Пређи на садржај

Алберто Бетиол

С Википедије, слободне енциклопедије
Алберто Бетиол
Бетиол на класику Дварс дор Фландерен 2019.
Лични подаци
Пуно имеАлберто Бетиол
НадимакMamma di pasta[1]
Датум рођења(1993-10-29)29. октобар 1993. (31 год.) .
Мјесто рођењаПођибонзи, Италија
ДржављанствоИталија
Висина1,80 м[2]
Маса69 кг[2]
Тимске информације
Тренутни тим
ЕФ едукејшон—изипост
Дисциплинадрумски
Тип возачаунивезалац
Јуниорска каријера
2012Идеа шуз
2013Мастомарко Бенедети
Професионална каријера
2014Кенондејл
2015—2017Кенондејл—Гармин[3][4]
2018БМЦ[5]
2019—2024ЕФ едукејшон фирст[6]
2024—Астана Казахстан
Успјеси
Монументални класици
Ронде ван Фландерен1 (2019)
Првенства
Национални шампион
(друмска трка)		 1 (2024)
Друге трке
Милано—Торино 1 (2024)
Ажурирано: 11. август 2024.

Алберто Бетиол (итал. Alberto Bettiol; Пођибонзи, 29. октобар 1993) италијански је професионални бициклиста који тренутно вози за амерички UCI ворлд тур тим Астана Казахстан, у који је прешао током сезоне 2024.[7] Освојио је по једном Ронде ван Фландерен, Милано—Торино и првенство Италије у друмској вожњи, а остварио је једну етапну побједу на Ђиро д’Италији.

Као јуниор, освојио је златну медаљу у вожњи на хронометар на Европском првенству 2011, док је професионалну каријеру почео 2014.[4] Године 2015. завршио је класик Гран Пијемонт на десетом мјесту, док је 2016. завршио Бретање класик на другом мјесту, Тур де Полоње на трећем, Гран при сајклисте де Квебек на четвртом и Гран при сајклисте де Монтреал на седмом. Године 2017, завршио је Копа Уго Агостини на четвртом мјесту и Класик Сан Себастијан на шестом, док је 2018. остварио побједу у склопу екипног хронометра на Тирено—Адријатику.

Године 2019, остварио је највећи успјех и прву побједу у каријери, када је освојио Ронде ван Фландерен,[8] након чега је друмску трку на првенству Италије завршио на трећем мјесту, а вожњу на хронометар на другом мјесту. Године 2020. побиједио је на хронометру на трци Етоил де Бесеж, а Страде Бјанке и Гент—Вевелгем је завршио на четвртом мјесту, док је 2021. побиједио на етапи 18 на Ђиро д’Италији, чиме је остварио прву етапну побједу на гранд тур тркама.

Дјетињство и јуниорска каријера

[уреди | уреди извор]

Бетиол је рођен 29. октобра 1993. године, у Пођибонзију, Тоскана, али је одрастао у Кастелфјорентину.[4][9] Први велики успјех остварио је на Европском првенству за јуниоре 2011. године, гдје је побиједио на хронометру дугом 25 km, двије секунде испред Алексиса Гужара.[10] Почетком септембра освојио је етапну трку у Италији, Ђиро дела Луниђијана за јуниоре, 54 секунде испред Симонеа Андрете, уз двије етапне побједе.[11]

Године 2012, остварио је двије побједе. Побиједио је на трци Монсумано Терме, испред Марка Зампареле,[12] док је у октобру побиједио на трци Понсако, испред Украјинца Марлена Зморке.[13] Прву побједу 2013 остварио је у марту, када је освојио трку Фиренца—Емполи, након побједе у групном спринту.[14] Након неколико трка које је завршавао на подијуму, побиједио је на трци Копа дел Гроно, испред Марка Коре,[15] након чега је возио Ронде ван Фландерен за возаче до 23 године, који је завршио на десетом мјесту у групи коју је одспринтао Рик Цабел.[16] У јуну је побиједио на трци Пистоја—Фјорано, испред Еугерта Жупе,[17] након чега је побиједио и на 72 издању трке Ђиро деле дуе провинс Марчијана.[18] У јулу, возио је Европско првенство за возаче до 23 године, гдје је друмску трку завршио на седмом мјесту, у групи коју је одспринтао Шон де Би.[19]

