Република Кина
Република Кина 中華民國 (кинески) | |
---|---|
Крилатица: нема | |
Територија под контролом Републике Кине (тамно зелено) и територија коју присваја, али и не контролише (светло зелено) | |
Главни град | Тајпеј |
Службени језик | мандарински |
Владавина | |
Председник | Лај Чингте |
Председник Владе | Чо Џунгтај |
Историја | |
Независност | проглашење Републике Кине 10. октобар 1911. премештање Републике на Тајван 7. децембар 1949. |
Географија | |
Површина | |
— укупно | 35.980 km2 (137) |
— вода (%) | 2,8 |
Становништво | |
— 2014.¹[1] | 23.382.948 (52) |
— густина | 649,89 ст./km2 |
Привреда | |
Валута | нови тајвански долар |
Остале информације | |
Временска зона | UTC +8 |
Интернет домен | .tw |
Позивни број | +886 |
¹ Република Кина се у попису третира као посебна територија — Тајван |
Република Кина (кин: 中華民國; пин: Zhōnghuá Mínguó), колоквијално позната као Тајван (кин: 臺灣; пин: Taiwan), а понекад и као Кинески Тајпеј, дефакто је независна држава у источној Азији коју као такву признаје 11 од 193 државе чланице Уједињених нација. Народна Република Кина себе сматра наследницом Републике Кине, а територију коју контролише влада са Тајвана сматра својом.
Географија
[уреди | уреди извор]Република Кина се од 1949. простире на територији од 36.179 km2. Њен главни део чини острво Тајван са површином од 35.801 km2. Највећа дужина острва је 394 km, док је највећа ширина 144 km. Ово пацифичко острво на западу од континенталне Кине раздваја Тајвански пролаз. На југу Лузонски пролаз одваја Тајван од Филипина. На североистоку је јапански архипелаг Рјукју. Источнокинеско море запљускује северне обале Тајвана и одваја га од Јапана и Јужне Кореје.
Поред Тајвана, Републици Кини припадају Пескадори, острва Матсу и острво Квемој у Тајванском пролазу. Тајван погађају сличне елементарне непогоде карактеристичне за Јапан: земљотреси и тајфуни. Због тога се у градњи зграда и инфраструктуре примењују посебни стандарди.
Положај
[уреди | уреди извор]Површина државе износи 36.193 km2. Острво Тајван лежи у сложеном тектонском подручју између Јангце плоче на западу и северу, Окинавске плоче на североистоку и Филипинског покретног појаса на истоку и југу. Горњи део коре на острву првенствено се састоји од низа терана, углавном старих острвских лукова који су наметнути заједно колизијом претеча Евроазијске плоче и Филипинске морске плоче. Оне су додатно подигнуте као резултат одвајања дела Евроазијске плоче пошто је потопљена испод остатака Филипинске морске плоче, процеса који је кору под Тајваном учинио живахнијом.
Исток и југ Тајвана су сложен систем појасева формираних, и део зоне, активног судара између дела Северног Лузонског корита Лузонског вулканског лука и Јужне Кине, где се формирају нагомилани делови Лузонског лука и Лузонског предњег лука који формирају источни обални ланац и паралелну унутрашњу уздужну долину Тајвана[2]
Главни сеизмички раседи на Тајвану одговарају различитим зонама шавова између различитих терена. Они су изазвали велике потресе током историје острва. Дана 21. септембра 1999. у земљотресу јачине 7,3 степена познатом као „земљотрес од 921” погинуло је више од 2.400 људи. Мапа сеизмичког хазарда за Тајван коју је израдила УСГС показује 9/10 острва са највишом оценом (најопасније).[3]
Становништво
[уреди | уреди извор]Становништво Републике Кине (на територији коју контролише) је јула 2006. бројало 23.036.087[4]. По густини становништва од 640 становника по километру квадратном Република Кина је дванаеста у свету. Хан Кинези чине 98% становништва, док су преостали становници домороци Аустронежани.
Религије
[уреди | уреди извор]На Тајвану се 18.718.600 људи изјашњавају као верници (податак из 2005). Највеће религијске заједнице су: будисти (8.086.000 или 35,1%), таоисти (7.600.000 или 33%), икуан тао (810.000 или 3,5%), протестанти (605.000 или 2,6%) и римокатолици (298.000 или 1,3%).
