Пређи на садржај

Азербејџан

Уреди везе
Координате: 40° 18′ С; 47° 42′ И / 40.3° С; 47.7° И / 40.3; 47.7
С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Azerbaijan)
За друге употребе, погледајте страницу Азербејџан (вишезначна одредница).
Република Азербејџан
Azərbaycan Respublikası  (азерски)
Химна: Азерски марш
(азер. Azərbaycan marşı)
Положај Азербејџана
Главни град 
(и највећи)		Баку
40° 23′ 43″ N 49° 52′ 56″ E / 40.39528° С; 49.88222° И / 40.39528; 49.88222
Службени језиказерски
Владавина
Облик државеунитарна полупредседничка република[1]
 — ПредседникИлхам Алијев
 — ПотпредседникМехрибан Алијева
 — ПремијерАли Асадов
Законодавна властНародна скупштина
Историја
Стварање‍
 — Демократска Република28. мај 1918.
 — Совјетска Социјалистичка Република28. април 1920.
 — Независност од Совјетског Савеза30. октобар 1991.
Географија
Површина‍
 — укупно86.600 km2 (112)
 — вода (%)1,6
Становништво‍
 — 2022.10.353.296[2] (90)
 — густина117 ст./km2 (99)
Привреда
БДП / ПКМ≈ 2024.
 — укупноРаст 199,195 млрд. $[3] (78)
 — по становникуРаст 19.328 $[3] (88)
ИХР (2022)0,760 (89) — висок
Валутаазербејџански манат
 — код валутеAZN
Остале информације
Временска зонаUTC +4, лети +5
Интернет домен‍.az‍
Позивни број+994

Азербејџан (азер. Azərbaycan), званично Република Азербејџан (азер. Azərbaycan Respublikası),[4] држава је на граници између источне Европе југозападне Азије.[5] Налази се на подручју Закавказја и излази на Каспијско језеро на истоку. Граничи се са Русијом на северу, Грузијом на северозападу, Јерменијом на западу и Ираном на југу. Азербејџану припада и ексклава Нахчиван која се граничи са Јерменијом на северу и истоку, на југу и западу са Ираном, док је на северозападу кратка граница са Турском.

Азербејџанска Демократска Република која је основана 1918. године, а већ 1920. инкорпорирана у састав Совјетског Савеза,[4][6] је била прва демократска и секуларна република у исламском свету[7] Након 71 године битисања у оквирима СССР, Азербејџан је 1991. обновио своју самосталност.[4] Убрзо након стицања независности, у азерској покрајини Нагорно-Карабах, која је била насељена претежно Јерменима, дошло је до Првог рата за Нагорно-Карабах који је завршен са фактичком независношћу Републике Арцах. Након Другог рата за Нагорно-Карабах 2020. године, седам округа и делова Нагорно-Карабаха враћено је под контролу Азербејџана.[8] Азербејџанска офанзива 2023. године довела је до укидања Републике Арцах.[9]

Азери припадају групи туркијских народа и исламске су вероисповести (шиитски ислам). Азерски језик којим говори већина становништва и који је службени језик земље је члан туркијске језичне скупине (најпознатији члан ове скупине је турски језик). Азербејџан је једна од 6 независних туркијских држава и активни је члан Савета туркофоних држава и светурске културне организације ТЈУРКСОЈ. Држава има дипломатске односе са 158 земаља широм света и чланица је у 38 међународних организација.[10] Један је и од оснивача организације ГУАМ и Организације за забрану хемијског наоружања. У децембру 1991. била је и међу оснивачима Заједнице независних држава.[11] Азербејџан је и пуноправни члан у УН, ОЕБС, Савету Европе, НАТО програму Партнерство за мир и Покрету несврстаних. Има статус посматрача у СТО, а своју канцеларију у земљи има и Европска комисија ЕУ-а.