Професионална каријера

[уреди | уреди извор]

2014—2015

[уреди | уреди извор]

Професионалну каријеру почео је 2014. године, у америчком тиму Кенондејл.[20][21] Сезону је почео крајем јануара, на Тур даун Андер трци у Аустралији, коју је завршио на 104 мјесту у генералном пласману, 37 минута иза Сајмона Геранса.[22] Сезону је наставио у Аустралији, на Хералд сан Туру, гдје је био у бијегу на другој етапи, али је отпао на успону и завршио на осмом мјесту, минут и 11 секунди иза Сајмона Кларка.[23] Последња етапа је отказана из безбједоносних разлога, због пожара који су избили у Аустралији. Трку је завршио на 30 мјесту у генералном пласману, шест минута и 50 секунди иза Кларка, који је освојио трку.[24] Крајем маја, возио је трку у Норвешкој, Тур дес Фјордс. Прва етапа завршена је групним спринтом, у којем је побиједио Жером Боње, испред Магнуса Корт Нилсена, док је Бетиол завршио на осмом мјесту.[25] Трку је напустио након четврте етапе и није стартовао последњу, пету етапу.[26] Сезону је завршио на Тур оф Пекинг трци, гдје је у класификацији за најбољег младог возача завршио на десетом мјесту, осам минута иза Естебана Чавеза, док је у генералном пласману завршио на 47 мјесту, осам и по минута иза Филипа Жилбера.[27]

Бетиол на класику Брабантсе Пајл 2015.

На крају сезоне 2014, тимови Кенондејл и Гармин шарп су се фузионисали у нови тим — Кенондејл—Гармин, са којим је Бетиол потписао уговор.[28][29] Сезону је стартовао на класицима Мајорка Челенџер, гдје је Трофео Сантанји сес салинес Кампос завршио на 112 мјесту, три и по минута иза главне групе, коју је одспринтао Матео Пелуки.[30] Након једнодневних трка, возио је Критеријум Интернасионал крајем марта, гдје је хронометар на другој етапи завршио на 50 мјесту, 38 секунди иза Фабиа Фелинеа,[31] док је трку напустио током последње, треће етапе.[32] У мају, возио је Бајерн Рундфарт трку, коју је завршио на 24 мјесту у генералном пласману, два минута иза Алекса Даусета, док је у класификацији за најбољег младог возача завршио на петом мјесту, минут и по иза Дилана ван Барлеа.[33] Почетком септембра возио је Тур оф Бритејн трку, гдје је завршио на деветом мјесту у групном спринту на првој етапи, док је Елија Вивијани одспринтао Марка Кевендиша.[34] Завршио је на 16 мјесту у генералном пласману, два минута иза побједника — Едвалда Босон Хагена.[35] У октобру, завршио је Ђиро дел Пијемонт на десетом мјесту, у групи која је на циљ стигла четири секунде иза Јана Бакеланса.[36]

2016—2017

[уреди | уреди извор]