Језик
[уреди | уреди извор]Званични државни језик је мандарински језик, иако већина становништва говори тајвански дијалекат (варијанта говора провинције Фуђиен, односно хокиен дијалект), а многи говоре и хака кинески.[5] Домородачки језици (Језици Формозе) су на путу изумирања, јер их власти не подржавају. Тајванци користе традиционални кинески систем писања.
Историја
[уреди | уреди извор]Историја Кине | |||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|
АНТИКА | |||||||
Неолит c. 8500 – c. 2070 п. н. е. | |||||||
Династија Сја c. 2070 – c. 1600 п. н. е. | |||||||
Династија Шанг c. 1600 – c. 1046 п. н. е. | |||||||
Династија Џоу c. 1046 – 256 п. н. е. | |||||||
Западни Џоу | |||||||
Источни Џоу | |||||||
Пролеће и Јесен | |||||||
Зараћене државе | |||||||
ЦАРСТВО | |||||||
Династија Ћин 221–206 п. н. е. | |||||||
Династија Хан 206 п. н. е. – 220 н. е. | |||||||
Западни Хан | |||||||
Династија Син | |||||||
Источни Хан | |||||||
Три краљевства 220–280 | |||||||
Веј, Шу и Ву | |||||||
Династија Ђин 265–420 | |||||||
Западни Ђин | |||||||
Источни Ђин | Шеснаест краљевстава | ||||||
Јужне и Сјеверне династије 420–589 | |||||||
Династија Суеј 581–618 | |||||||
Династија Танг 618–907 | |||||||
(Друга Џоу династија 690–705) | |||||||
Пет династија и десет краљевстава 907–960 |
Династија Љао 907–1125 | ||||||
Династија Сунг 960–1279 |
|||||||
Северни Сунг | Западни Сја | ||||||
Јужни Сунг | Ђин | ||||||
Династија Јуан 1271–1368 | |||||||
Династија Минг 1368–1644 | |||||||
Династија Ћинг 1644–1911 | |||||||
САВРЕМЕНО ДОБА | |||||||
Република Кина 1912–1949 | |||||||
Народна Република Кина 1949–садашњост |
Република Кина (Тајван) 1949–садашњост | ||||||
Република Кина је настала 1912. Обухватала је Кину и Монголију. У току Другог светског рата велики део Кине окупирао је Јапан. После јапанског пораза у Кини је избио грађански рат у коме је Република Кина изгубила суверенитет над континенталном Кином у корист новоосноване НР Кине. Од тада, Република Кина има суверенитет над острвом Тајван и над неколико околних острва. Од краја деведесетих година 20. века, Република Кина се често спомиње под називом Тајван, док се од краја 1970-их назив Кина употребљавао за Народну Републику Кину. Због политичких притисака НР Кине, за Републику Кину се у међународним организацијама понекад користи назив Кинески Тајпеј.
Република Кина је била један од оснивача Уједињених нација[6] и једна од 5 сталних чланица Савета безбедности, док то место није 1971. заузела НР Кина одлуком Генералне скупштине УН.
Република Кина и даље сматра да је једина легитимна влада целе Кине, иако у стварности не покушава да оствари своје тврдње о суверенитету.[7]
Политика
[уреди | уреди извор]Органи власти Републике Кине делују на основама Устава Републике Кине и њена „Три народна принципа“: „Република Кина је демократска народна република, којом влада народ и за народ“.[8] Власт је подељена на пет административних делова (јуана): испитни (кадровски), контролни (надзорни), извршни, судски и законодавни јуан. Главне политичке снаге у Републици Кини су Плава коалиција и Зелена коалиција.
На челу државе је председник Републике Кине, који се бира на четворогодишњи мандат на демократским изборима, када се са њим бира и потпредседник. Председник поставља чланове извршног јуана, председника владе и кабинет министара.[8] Председник Републике нема право вета у питањима које изгласа законодавни јуан.
Међународно признање
[уреди | уреди извор]Следећих 11 држава чланица Уједињених нација има дипломатске односе са Републиком Кином:
|
|
Република Македонија је 1999. године признала Републику Кину (Тајван), али је одласком са власти Васила Тупурковског председник Трајковски у 2000. години повукао признање.[9][10]
Административна подела
[уреди | уреди извор]Овај одељак би требало проширити. Можете помоћи додавањем садржаја. |
Привреда
[уреди | уреди извор]Овај одељак би требало проширити. Можете помоћи додавањем садржаја. |
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Национална агенција за статистику
- ^ Larter, Robert D.; Leat, Philip T., ур. (2003). Intra-Oceanic Subduction Systems: Tectonic and Magmatic Processes. стр. 84—86. ISBN 1-86239-147-5.
