž. H van Vlek je učestvovao u Projektu Menhetn. U junu 1942, Robert Openheimer je održao letnju studiju za potvrđivanje koncepta i izvodljivosti nuklearnog oružja na Univerzitetu Kalifornije, Berkli. Prisustvovalo je osam teorijskih naučnika, uključujući Dž. H. van Vleka. Od jula do septembra, teorijska studijska grupa je ispitivala i razvijala principe dizajna atomske bombe.[14][15][16]

Teorijski rad Dž. H. van Vleka doveo je do osnivanja Laboratorije za nuklearno oružje u Los Alamosu. Takođe je služio u komitetu za reviziju Los Alamosa 1943. Komitet, koji je osnovao general Lesli Grouvs, takođe se sastojao od V. K. Luisa sa MIT-a, predsednika; E. L. Rouza, iz Džouns & Lamsona; E. B. Vilsona sa Harvarda; i Ričard K. Tolmana, potpredsednik NDRC. Važan doprinos komiteta (koji potiče od Rouza) bilo je smanjenje veličine ispaljivačkog oružja za atomsku bombu Litl Boj, koncept koji je eliminisao dodatnu težinu dizajna i ubrzao proizvodnju bombe za njeno eventualno puštanje iznad Hirošime. Međutim, to nije korišteno za bombu Fat Man u Nagasakiju, koja se oslanjala na imploziju plutonijumske školjke da bi dostigla kritičnu masu.[17][18]

Filozof i istoričar nauke Tomas Kun završio je doktorat fizike pod van Vlekovim nadzorom na Harvardu.[19]

Tokom 1961/62. bio je Džordž Istmanov gostujući profesor na Univerzitetu u Oksfordu[20] i bio je profesor na koledžu Baliol.[21]

Godine 1950. postao je strani član Kraljevske holandske akademije umetnosti i nauka.[22] On je odlikovan Nacionalnom medaljom za nauku 1966. godine[23] i Lorencovom medaljom 1974. godine.[24] Za svoj doprinos razumevanju ponašanja elektrona u magnetnim čvrstim telima, van Vlek je 1977. dobio Nobelovu nagradu za fiziku, zajedno sa Filipom V. Andersonom i ser Nevilom Motom.[25] Po njemu su nazvane van Vlekove transformacije, van Vlekov paramagnetizam i van Vlekova formula.[26]

Van Vlek je umro u Kembridžu, Masačusets, u 81. godini.[27]

Nagrade i počasti[uredi | uredi izvor]

Dobio je Nagradu Irving Langmjur 1965. godine, Nacionalnu medalju za nauku 1966. godine i izabran za stranog člana Kraljevskog društva (ForMemRS) 1967. godine.[2] Dobitnik je Medalje Eliota Kresona 1971. godine, Lorencove medalje 1974. i Nobelove nagrade za fiziku 1977. godine.

Lični život[uredi | uredi izvor]

Dž. H. van Vlek i njegova supruga Abigejl takođe su bili važni kolekcionari umetnosti, posebno u medijumu japanskih grafika na drvetu (uglavnom Ukijo-e), poznatih kao van Vlekova kolekcija. On je to nasledio od svog oca Edvarda Bur van Vleka. On su donirali tu kolekciju Muzeju umetnosti Čazen u Medisonu, Viskonsin tokom 1980-ih.[28]