Сезону 2016 стартовао је на Сантос Тур даун Андер трци, коју је завршио на 74 мјесту у генералном пласману, 18 минута иза Сајмона Геранса, који је освојио трку четврти пут.[37] У марту, возио је Калдрмисане класике; Е3 Харелбеке и Гент—Вевелгем није завршио, након чега је возио тродневну трку, Дридагсе де Пане завршио на 21 мјесту у генералном пласману, два минута иза побједника — Лијувеа Вестре.[38] Сезону је наставио на Ронде ван Фландерену, који је возио по први пут, али није завршио.[39] У мају, возио је прву гранд тур трку — Ђиро д’Италију, гдје је хронометар на отварању завршио на 72 мјесту, 41 секунду иза Тома Димулена.[40] У наставку Ђира радио је за Ригоберта Урана и завршио је на 86 мјесту у генералном пласману, три и по сата иза Винченца Нибалија, док је Уран завршио на седмом мјесту.[41] У јулу, возио је Тур де Полоње трку. Пета етапа је вожена по киши и лошем времену, због чега је 85 возача одустало, укључујући и лидера — Фернанда Гавирију.[42] Бетиол је етапу завршио на петом мјесту, скоро пет минута иза Тима Веленса, који је побједом преузео вођство у генералном пласману.[42] Хронометар на последњој, седмој етапи, завршио је на осмом мјесту, минут и 13 секунди иза Даусета и трку је завршио на трећем мјесту у генералном пласману, четири минута и 55 секунди иза Веленса, док је освојио класификацију по поенима и завршио други у брдској класификацији.[43] Крајем августа возио је Бретање класик. Бетиол је напао на 40 km до циља, заједно са Оливером Насеном, Алексис Гужар Алексисом Гужаром и Гијомом Мартеном. Гужар је отпао прије последњег круга, , након чега је и Мартен отпао. У финишу, група се приближила, Бетиол није могао да прати Насена и завршио је на другом мјесту, двије секунде иза, док је главна група завршила пет секунди иза Насена.[44] Сезону је наставио на класицима у Канади, гдје је Гран при сајклисте де Квебек завршио на четвртом мјесту у групном спринту, у којем је Петер Саган побиједио испред Грега ван Авермата.[45] Други класик у Канади, Гран при сајклисте де Монтреал, завршио је на седмом мјесту у групи коју је одспринтао Ван Авермат испред Сагана.[46] Сезону је завршио на Ђиро ди Ломбардији у октобру, али није завршио трку.[47]

Бетиол на Тур оф Калифорнији 2017.

Сезону 2017 почео је на Волта ао Алгарве трци у Португалији, коју је завршио на 79 мјесту у генералном пласману, 15 минута иза Приможа Роглича.[48] У марту, возио је Калдрмисане класике. Е3 Харелбеке завршио је на десетом мјесту, у групи која је на циљ стигла 52 секунде иза Ван Авермата, који је у спринту побиједио Жилбера и Насена.[49] Ронде ван Фландерен завршио је на 24 мјесту, два и по минута иза Жилбера, који је побиједио након соло напада на 55 km до циља.[50] У јулу, возио је по први пут Тур де Франс. Тур је стартовао хронометром у Диселдорфу, који је завршио на 64 мјесту, 52 секунде иза Герента Томаса, који је постао први Велшанин који је обукао жуту мајицу.[51] Трећу етапу завршио је на петом мјесту, одспринтавши главну групу која је на циљ стигла двије секунде иза Сагана, који је напао у финишу и побиједио испред Мајкла Метјуза.[52] Завршио је на 90 мјесту у генералном пласману, скоро три сата иза Криса Фрума, који је освојио Тур 54 секунде испред Ригоберта Урана, Бетиоловог сувозача.[53] Сезону је наставио на Класику Сан Себастијан. На последњем успону, на око 20 km до циља, петорица возача су се одвојила, Михал Квјатковски је побиједио у спринту, док је Бетиол завршио на шестом мјесту, 28 секунди иза.[54] Крајем септембра, био је члан италијанског тима на Свјетском првенству, гдје је друмску трку завршио на 28 мјесту, пет секунди иза главне групе, коју је одспринтао Петер Саган и освојио првенство трећу годину заредом.[55]

2018

[уреди | уреди извор]

На крају сезоне 2017. био је један од десет возача који су напустили тим, након иступања Кенондејла као спонзора и могућности гашења тима; прешао је у БМЦ.[1] Сезону је почео на Тур оф Оман трци, коју је завршио на 48 мјесту, 14 и по минута иза Алексеја Луценка.[56] Прву побједу у каријери остварио је као дио тима БМЦ који је побиједио на екипном хронометру на Тирено—Адријатику.[57] Трку је завршио на 89 мјесту у генералном пласману, 42 минута иза Квјатковског.[58] Сезону је наставио на Калдрмисаним класицима, гдје је углавном радио за Ван Авермата и завршио је само Гент—Вевелгем, на 121 мјесту, у групи која је на циљ стигла скоро 12 минута иза Петера Сагана.[59] Крајем априла возио је Лијеж—Бастоњ—Лијеж, на којем је пао на 100 km до циља и поломио кључну кост, због чега је морао да пропусти Ђиро д’Италију.[60] Сезону је наставио у јулу, на Тур де Полоње трци, коју је завршио на 45 мјесту у генералном пласману, 14 минута иза Квјатковског.[61] Сезону је наставио на Артик рејс оф Норвеј трци, гдје је завршио шести у спринту на првој етапи, на којој је побиједио Метју ван дер Пул.[62] Крајем августа, пао је на Бретање класику, приликом чега је поломио прст и повриједио кључну кост.[63] Тркању се вратио почетком октобра, а сезону је завршио на Јапан купу, који је завршио на 59 мјесту, осам минута иза Роба Пауера.[64]