Према подацима Међународног монетарног фонда, Азербејџан је једна од најбољих земаља за пословање и најбогатија држава региона јужног Кавказа.[12][13]

Порекло имена

[уреди | уреди извор]

Термин Азербејџан (или тачније Азарбајџан, арап. آذربایجان) се појављује по први пут као арабизована форма персијског термина Āδarbāyagān. Термин је настао од речи Āturpātākān која потиче из мртвог средњоперсијског језика (јерм. Atrpatakan; грч. Άτροπατηνη; арам. Aδorbāyγān). Спада у категорије хоронима и етнонима који воде порекло од одређене личности која се сматра оцем одређене нације. У овом случају термин се односи на последњег ахеменидског сатрапа Медије Атропата (Āturpāt) који је 320. п. н. е. у северним деловима Медије основао независну државу под именом Атропатена (данашњи Ирански Азербејџан).[14][15] Термин Āturpāt у буквалном преводу значи „онај који је заштићен светом ватром“.[16][17] Када се именици Āturpāt дода ирански петроним -akān добије се назив Āturpātākān који се може превести као „Земља (свете) ватре“. Првобитно име земље „Мад и Атрупатакан“ (односно Атропатова Медија) се временом мењало, прво у Атурпатакан затим у Адарбаган (Ādharbādhagān) до данашњег термина Азербејџан.[18]

Након што је Арапски калифат завладао Персијом током VII—VIII века топоним Āturpātākān је под утицајем арапског језика трансформисан у Азарбајџан (آذربایجان). Историјски гледано, тај топоним се односио искључиво на територију некадашње Атропатене (данашњи Ирански Азербејџан или Јужни Азербејџан).[19] Арапски географи су у својим описима јасно раздвајали подручје Атропатене од Арана (данашњи Азербејџан) и Јерменије на северу.[20] И почетком 20. века у светским енциклопедијама се термином Азербејџан означавала искључиво иранска провинција јужно од реке Аракс, док је подручје данашње Републике Азербејџан означавано као Руско источно Закавказје.[21] Чак ни азерски аутори 19. век нису називали источни Кавказ Азербејџаном. Током 18. и 19. века овим појмом се означавала једино северозападна Персијска провинција јужно од Аракса. Мирза Бег је такође овим термином означава земљу јужно од реке Аракс.[22]

Данашње име Азербејџан је настало под утицајем турске културе и први пут је употребљено 27. маја 1918. године на седници Транскавкаског сејма, када су муслимански чланови тражили успостављање Републике Азербејџан а себе прогласили Националним Саветом Азербејџана.[23]

Географија

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Географија Азербејџана
Физичка карта Азербејџана

Положај

[уреди | уреди извор]

Азербејџан је највећа држава у региону јужног Кавказа и налази се на прелазу између југозападне Азије и источне Европе те се може сматрати Евроазијском земљом. Државна територија се простире између 38° и 42° северне географске ширине и 44° и 51° источне географске дужине на површини од 86.600 км².[24] Простире се у правцу север југ у дужини од 400 km, а од запада ка истоку 500 km.

Укупна дужина међународних граница износи 2.648 km. На северу се граничи са Русијом (Дагестан - 390 km), на северозападу са Грузијом (480 km), на западу је Јерменија (1.007 km), на југу Иран (765 km) и на крајњем северозападу Нахичевана је међународна граница са Турском (15 km).[25] На истоку Азербејџан излази на обале Каспијског језера, а дужина обалне линије је 850 km.

У физичко-географском смислу Азербејџан се може поделити на три целине:

Геологија

[уреди | уреди извор]

Територија Азербејџана је смештена између крајњег источног сегмента Кавкаског дела алпске орогенезе и каспијске депресије на истоку. Северни делови земље који припадају мегаантиклинаријуму Великог Кавказа су изграђени од седимената из доба јуре, креде, палеогена и неогена. У том делу доминирају шкриљци и глине из периода јуре и позно јурски флиш. Идући ка југу старије наслаге се постепено замењују млађима вулканског типа. Централни делови су депресије прекривене моћним неогенским наслагама на чијем дну су формиране долине Куре и доњег Аракса.

Блатни вулкан у Гобустану

У геолошкој грађи Малог Кавказа доминирају средњо-јурске вулканске стене те кречњаци позне креде, док се у северним деловима примећују и слојеви прекамбријских метаморфних стена, а приметне су и бројне гранитне интрузије из позног еоцена. Талишке планине које се налазе на крајњем југу (од Малог Кавказа одвојене попречном депресијом доњег Аракса) представљају систем маритимних палеогених набора са вулканском основом.

Као реликтни некадашње интензивне вулканске активности, на крајњим југоисточним обронцима Великог Кавказа, широм централне низије налази се преко 200 активних блатних вулкана. Сеизмичка активност целог региона је изразито висока.