- ^ . 2000-03-03 https://web.archive.org/web/20000303055258/http://seismo.ethz.ch/gshap/eastasia/asiafin.gif. Архивирано из оригинала 03. 03. 2000. г. Приступљено 2022-06-18. Недостаје или је празан параметар
|title=
(помоћ) - ^ „Taiwan”. CIA - The World Factbook. 9. 4. 2009. Архивирано из оригинала 29. 12. 2010. г. Приступљено 22. 4. 2009.
- ^ Lee, Lynn F. „Languages in Taiwan Today”. Government Information Office, Republic of China. Архивирано из оригинала 25. 10. 2009. г. Приступљено 7. 5. 2009.
- ^ „Growth in United Nations membership, 1945-present”.
- ^ „Ma refers to China as ROC territory in magazine interview”. Taipei Times. 8. 10. 2008.
- ^ а б „The Republic of China Yearbook 2008 / CHAPTER 4 Government”. Government Information Office, Republic of China (Taiwan). 2008. Приступљено 28. 5. 2009.[мртва веза]
- ^ УНПРЕДЕП одлази, али НАТО је ту Архивирано на сајту Wayback Machine (20. фебруар 2018), АИМ, 26. фебруар 1999.
- ^ Јавност у Македонији с одобравањем је примила последњи потез председника Трајковског, а аналитичари сматрају да је то било за очекивати откако је Демократска алтернатива, патрон Тајвана, отишла у опозицију Архивирано на сајту Wayback Machine (5. март 2016), АИМ, 11. децембар 2000.
Литература
[уреди | уреди извор]- „2008 White Paper on Taiwan Industrial Technology” (PDF). Department of Industrial Technology. 2008. Архивирано из оригинала (PDF) 29. 4. 2011. г.
- Bird, Michael I; Hope, Geoffrey; Taylor, David (2004). „Populating PEP II: the dispersal of humans and agriculture through Austral-Asia and Oceania” (PDF). Quaternary International. 118–119: 145—163. Bibcode:2004QuInt.118..145B. ISSN 1040-6182. doi:10.1016/s1040-6182(03)00135-6. Архивирано из оригинала (PDF) 12. 2. 2014. г. Приступљено 31. 3. 2007.
- Chang, Maukuei (2005). „Chapter 7 : The Movement to Indigenize to Social Sciences in Taiwan: Origin and Predicaments”. Ур.: Makeham, John; Hsiau, A-chin. Cultural, Ethnic, and Political Nationalism in Contemporary Taiwan: Bentuhua (1 изд.). New York: Palgrave Macmillan. ISBN 978-1-4039-7020-6.
- Davidson, James W. (1903). The Island of Formosa, Past and Present : history, people, resources, and commercial prospects : tea, camphor, sugar, gold, coal, sulphur, economical plants, and other productions. London and New York: Macmillan. OL 6931635M.
- The Republic of China Yearbook 2014 (PDF). Executive Yuan, R.O.C. 2014. ISBN 978-986-04-2302-0.
- Fenby, Jonathan (2009). The Penguin History of Modern China: The Fall and Rise of a Great Power, 1850–2009. Penguin Books. ISBN 978-0-7139-9832-0.
- Fung, Edmund S. K. (2000). In search of Chinese democracy: civil opposition in Nationalist China, 1929–1949. Cambridge modern China series. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-77124-5.
- Hsiau, A-Chin (2005). „Chapter 4 : The Indigenization of Taiwanese Literature: Historical Narrative, Strategic Essentialism, and State Violence”. Ур.: Makeham, John; Hsiau, A-chin. Cultural, Ethnic, and Political Nationalism in Contemporary Taiwan: Bentuhua (1 изд.). New York: Palgrave Macmillan. ISBN 978-1-4039-7020-6.
- Jiao, Tianlong (2007). The Neolithic of southeast China: cultural transformation and regional interaction on the coast. Cambria Press. ISBN 978-1-934043-16-5.