2019

[уреди | уреди извор]

На крају 2018, вратио се у бивши Кенондејл, ЕФ Едукејшен Фирст про сајклинг тим.[65] Сезону је почео на Сантос Тур даун Андер трци, коју је завршио на 76 мјесту у генералном пласману, 18 минута иза Дерила Импија, који је постао први возач који је освојио трку двије године заредом.[66] У марту возио је Тирено—Адријатико, гдје је другу етапу завршио на трећем мјесту у спринту, иза Жилијена Алафилипа и Ван Авермата.[67] Хронометар на последњој, седмој етапи, завршио је на другом мјесту, три секунде иза Виктора Кампенартса и завршио је трку на 11 мјесту у генералном пласману, три и по минута иза Приможа Роглича.[68] Сезону је наставио на Милано—Санрему. Први је напао на успону Пођо, али није могао да прати групу која се затим одвојила и завршио је на 38 мјесту, у главној групи која је дошла на циљ 27 секунди иза водеће групе од десет возача, коју је одспринтао Алафилип.[69] Сезону је наставио на Калдрмисаним класицима, гдје је прво возио Е3 Бинкбанк. Бон Јунгелс је напао на 60 km до циља, али га је на 7 km до циља достигла четворочлана група у којој су били Бетиол, Здењек Штибар, Ван Авермат и Ваут ван Ерт. Штибар је напао на 3,5 km до циља, али је Бетиол пратио. Штибар је побиједио у спринту, док је Бетиол завршио на четвртом мјесту.[70] Гент—Вевелгем није завршио, након чега је возио Дварс дор Фландерен, који је завршио на 51 мјесту, 27 секунди иза Метјуа ван дер Пула.[71]

Четири дана касније возио је Ронде ван Фландерен. Сеп Ванмарке, Дилан ван Барле и Каспер Асгрен су напали на 30 km до циља. Бетиол је напао на 17 km до циља и убрзо достигао Ван Барлеа и отишао соло. У првој групи иза било је 15 возача, али нису били организовани и Бетиол је стекао 30 секунди предности. У финишу, Асгрен је напао из групе, али није могао да га достигне и Бетиол је остварио прву побједу у каријери, 14 секунди испред Асгрена.[72] Бетиол је тако, са 25 година, постао најмлађи побједник Рондеа након Тома Бонена 2005. године.[73] Након трке изјавио је: „Последњих 14 km након Патербурга било је најдуже у мом животу. Само сам чуо на радију спортског директора који ми говори да гурам јако колико могу. Ниједном се нисам окренуо и имао сам мало вјетра. Лангевелд је такође рекао на радију 'сви су уморни, само гурај', али линија циља није хтјела да се појави“.[73]

Резултати на тркама

[уреди | уреди извор]

Резултати на гранд тур тркама

[уреди | уреди извор]
Гранд тур трке 2014. 2015. 2016. 2017. 2018. 2019. 2020. 2021.
Розе мајица Ђиро д’Италија — — 86 — — — — 30
Жута мајица Тур де Франс — — — 90 — 69 62
Црвена мајица Вуелта а Еспања — — — — — — —

Резултати на главним етапним тркама

[уреди | уреди извор]
Етапне трке 2014. 2015. 2016. 2017. 2018. 2019. 2020. 2021.
Париз—Ница — — — — — — 44 —
Тирено–Адријатико — — — 56 89 11 — 84
Вуелта а Каталуња — — — — — — NH —
Вуелта ал Паис Баско DNF — — — — — —
Тур де Романди — — — — — — —
Критеријум ди Дофине — — — 56 — DNS — —
Тур де Свис — 108 — — — — NH