Рељеф

[уреди | уреди извор]
Долина Хиналиг са врховима Базардјузју и Шахдаг

Рељефна слика Азербејџана је веома разноврсна и на њој доминирају два главна облика рељефа: низије и планине. Око 40% државне територије је планинског карактера, а просечна надморска висина износи око 400 м.[26] Хипсометријски најнижа тачка је Каспијско море које се налази на 28 m испод нивоа светског мора, док је највиши врх Базардјузју (4.466 м) на крајњем северу. Тако је разлика између два хипсометријска екстрема чак 4.494 m.[27]

Планина Муровдаг
Базардјузју, највиши врх Азербејџана

Планински систем Азербејџана чине Велики и Мали Кавказ и Талишке планине. Велики Кавказ у Азербејџану представља крајњи југоисточни обод овог планинског ланца и простире се северним и североисточним делом земље. У Азербејџану је представљен преко два планинска ланца: јужни Базардјузју висине 4.466 м и севернији Шахдаг висине 4.243 м. Идући ка југоистоку надморска висина постепено опада на 1.000 – 700 m. Мали Кавказ се простире у западним и југозападним деловима земље и знатно је нижи и равнији. Главни планински ланци су Муровдаг, Зангезур и Шахдаг. Јужно од Муровдага се простире Карабашка вулканска висораван која се пружа ка југу све до долине реке Аракса. Овај део земље је обрастао бујним листопадним шумама. Талишке планине се налазе на крајњем југоистоку земље, уз границу са Ираном, и представљају прелаз од Малог Кавказа ка Елбрусу. Максимална висина ових планина износи 2.477 m.

Између високих планинских ланаца на северу, западу и југу, у централном делу земље сместила се пространа Курско-араксинска низија (највећа у Закавказју). Централни део низије прати токове Куре и Аракса и дели се на 5 мањих целина: Муганска, Миљска, Карабашка, Ширванска и Саљанска степа. Ленкоранска низија представља јужни продужетак централне низије у виду уског појаса ниског земљишта између Талиша и Каспијског језера. Северно од Абшеронског полуострва уз каспијску обалу према Дагестану пружа се Самурско-дивичинска низија. Већина ових низија, укључујући и Абшерон се налази на надморској висини нижој од нивоа светског мора (-28 м на обали).

Воде

[уреди | уреди извор]

Река Кура је најзначајнија река Азербејџана која протиче средњим делом Републике Азербејџан. Извире у Грузијским планинама, а улива се у Каспијско море које има стратешки значај за Азербејџан, посебно због поморског саобраћаја, риболова и великих ресурсних налазишта нафте и плина.

Азербејџан излази на Каспијско језеро у дужини од око 400 km.

Клима

[уреди | уреди извор]

Клима у Азербејџану је изразито континентална и сува, суптропска на југоистоку. Просечне температуре су 3,5 °C у јануару и 25 степени Целзијусових у јулу. Просечна количина падавина у равницама износи између 200 mm и 300 mm.

Флора и фауна

[уреди | уреди извор]

Први извештаји о богатству и разноврсности животињског света у Азербејџану могу се наћи у путописним белешкама источњачких путника. Први подаци о флори и фауни Азербејџана прикупљени су током посета природњака Азербејџану у 17. веку.[28]

У Азербејџану је забележено и класификовано 106 врста сисара, 97 врста риба, 363 врсте птица, 10 врста водоземаца и 52 врсте гмизаваца.[29] Национална животиња Азербејџана је карабашки коњ, планинско-степски тркачки и јахаћи коњ ендем Азербејџана. Карабашки коњ има репутацију због добре нарави, брзине, елеганције и интелигенције. То је једна од најстаријих раса, чије порекло датира из античког света, али данас је коњ угрожена врста.[30]

Флора Азербејџана се састоји од више од 4.500 врста виших биљака . Због јединствене климе у Азербејџану, флора је много богатија по броју врста од флоре других република Јужног Кавказа. У Азербејџану се може наћи 66 одсто врста које расту на целом Кавказу.[31] Земља се налази у оквиру четири екорегиона: каспијске хирканске мешовите шуме, кавкаске мешовите шуме, источноанадолске планинске степе и азербејџанске пустиње и степе.[32] Азербејџан је за 2018. имао средњу оцену индекса интегритета шумског пејзажа од 6,55/10, што га је рангирало на 72. место у свету од 172 земље.[33]

Историја

[уреди | уреди извор]
Азербејџан после рата за Нагорно-Карабах
Главни чланак: Историја Азербејџана

Антика

[уреди | уреди извор]

Најранији докази насељавања људи на територији Азербејџана датирају из касног каменог доба и везани су за Гуручајску културу пећине Азих.[34]