- Makinen, Gail E.; Woodward, G. Thomas (1989). „The Taiwanese hyperinflation and stabilization of 1945–1952”. Journal of Money, Credit and Banking. 21 (1): 90—105. JSTOR 1992580. doi:10.2307/1992580.
- Makeham, John (2005). „Chapter 6 : Indigenization Discourse in Taiwanese Confucian Revivalism”. Ур.: Makeham, John; Hsiau, A-chin. Cultural, Ethnic, and Political Nationalism in Contemporary Taiwan: Bentuhua (1 изд.). New York: Palgrave Macmillan. ISBN 978-1-4039-7020-6.
- Hill, Catherine; Soares, Pedro; Mormina, Maru; Macaulay, Vincent; Clarke, Dougie; Blumbach, Petya B.; Vizuete-Forster, Matthieu; Forster, Peter; Bulbeck, David; Oppenheimer, Stephen; Richards, Martin (јануар 2007). „A Mitochondrial Stratigraphy for Island Southeast Asia”. The American Journal of Human Genetics. 80 (1): 29—43. PMC 1876738 . PMID 17160892. doi:10.1086/510412.
- Thompson, Lawrence G. (1964). „The earliest eyewitness accounts of the Formosan aborigines”. Monumenta Serica. 23: 163—204. JSTOR 40726116. doi:10.1080/02549948.1964.11731044.
- Valentijn, François (1903) [First published 1724 in Oud en Nieuw Oost-Indiën]. „History of the Dutch Trade”. Ур.: Campbell, William. Formosa under the Dutch: described from contemporary records, with explanatory notes and a bibliography of the island. London: Kegan Paul. стр. 25—75. OCLC 644323041.
- Winckler, Edwin (1994). Harrell, Stevan; Huang, Chun-chieh, ур. Cultural Policy in Postwar Taiwan. Cultural Change in Postwar Taiwan ( 10–14 April 1991; Seattle). Boulder, Colo.: Westview Press. ISBN 978-0-8133-8632-4.
- Yip, June (2004). Envisioning Taiwan: Fiction, Cinema and the Nation in the Cultural Imaginary. Durham, N.C. and London: Duke University Press. ISBN 978-0-8223-3357-9.
- „Taiwan Flashpoint”. BBC News. 2005.
- Bush, R.; O'Hanlon, M. (2007). A War Like No Other: The Truth About China's Challenge to America. Wiley. ISBN 978-0-471-98677-5.
- Bush, R. (2006). Untying the Knot: Making Peace in the Taiwan Strait. Brookings Institution Press. ISBN 978-0-8157-1290-9.
- Carpenter, T. (2006). America's Coming War with China: A Collision Course over Taiwan. Palgrave Macmillan. ISBN 978-1-4039-6841-8.
- Clark, Cal; Tan, Alexander C. (2012). Taiwan's Political Economy: Meeting Challenges, Pursuing Progress. Lynne Rienner Publishers. ISBN 978-1-58826-806-8.
- Cole, B. (2006). Taiwan's Security: History and Prospects. Routledge. ISBN 978-0-415-36581-9.
- Copper, J. (2006). Playing with Fire: The Looming War with China over Taiwan. Praeger Security International General Interest. ISBN 978-0-275-98888-3.
- Copper, John F. ed (1993). Historical dictionary of Taiwan.
- Federation of American Scientists; et al. (2006). „Chinese Nuclear Forces and US Nuclear War Planning” (PDF).
- Feuerwerker, Albert (1968). The Chinese Economy, 1912–1949. Ann Arbor: University of Michigan Press.
- Fravel, M. Taylor (2002). „Towards Civilian Supremacy: Civil-military Relations in Taiwan's Democratizatio”. Armed Forces & Society. 29 (1): 57—84.
- Gill, B. (2007). Rising Star: China's New Security Diplomacy. Brookings Institution Press. ISBN 978-0-8157-3146-7.
- Shirk, S. (2007). China: Fragile Superpower: How China's Internal Politics Could Derail Its Peaceful Rise. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-530609-5.
- Tsang, S. (2006). If China Attacks Taiwan: Military Strategy, Politics and Economics. Routledge. ISBN 978-0-415-40785-4.
- Tucker, N.B. (2005). Dangerous Strait: the US-Taiwan-China Crisis. Columbia University Press. ISBN 978-0-231-13564-1.