Резултати на класицима

[уреди | уреди извор]
Монументални класици 2014. 2015. 2016. 2017. 2018. 2019. 2020. 2021.
Милано—Санремо — — — 37 95 36 18 109
Ронде ван Фландерен — — DNF 24 DNF 1 16 23
Париз—Рубе — — — — — — NH
Лијеж—Бастоњ—Лијеж DNF — — — DNF DNF DNF —
Ђиро ди Ломбардија — 89 DNF DNF DNF — DNF
Остали класици 2014. 2015. 2016. 2017. 2018. 2019. 2020. 2021.
Омлоп Хет Неувсблад — — — — — — — —
Курне—Брисел—Курне — — — DNF 67 — — —
Страде Бјанке 97 DNF — DNF DNF 78 4 23
Е3 Саксо банк класик — — DNF 10 DNF 4 — 44
Гент—Вевелгем — — DNF 32 121 DNF 4 DNF
Дварс дор Фландерен — — — 80 DNF 51 — DNS
Шелдепрајс — — — — — — — —
Амстел голд рејс DNF DNF 37 DNF DNF 71 — —
Флеш Валон 98 — — — 80 — — —
Класик Сан Себастијан DNF — — 6 — — —
Бретање класик — 32 2 49 DNF — —
Гран при сајклисте де Квебек — — 4 15 — 12 —
Гран при сајклисте де Монтреал — — 7 54 — 51 —
Милано—Торино — DNF — — DNF — —

Резултати на Олимпијским играма

[уреди | уреди извор]
Олимпијске игре 2016.
Друмска трка —
Вожња на хронометар —

Резултати на Свјетском првенству

[уреди | уреди извор]
Свјетско првенство у друмској вожњи 2014. 2015. 2016. 2017. 2018. 2019. 2020. 2021.
Мајица дугиних боја Друмска трка — — — 28 — 25 —
Мајица дугиних боја Вожња на хронометар — — — — — — —
Екипни хронометар — — — — — —
мјешовити хронометар за националне тимове — — —

Резултати на националном првенству

[уреди | уреди извор]
Првенство Италије 2014. 2015. 2016. 2017. 2018. 2019. 2020. 2021.
Друмска трка DNF — 69 29 — 3 —
Вожња на хронометар — — — — — 2 —
Легенда
— Није учествовао
DNF Није завршио
DNS Није стартовао
DSQ Дисквалификован
NH Није одржано