Рана насеља на територији Азербејџана су била скитсеке насеобине, током 9. века пре нове ере.[35] Након Скита, ирански Медијци су завладали подручјем јужно од реке Арас.[36] Медији су изградили огромно царство између 900. и 700. године пре нове ере, која је интегрисана у Ахеменидско царство око 550. године пре нове ере.[37] Ову област су освојили Ахемениди што је довело до ширења зороастризма.[38]

Од Сасанидског периода до Сафавидског периода

[уреди | уреди извор]

Сасанидско царство је претворило Кавкаску Албанију у вазалну државу 252. године, док је краљ Урнаир званично прихватио хришћанство као државну религију у 4. веку.[39] Упркос сасанидској владавини, Албанија је остала ентитет у региону до 9. века, док је у потпуности била подређена Сасанидском Ирану и задржала своју монархију. Упркос томе што је био један од главних вазала сасанидског цара, албански краљ је имао само привид ауторитета, а сасанидски марзбан (војни гувернер) имао је већину цивилне, верске и војне власти.[40]

У првој половини 7. века, Кавкаска Албанија је, као вазал Сасанида, дошла под номиналну муслиманску власт као последица муслиманског освајања Персије. Омајадски калифат зауставио је продирање Сасанида и Византинаца са Јужног Кавказа и претворио кавкаску Албанију у вазалну државу након што је хришћански отпор предвођен краљем Јаванширом угушен 667. Вакум који је оставио пад Абасидског калифата попуниле су бројне локалне династије као што су Салариди, Сајиди и Шададиди. Почетком 11. века територију су постепено заузели таласи Турака Огуза из централне Азије, који су у то време прихватили туркомански етноним.[41] Прва од ових турских династија била је Селџучка империја, која је ушла у област данас позната као Азербејџан до 1067.[42]

Предтурско становништво које је живело на територији савременог Азербејџана говорило је неколико индоевропских и кавкаских језика, међу њима јерменски[43][44][45][46][47] и ирански језик, староазербејџански, који је био постепено замењен турским језиком, раним претходником данашњег азербејџанског језика.[48] Неки лингвисти су такође изјавили да тати дијалекти иранског Азербејџана и Републике Азербејџан, попут оних којима говоре Тати, потичу од старог азерског.[49][50] Локално, поседима каснијег Селџучког царства владали су Елдигузиди, вазали селџучких султана, али понекад су и сами били дефакто владари. Под Селџуцима, локални песници као што су Низами Ганџави и Хакани својим радом довели су до процвата персијске књижевности на територији данашњег Азербејџана.[51][52]

Локална династија Ширваншаха постала је вазална држава Тимуровог царства и помагала му је у рату са владаром Златне Хорде Тохтамишом . Након Тимурове смрти, настале су две независне и ривалске државе: Кара Коиунлу и Ак Коиунлу . Ширваншахови су се вратили, одржавајући током многих наредних векова висок степен аутономије као локални владари и вазали, као што су то чинили од 861. Године 1501. иранска династија Сафавида покорила је Ширваншахе и добила своје поседе. Током следећег века, Сафавиди су преобратили раније сунитско становништво у шиитски ислам,[53][54][55] као што су учинили са становништвом данашњег Ирана.[56] Сафавиди су дозволили Ширваншахима да остану на власти, под Сафавидским врховном влашћу, до 1538. године, када их је Сафавидски краљ Тахмасп I (р. 1524–1576) потпуно свргнуо и претворио ову област у Сафавидску провинцију Ширван. Сунитски Османлије су накратко успеле да заузму делове данашњег Азербејџана као резултат Османско-Сафавидског рата 1578–1590 ; до раног 17. века, збацио их је сафавидски ирански владар Абас I (р. 1588–1629). Након пропасти Сафавидског царства, Баку и његову околину су накратко окупирали Руси као последица руско-персијског рата 1722–1723 . Упркос кратким прекидима попут ових од стране суседних ривала Сафавидског Ирана, земља данашњег Азербејџана остала је под иранском влашћу од најраније појаве Сафавида до 19. века.[57][58]

Модерна историја

[уреди | уреди извор]

Након Сафавида, овим подручјем је владала иранска династија Афшарида. Након смрти Надер Шаха (р. 1736–1747), многи од његових бивших поданика искористили су ерупцију нестабилности. На том подручју су настали бројни самоуправни канати са различитим облицима аутономије.[59][60][61][62][63] Владари ових каната били су директно повезани са владајућим династијама Ирана и били су вазали и поданици иранског шаха.[64] Канати су вршили контролу над својим пословима преко међународних трговачких путева између Централне Азије и Запада.[65]

Опсада тврђаве Гања 1804. током Руско-персијског рата 1804–1813.