Publikacije[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Bardeen, J. (1980). „Reminiscences of Early Days in Solid State Physics”. Proceedings of the Royal Society of London. Series A, Mathematical and Physical Sciences. 371 (1744): 77—83. Bibcode:1980RSPSA.371...77B. ISSN 0080-4630. JSTOR 2990278. S2CID 121788084. doi:10.1098/rspa.1980.0059. 
  2. ^ a b Bleaney, B. (1982). „John Hasbrouck Van Vleck. 13 March 1899-27 October 1980”. Biographical Memoirs of Fellows of the Royal Society. 28: 627—665. JSTOR 769913. doi:10.1098/rsbm.1982.0024 Slobodan pristup. 
  3. ^ „The Nobel Prize in Physics 1977”. NobelPrize.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 23. 12. 2018. 
  4. ^ „John H. van Vleck Biographical”. 
  5. ^ „NAS Biography of E.B. Van Vleck” (PDF). 
  6. ^ Džon Hazbruk van Vlek na sajtu Nobelprize.org Uredi na Vikipodacima including the Nobel Lecture, December 8, 1977 Quantum Mechanics The Key to Understanding Magnetism
  7. ^ John H. van Vleck, International Academy of Quantum Molecular Science.
  8. ^ On the verge of Umdeutung in Minnesota: Van Vleck and the correspondence principle. Part One Arhivirano 2009-05-20 na sajtu Wayback Machine, Anthony Duncan, Michel Janssen; Elsevier Science, 8 May 2007.
  9. ^ On the verge of Umdeutung in Minnesota: Van Vleck and the correspondence principle. Part Two Arhivirano 2009-05-20 na sajtu Wayback Machine, Anthony Duncan, Michel Janssen; Elsevier Science, 8 May 2007.
  10. ^ Norman F. Ramsey Oral History (1991), NORMAN F. RAMSEY: An Interview Conducted by John Bryant, IEEE History Center, 20 June 1991.
  11. ^ Oral History Transcript Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. januar 2015), Interview with John H. Van Vleck by Katherine Sopka at Lyman Laboratory of Physics, 28 January 1977.
  12. ^ Louis Brown, A radar history of World War II, Institute of Physics Pub., Brown, L. (1999). Technical and Military Imperatives: A Radar History of World War 2. CRC Press. str. 442, 521. ISBN 0750306599. 
  13. ^ Van Vleck, J.; Weisskopf, V. (1945). „On the Shape of Collision-Broadened Lines” (PDF). Reviews of Modern Physics. 17 (2–3): 227. Bibcode:1945RvMP...17..227V. doi:10.1103/RevModPhys.17.227. Arhivirano iz originala (PDF) 2011-07-15. g. 
  14. ^ New Weapons Laboratory Gives Birth to the "Gadget", 50th Anniversary Article, Los Alamos National Laboratory.
  15. ^ Berkeley Summer Study Group Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. februar 2012), The Atomic Heritage Foundation.
  16. ^ Atomic History Timeline 1900– 1942 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. februar 2012), The Atomic Heritage Foundation.
  17. ^ „Oversight Committee Formed as Lab Begins Research – 50th Anniversary Article, Los Alamos National Laboratory”. 
  18. ^ Leslie R. Groves, Lieutenant General, U.S. Army, Retired; Now It Can Be Told, Harper, 1962, pp. 162–63.
  19. ^ Kuhn, Thomas S. (2000). Conant, Jim; Haugeland, John, ur. The Road Since Structure: Philosophical Essays, 1970-1993, with an Autobiographical InterviewSlobodan pristup ograničen dužinom probne verzije, inače neophodna pretplata. University of Chicago Press. str. 242–245. ISBN 9780226457987. 
  20. ^ Nobel Laureates Arhivirano 2013-10-20 na sajtu Wayback Machine, University of Oxford.
  21. ^ Inspiring minds: the Eastman Professors, Floreat Domus, Balliol College News, Issue 12, June 2006.
  22. ^ „John Hasbrouck van Vleck (1899–1980)”. Royal Netherlands Academy of Arts and Sciences. 11. 9. 2023. Pristupljeno 17. 7. 2015. 
  23. ^ „The President's National Medal of Science: Recipient Details”. National Science Foundation. 
  24. ^ „The Lorentz medal”. Lorentz.leidenuniv.nl. Pristupljeno 2012-07-27. 
  25. ^ „The Nobel Prize in Physics 1977”. Nobelprize.org. Pristupljeno 2012-07-27. 
  26. ^ C.), Gutzwiller, M. C. (Martin (2013-11-27). Chaos in classical and quantum mechanics. New York. ISBN 978-1461209836. OCLC 883391909. 
  27. ^ „John Van Vleck, Nobel Laureate Known for Work on Magnetism; Earned Three Degree”. The New York Times. 28. 10. 1980. str. A32. 
  28. ^ E. B. Van Vleck Collection Arhivirano 2008-10-06 na sajtu Wayback Machine, Chazen Museum of Art

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Džon Hazbruk van Vlek na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Џон_Хазбрук_ван_Влек&oldid=27675013”