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б „Ronde sees Bettiol finally shake off weight of expectation”. cyclist.co.uk. 8. 4. 2019. Приступљено 9. 4. 2019. 
  2. ^ а б „Alberto Betiol”. eurosport.com. Приступљено 9. 4. 2019. 
  3. ^ „Team Cannondale - Garmin (TCG) - USA”. UCI World Tour. Aigle, Vaud: Union Cycliste Internationale. Приступљено 9. 4. 2019. 
  4. ^ а б в „Alberto Bettiol”. slipstreamsports.com. Boulder, Colorado: Slipstream Sports LLC. Архивирано из оригинала 25. 01. 2015. г. Приступљено 9. 4. 2019. 
  5. ^ „BMC Racing announces Alberto Bettiol signing”. Cyclingnews.com. Immediate Media Company. 3. 8. 2017. Приступљено 9. 4. 2019. 
  6. ^ „EF Education First Pro Cycling”. Cyclingnews.com. Immediate Media Company. Архивирано из оригинала 2. 1. 2019. г. Приступљено 9. 4. 2019. 
  7. ^ Farrand, Stephen (8. 8. 2024). „Alberto Bettiol set for mid-season transfer from EF Education to Astana Qazaqstan”. cyclingnews.com. Приступљено 11. 8. 2024. 
  8. ^ „Tour of Flanders: Alberto Bettiol takes shock first professional win”. BBC Sport. Приступљено 9. 4. 2019. 
  9. ^ „Alberto Bettiol”. Strava. San Francisco, California: Strava, Inc. Архивирано из оригинала 10. 11. 2014. г. Приступљено 9. 4. 2019. 
  10. ^ „Lesueur powers to time trial title”. Cyclingnews.com. Immediate Media Company. 14. 7. 2011. Приступљено 9. 4. 2019. 
  11. ^ „Giro della Lunigiana, Juniors 2011”. cyclingarchives.com. Приступљено 9. 4. 2019. 
  12. ^ „Monsumanno Terme 2012”. cyclingarchives.com. Приступљено 9. 4. 2019. 
  13. ^ „Ponsacco 2012”. cyclingarchives.com. Приступљено 9. 4. 2019. 
  14. ^ „2013 Firenze - Empoli”. cyclingarchives.com. Приступљено 9. 4. 2019. 
  15. ^ „Super Bettiol Fa Il Bis Nella Coppa Del Grano”. italiaciclismo.net (на језику: италијански). Приступљено 9. 4. 2019. 
  16. ^ „Ronde van Vlaanderen U23 / Tour des Flandres U23”. nieuwsblad.be. Приступљено 9. 4. 2019. 
  17. ^ „Pistoia - Fiorano Modenese 2013”. sitodelciclismo.net (на језику: италијански). Приступљено 9. 4. 2019. 
  18. ^ „72a edizione Giro delle due Provincie - Marciana di Cascina (2013)”. museociclismo.it (на језику: италијански). Приступљено 9. 4. 2019. 
  19. ^ „European Road Race Championship Men U23” (PDF). cycling2013.cz. 20. 7. 2013. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 2. 2014. г. Приступљено 9. 4. 2019. 
  20. ^ „Cannondale Pro Cycling finalizes 2014 team roster”. Cyclingnews.com. Bath England: Future plc. 22. 11. 2013. Приступљено 9. 4. 2019. 
  21. ^ „Cannondale unveils 27-rider 2014 roster”. VeloNews. San Diego, California: Competitor Group, Inc. 21. 11. 2013. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. Приступљено 9. 4. 2019. 
  22. ^ Woodpower, Zeb (26. 1. 2014). „Final day victory for Andre Greipel at the Tour Down Under”. Cyclingnews.com. Bath England: Future plc. Приступљено 9. 4. 2019. 
  23. ^ Woodpower, Zeb (7. 2. 2014). „Successful breakaway nets Simon Clarke stage and overall at Herald Sun Tour”. Cyclingnews.com. Bath England: Future plc. Приступљено 9. 4. 2019. 
  24. ^ Woodpower, Zeb (9. 2. 2014). „Final Stage of Herald Sun Tour cancelled handing Simon Clarke the win”. Cyclingnews.com. Bath England: Future plc. Приступљено 9. 4. 2019. 
  25. ^ „Jérôme Baugnies wins Tour des Fjords stage 1”. Cyclingnews.com. Bath England: Future plc. 29. 5. 2014. Приступљено 9. 4. 2019. 
  26. ^ „Kristoff claims third Tour des Fjords stage to seal overall victory”. Cyclingnews.com. Bath England: Future plc. 1. 6. 2014. Приступљено 9. 4. 2019. 
  27. ^ Farrand, Stephen (14. 10. 2014). „Gilbert takes overall victory at Tour of Beijing”. Cyclingnews.com. Bath England: Future plc. Приступљено 9. 4. 2019. 