Након тога, област је била под узастопном влашћу иранских Занда и Каџара.[66] Од касног 18. века, царска Русија је прешла на агресивнији гео-политички став према своја два суседа и ривала на југу, наиме Ирану и Отоманском царству.[67] Русија је сада активно покушавала да добије посед кавкаског региона који је највећим делом био у рукама Ирана.[68] Године 1804. Руси су напали и опљачкали ирански град Ганџу, што је изазвало руско-персијски рат 1804–1813.[69] Војно надмоћнији Руси су победом окончали Руско-персијски рат 1804–1813.[70]

Након губитка Каџарског Ирана у рату 1804–1813, он је био приморан да уступи власт над већином каната, заједно са Грузијом и Дагестаном, Руском царству, према Гулистанском уговору.[71]

Област северно од реке Арас, међу којом се налази и савремена Република Азербејџан, била је иранска територија све док је Русија није заузела у 19. веку.[72][73][74][75][76][77] Отприлике деценију касније, кршећи Гулистански споразум, Руси су извршили инвазију на ирански Еривански канат.[78][79] Ово је изазвало последњи налет непријатељстава између њих двоје, Руско-персијски рат 1826–1828. Резултирајући споразум из Туркменчаја, приморао је Каџарски Иран да уступи суверенитет над Ериванским канатом, Нахичиванским канатом и остатком Талишког каната[80] који је обухватао последње делове тла савремене Азербејџанске Републике који су још увек били у иранским рукама. Након укључивања свих кавкаских територија од Ирана у састав Русије, нова граница између њих је постављена на реци Арас, која је након распада Совјетског Савеза постала део границе између Ирана и Републике Азербејџан.[81]

Каџарски Иран је у 19. веку био принуђен да уступи своје кавкаске територије Русији, што је укључивало и територију данашње Азербејџанске Републике, док је као резултат те цесије азербејџанска етничка група данас подељена између два народа: Ирана и Азербејџан.[82]

Упркос руском освајању, током читавог 19. века, заокупљеност иранском културом, књижевношћу и језиком остала је широко распрострањена међу шиитским и сунитским интелектуалцима у градовима Бакуу, Ганџи и Тифлису (Тбилиси, сада Грузија) под руском контролом.[83] У истом веку, на источном Кавказу, који је држала Русија након Ирана, крајем 19. века појавио се азербејџански национални идентитет.[84]

Након распада Руске империје током Првог светског рата, проглашена је краткотрајна Закавкаска Демократска Федеративна Република, која је обухватала данашње републике Азербејџан, Грузију и Јерменију. Уследили су масакри на мартовске дане[85][86] који су се одиграли између 30. марта и 2. априла 1918. у граду Бакуу и суседним областима Бакуске губерније Руске империје.[87] Када се република распала у мају 1918. године, водећа странка Мусават прогласила је независност као Азербејџанска Демократска Република (АДР), усвајајући назив „Азербејџан“ за нову републику; назив који се пре проглашења АДР-а користио искључиво за означавање суседног северозападног региона савременог Ирана.[88][89][90] АДР је била прва модерна парламентарна република у муслиманском свету.[91][92][93] Међу важним достигнућима парламента било је проширење права гласа на жене, чиме је Азербејџан постао прва муслиманска нација која је женама дала једнака политичка права са мушкарцима.[92] Још једно значајно достигнуће АДР-а било је оснивање Државног универзитета у Бакуу, који је био први универзитет модерног типа основан на муслиманском истоку.[92]

До марта 1920. било је очигледно да ће совјетска Русија напасти Баку. Владимир Лењин је рекао да је инвазија била оправдана јер Совјетска Русија није могла да преживи без нафте из Бакуа.[94][95] Независни Азербејџан је трајао само 23 месеца док га бољшевичка 11. совјетска Црвена армија није напала, оснивајући Азербејџанску ССР 28. априла 1920. Иако је већина новоформиране азербејџанске војске била ангажована на гушењу јерменске побуне која је управо избила у Карабаху, Азербејџанци нису брзо или лако предали своју кратку независност из периода 1918-20. 20.000 азербејџанских војника је погинуло одупирући се ономе што је заправо представљало руско поновно освајање.[96] У раном совјетском периоду који је уследио, настао је азербејџански национални идентитет.[97]