  28. ^ Farrand, Stephen (11. 9. 2014). „Viviani close to joining Team Sky in 2015”. Cyclingnews.com. Bath, England: Future plc. Приступљено 9. 4. 2019. 
  29. ^ „Italians aim for fresh start on new U.S.-based Cannondale squad”. VeloNews. San Diego, California: Competitor Group, Inc. 7. 11. 2014. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. Приступљено 9. 4. 2019. 
  30. ^ „Pelucchi wins Mallorca Challenge opener in Campos”. Cyclingnews.com. Bath England: Future plc. 29. 1. 2015. Приступљено 9. 4. 2019. 
  31. ^ „Criterium International stage 2: Felline wins individual time trial”. Cyclingnews.com. Bath England: Future plc. 28. 3. 2015. Приступљено 9. 4. 2019. 
  32. ^ „Peraud wins overall title at Criterium International”. Cyclingnews.com. Bath England: Future plc. 29. 3. 2015. Приступљено 9. 4. 2019. 
  33. ^ „Bayern Rundfahrt: Dowsett secures overall title in Nürnberg”. Cyclingnews.com. Bath England: Future plc. 17. 5. 2015. Приступљено 9. 4. 2019. 
  34. ^ O'Shea, Sadhbh (6. 9. 2015). „Tour of Britain: Viviani holds off Cavendish to win opening stage”. Cyclingnews.com. Bath England: Future plc. Приступљено 9. 4. 2019. 
  35. ^ „Tour of Britain: Edvald Boasson Hagen secures overall win”. Cyclingnews.com. Bath England: Future plc. 13. 9. 2015. Приступљено 9. 4. 2019. 
  36. ^ „Jan Bakelants wins Gran Piemonte”. Cyclingnews.com. Bath England: Future plc. 2. 10. 2015. Приступљено 9. 4. 2019. 
  37. ^ Woodpower, Zeb (24. 1. 2016). „Simon Gerrans wins the 2016 Tour Down Under”. Cyclingnews.com. Bath England: Future plc. Приступљено 9. 4. 2019. 
  38. ^ Farrand, Stephen (31. 3. 2016). „Westra wins Three Days of De Panne”. Cyclingnews.com. Bath England: Future plc. Приступљено 9. 4. 2019. 
  39. ^ „Peter Sagan storms to Tour of Flanders win”. Cyclingnews.com. Bath, UK: Immediate Media Company. 3. 4. 2016. Приступљено 9. 4. 2019. 
  40. ^ O'Shea, Sadhbh (6. 5. 2016). „Giro d'Italia: Tom Dumoulin wins stage 1”. Cyclingnews.com. Bath England: Future plc. Приступљено 9. 4. 2019. 
  41. ^ Fletcher, Patrick (29. 5. 2016). „Nibali wins 2016 Giro d'Italia”. Cyclingnews.com. Bath England: Future plc. Приступљено 9. 4. 2019. 
  42. ^ а б „Tour de Pologne: Wellens wins stage 5”. Cyclingnews.com. Bath England: Future plc. 16. 7. 2016. Приступљено 9. 4. 2019. 
  43. ^ „Tour de Pologne: Wellens seals overall victory”. Cyclingnews.com. Bath England: Future plc. 18. 7. 2016. Приступљено 9. 4. 2019. 
  44. ^ „Naesen wins GP Ouest-France Plouay”. Cyclingnews.com. Bath England: Future plc. 28. 8. 2016. Приступљено 9. 4. 2019. 
  45. ^ Frattini, Kristen (9. 9. 2016). „Peter Sagan wins GP de Quebec City”. Cyclingnews.com. Bath England: Future plc. Приступљено 9. 4. 2019. 
  46. ^ „GP Montréal: Van Avermaet wins over Sagan”. Cyclingnews.com. Bath England: Future plc. 11. 9. 2016. Приступљено 9. 4. 2019. 
  47. ^ „Chaves wins WorldTour finale Il Lombardia”. Cyclingnews.com. Bath England: Future plc. 1. 10. 2016. Приступљено 9. 4. 2019. 
  48. ^ „Roglic seals Volta ao Algarve title as Amaro Antunes wins final stage”. Cyclingnews.com. Bath England: Future plc. 19. 2. 2017. Приступљено 9. 4. 2019. 
  49. ^ „Van Avermaet wins E3 Harelbeke”. Cyclingnews.com. Bath England: Future plc. 24. 3. 2017. Приступљено 9. 4. 2019. 
  50. ^ Ryan, Barry; Decaluwe, Brecht (2. 4. 2017). „Philippe Gilbert wins Tour of Flanders after epic solo break”. Cyclingnews.com. Bath England: Future plc. Приступљено 9. 4. 2019. 
  51. ^ Westemeyer, Susan (1. 7. 2017). „Tour de France: Geraint Thomas wins stage 1”. Cyclingnews.com. Bath England: Future plc. Приступљено 9. 4. 2019. 