Дана 13. октобра 1921. године, совјетске републике Русија, Јерменија, Азербејџан и Грузија потписале су споразум са Турском познат као Карски мир. Раније независна Република Арас би такође постала Нахичиванска Аутономна Совјетска Социјалистичка Република у оквиру Азербејџанске ССР уговором из Карса. С друге стране, Јерменија је добила регион Зангезур и Турска је пристала да врати Гјумри (тада познат као Александропољ).[98]

Током Другог светског рата, Азербејџан је играо кључну улогу у стратешкој енергетској политици Совјетског Савеза, при чему је 80 одсто совјетске нафте за источном фронту снабдеван из Бакуа. Указом Врховног совјета СССР- а из фебруара 1942. године, залагање више од 500 радника и запослених у нафтној индустрији Азербејџана одликовало се орденима и медаљама. Операција Еделвајс коју је спровео немачки Вермахт била је усмерена на Баку због његовог значаја као енергетског (нафтног) изворишта важног за функционисање СССР-а.[99] Петина свих Азербејџанаца борила се у Другом светском рату од 1941. до 1945. године. На фронт је отишло око 681.000 људи, од којих је преко 100.000 жена, док је укупан број становника Азербејџана био 3,4 милиона људи у то време.[100] На фронту је убијено око 250.000 људи из Азербејџана. Више од 130 Азербејџанаца проглашено је за хероје Совјетског Савеза. Азербејџански генерал-мајор Ази Асланов је два пута одликован Херојем Совјетског Савеза.[101]

Независност

[уреди | уреди извор]

Након политике гласности коју је покренуо Михаил Горбачов, грађански немири и етнички сукоби су расли у различитим регионима Совјетског Савеза, укључујући Нагорно-Карабах,[102] аутономну област Азербејџанске ССР. Немири у Азербејџану, као одговор на равнодушност Москве према већ загрејаном сукобу, резултирали су позивима на независност и отцепљење, што је кулминирало догађајима у црном јануару у Бакуу.[103] Касније 1990. године, Врховни савет Азербејџанске ССР је избацио речи „совјетски социјалиста“ из наслова, усвојио „Декларацију о суверенитету Републике Азербејџан“ и вратио заставу Азербејџанске Демократске Републике као државну заставу.[104] Као последица неуспелог покушаја совјетског државног удара 1991. у Москви, Врховни савет Азербејџана је 18. октобра 1991. усвојио Декларацију о независности, која је потврђена на националном референдуму у децембру 1991. године, док је Совјетски Савез званично престао да постоји. 26. децембра 1991.[104] Земља сада слави свој Дан независности 18. октобра.[105]

Први период азербејџанске независности обележен је Првим ратом у Нагорно-Карабаху са етничком јерменском већином области Нагорно-Карабаха коју је подржавала Јерменија.[106] До краја сукоба 1994. године, Јермени су контролисали до 14–16 процената азербејџанске територије, укључујући и сам Нагорно-Карабах.[107][108] Током рата почињена су многа зверства и погроми од стране обе зараћене стране, укључујући масакре у Малибејлију и Гушчулару, масакр у Гарадагли и масакри у Хоџалију, заједно са погромом у Бакуу, масакром у Мараги и погромом у Кировабаду.[109][110] Штавише, процењује се да је око 30.000 људи убијено и више од милион људи је расељено, више од 800.000 Азербејџанаца и 300.000 Јермена.[111] Четири резолуције Савета безбедности Уједињених нација (822, 853, 874 и 884) захтевају „хитно повлачење свих јерменских снага са свих окупираних територија Азербејџана“.[112] Многи Руси и Јермени напустили су и побегли из Азербејџана као избеглице током 1990-их.[113] Према попису из 1970. године, у Азербејџану је живело 510.000 етничких Руса и 484.000 Јермена.[114]

Породица Алијев, 1993–данас

[уреди | уреди извор]

Године 1993. демократски изабрани председник Абулфаз Елчибеј збачен је војном побуном коју је предводио пуковник Сурат Хусејнов, што је резултирало успоном на власт бившег лидера совјетског Азербејџана, Хејдара Алијева.[115] Године 1994. Сурат Хусејнов, у то време премијер, покушао је још један војни удар против Хејдара Алијева, али је ухапшен и оптужен за издају.[116] Годину дана касније, 1995. године, покушан је још један државни удар против Алијева, овог пута од стране команданта специјалне јединице ОМОН - а Ровшана Јавадова. Пуч је избегнут, што је резуловало убиством потоњег и распуштањем азербејџанских јединица ОМОН-а.[117][118] У исто време, земља је била окаљана раширеном корупцијом у владајућој бирократији.[119] У октобру 1998. Алијев је поново изабран. Упркос знатно побољшаном економском стању у зебљи, што је посебно остварено експлоатацијом нафтног поља Азери–Чираг–Гунешли и гасног поља Шах Дениз, Алијевов мандат је критикован због сумње на изборну превару, високог нивоа економске неједнакости и домаће корупције.[120]

Војна ситуација у региону Нагорно-Карабаха пре рата у Нагорно-Карабаху 2020.

Илхам Алијев, син Хејдара Алијева, постао је председник странке Нови Азербејџан, као и председник Азербејџана када му је отац умро 2003. године. Поново је изабран на трећи председнички мандат у октобру 2013. године.[121] У априлу 2018, председник Илхам Алијев је добио четврти узастопни мандат на изборима које су главне опозиционе странке бојкотовале као лажне.[122] Дана 27. септембра 2020. настављени су нови сукоби у нерешеном сукобу у Нагорно-Карабаху дуж границе Нагорно-Карабаха. И оружане снаге Азербејџана и Јерменије пријавиле су војне и цивилне жртве.[123] Споразум о прекиду ватре у Нагорно-Карабаху и завршетак шестонедељног рата између Азербејџана и Јерменије навелико су прослављени у Азербејџану, пошто су остварили значајне територијалне добити за Азербејџан.[124] У септембру 2023. године, Азербејџан је започео офанзиву против отцепљене Републике Арцах у Нагорно-Карабаху која је резултирала распадом и реинтеграцијом Арцаха 1. јануара 2024, праћеном егзодусом скоро свих етничких Јермена из овог региона.[125]

Државно уређење

[уреди | уреди извор]

Азербејџан је република у чијем саставу се налази и Аутономна Република Нахчиван, као и Аутономна Област Нагорно-Карабах насељена претежно јерменским становништвом. Нагорно-Карабах се једнострано отцепио од Азербејџана и данас постоји као фактички независна држава, међутим, међународно непризната.

Административна подела

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Административна подела Азербејџана
Административна подела Азербејџана}

Азербејџан се дели на 66 рејона (азер. rayonlar), 12 градова (азер. şəhərlər) и 1 аутономну републику (азер. muxtar respublika). Подела на рејоне потиче из времена Азербејџанске ССР.

Рејони се деле на општине, којих укупно има 2698. Два града, Баку и Ганџа, такође су подељени на рејоне.

Део територије Азербејџана је под контролом непризнате државе Нагорно-Карабах.

Већи градови

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Списак градова у Азербејџану

Четири највећа града Азербејџана са приближним бројем становника:

Становништво

[уреди | уреди извор]

Језик

[уреди | уреди извор]

Службени језик Азербејџана је азерски језик. То је језик којим говори (95%) становника и припада туркијској групи, односно Огуз (јужнотуркиској) подгрупи језика (заједно са гагаушким, кримско-татарским, турским и туркменским ). Осим Републике Азербејџан и Дагестана (у Русији) где је азерски званичан језик, широко је распрострањен и на северу Ирана, као и у деловима источне Турске, Јерменије и Казахстана. Језик користи три писма: латиницу, ћирилицу и арапско писмо. Уредбом председника Азербејџана 9. август је проглашен за дан овог језика.

Други мањински језици у Азербејџану су руски и јерменски језик у Нагорно-Карабаху.

Најпознатији композитор који је писао и компоновао на азерском је Узеир Хаџибејли. Један од најистакнутијих савремених писаца на азерском језику је Мирза Казар.