  52. ^ Westemeyer, Susan (3. 7. 2017). „Tour de France: Sagan goes long to win in Longwy”. Cyclingnews.com. Bath England: Future plc. Приступљено 9. 4. 2019. 
  53. ^ O'Shea, Sadhbh (23. 7. 2017). „Tour de France: Groenewegen wins on the Champs-Elysees”. Cyclingnews.com. Bath England: Future plc. Приступљено 9. 4. 2019. 
  54. ^ Cash, Dane (29. 7. 2017). „Kwiatkowski wins Clasica San Sebastian”. Cyclingnews.com. Bath England: Future plc. Приступљено 9. 4. 2019. 
  55. ^ Westemeyer, Susan (24. 9. 2017). „Sagan takes historic third world championship in Bergen”. Cyclingnews.com. Bath England: Future plc. Приступљено 9. 4. 2019. 
  56. ^ Westemeyer, Susan (18. 2. 2018). „Lutsenko secures overall victory for Astana at Tour of Oman”. Cyclingnews.com. Bath England: Future plc. Приступљено 9. 4. 2019. 
  57. ^ Frattini, Kristen (7. 3. 2018). „Tirreno-Adriatico: BMC Racing wins team time trial”. Cyclingnews.com. Bath England: Future plc. Приступљено 9. 4. 2019. 
  58. ^ O'Shea, Sadhbh (13. 3. 2018). „Tirreno-Adriatico: Kwiatkowski holds on to win the overall”. Cyclingnews.com. Bath England: Future plc. Приступљено 9. 4. 2019. 
  59. ^ „Peter Sagan wins Gent-Wevelgem”. Cyclingnews.com. Bath England: Future plc. 25. 3. 2018. Приступљено 9. 4. 2019. 
  60. ^ „Bettiol to miss Giro d'Italia after collarbone fracture at Liege-Bastogne-Liege”. Cyclingnews.com. Bath England: Future plc. 23. 4. 2018. Приступљено 9. 4. 2019. 
  61. ^ Fotheringham, Alasdair (10. 8. 2018). „Tour de Pologne: Simon Yates solos to stage victory”. Cyclingnews.com. Bath England: Future plc. Приступљено 9. 4. 2019. 
  62. ^ Quénet, Jean-François (16. 8. 2018). „Arctic Race of Norway: Mathieu van der Poel wins opening stage”. Cyclingnews.com. Bath England: Future plc. Приступљено 9. 4. 2019. 
  63. ^ „Bettiol breaks collarbone at Bretagne Classic”. Cyclingnews.com. Bath England: Future plc. 27. 8. 2018. Приступљено 9. 4. 2019. 
  64. ^ „Power wins Japan Cup”. Cyclingnews.com. Bath England: Future plc. 21. 10. 2018. Приступљено 9. 4. 2019. 
  65. ^ „Bettiol returns to Slipstream 'family' with EF Education First-Drapac”. Cyclingnews.com. Bath England: Future plc. 2. 8. 2018. Приступљено 9. 4. 2019. 
  66. ^ Benson, Daniel (20. 1. 2019). „Impey wins the 2019 Tour Down Under as Porte takes Willunga”. Cyclingnews.com. Bath England: Future plc. Приступљено 9. 4. 2019. 
  67. ^ Ryan, Barry (14. 3. 2019). „Tirreno-Adriatico: Alaphilippe wins stage 2 in Pomarance”. Cyclingnews.com. Bath England: Future plc. Приступљено 9. 4. 2019. 
  68. ^ Weislo, Laura (19. 3. 2019). „Roglic wins Tirreno-Adriatico”. Cyclingnews.com. Bath England: Future plc. Приступљено 9. 4. 2019. 
  69. ^ Ostanek, Daniel; Farrand, Stephen (23. 3. 2019). „Alaphilippe wins Milan-San Remo”. Cyclingnews.com. Bath England: Future plc. Приступљено 9. 4. 2019. 
  70. ^ Farrand, Stephen (29. 3. 2019). „Stybar wins E3 BinckBank Classic”. Cyclingnews.com. Bath England: Future plc. Приступљено 9. 4. 2019. 
  71. ^ Benson, Daniel (3. 4. 2019). „Dwars door Vlaanderen: Van der Poel wins first WorldTour race”. Cyclingnews.com. Bath England: Future plc. Приступљено 9. 4. 2019. 
  72. ^ Farrand, Stephen; Decaluwe, Brecht (7. 4. 2019). „Alberto Bettiol wins Tour of Flanders”. Cyclingnews.com. Bath England: Future plc. Приступљено 9. 4. 2019. 
  73. ^ а б Ryan, Barry (7. 4. 2019). „Bettiol: I never won a race, why should I win the Tour of Flanders?”. Cyclingnews.com. Bath England: Future plc. Приступљено 9. 4. 2019. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Алберто_Бетиол&oldid=28537945”