Религија

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Религије Азербејџана

Слобода вероисповести у Азербејџану је гарантована уставом Азербејџана. Према званичним подацима муслимани чине између 93,4% и 96% становништва од чега су 85% шиити и 15% сунити. Хришћани чине између 3% и 4% становништва од којих највише има верника Руска православна црква и Јерменска апостолска црква (Нагорно-Карабах).[126]

Етничке групе

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Етничке групе Азербејџана

Економија

[уреди | уреди извор]

Након стицања независности 1991. године, Азербејџан је постао члан Међународног монетарног фонда, Светске банке, Европске банке за обнову и развој, Исламске развојне банке и Азијске развојне банке.[127] Банкарски систем Азербејџана састоји се од Централне банке Азербејџана, комерцијалних банака и небанкарских кредитних организација. Национална (сада Централна) банка је створена 1992. године на основу Државне штедионице Азербејџана, филијале бивше Државне штедионице СССР-а. Централна банка служи као централна банка Азербејџана, овлашћена да издаје националну валуту, азербејџански манат, и да надгледа све комерцијалне банке. Две велике комерцијалне банке су УниБанк и државна Међународна банка Азербејџана, коју води Абас Ибрахимов.[128]

Пропорционална заступљеност извоза Азербејџана, 2019

Подстакнута растом потрошње и тражње, стопа инфлације у К1 2007. достигла је 16,6%.[129] Номинални приходи и месечне зараде порасли су за 29% и 25% респективно у односу на ову цифру, али је повећање цена у не-нафтној индустрији подстакло инфлацију.[129] Азербејџан показује неке знаке такозване „ холандске болести “ због свог брзорастућег енергетског сектора, који изазива инфлацију и поскупљује извоз у другим гранама мимо енергетике.[130]

Почетком 2000-их, хронично висока инфлација је стављена под контролу. Ово је довело до покретања нове валуте, новог азербејџанског маната, 1. јануара 2006. године, како би се учврстиле економске реформе и избрисали наслеђени остаци нестабилне економије.[131][132] До 2012. БДП Азербејџана је порастао 20 пута у односу на ниво из 1995. године.[133]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ LaPorte, Jody (2016). „Semi-presidentialism in Azerbaijan”. Ур.: Elgie, Robert; Moestrup, Sophia. Semi-Presidentialism in the Caucasus and Central Asia. London: Palgrave Macmillan (објављено 15. 5. 2016). стр. 91—117. ISBN 978-1-137-38780-6. LCCN 2016939393. OCLC 6039791976. doi:10.1057/978-1-137-38781-3_4. „LaPorte examines the dynamics of semi-presidentialism in Azerbaijan. Azerbaijan's regime is a curious hybrid, in which semi-presidential institutions operate in the larger context of authoritarianism. The author compares formal Constitutional provisions with the practice of politics in the country, suggesting that formal and informal sources of authority come together to enhance the effective powers of the presidency. In addition to the considerable formal powers laid out in the Constitution, Azerbaijan's president also benefits from the support of the ruling party and informal family and patronage networks. LaPorte concludes by discussing the theoretical implications of this symbiosis between formal and informal institutions in Azerbaijan's semi-presidential regime.” 
  2. ^ „Azerbaijan”. The World Factbook (2024 изд.). Central Intelligence Agency. Приступљено 24. 9. 2022.  (Archived 2022 edition)
  3. ^ а б „World Economic Outlook Database, April 2024 Edition. (Azerbaijan)”. International Monetary Fund. април 2024. Приступљено 21. 4. 2024. 
  4. ^ а б в Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 19. ISBN 86-331-2075-5. 
  5. ^ Азербејџан се сматра и европском и азијском државом. Следећи извори сматрају Азербејџан делом Азије: „УН класификација”. Приступљено 17. 4. 2013. ; „The CIA World Factbook CIA.gov”. Архивирано из оригинала 09. 07. 2016. г. , NationalGeographic.com, и Encyclopædia Britannica. Извори који Азербејџан сматрају делом Европе су: Merriam-Webster's Collegiate Dictionary, и Worldatlas.com
  6. ^ Pipes 1997, стр. 218–220, 229
  7. ^ Kazemzadeh 1951, стр. 124, 222, 229, 269–270 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFKazemzadeh1951 (help)
  8. ^ Kramer, Andrew E. (10. 11. 2020). „Facing Military Debacle, Armenia Accepts a Deal in Nagorno-Karabakh War”Неопходна новчана претплата. The New York Times. Архивирано из оригинала 10. 11. 2020. г. 
  9. ^ Ebel, Francesca (28. 9. 2023). „Defeated by force, Nagorno-Karabakh government declares it will dissolve”. The Washington Post. Приступљено 28. 9. 2023. 
  10. ^ „"Azerbaijan: Membership of international groupings/organisations: ". British Foreign & Commonwealth Office.”. fco.gov.uk. 4. 7. 2023. Архивирано из оригинала 31. 7. 2003. г. Приступљено 12. 9. 2011. 
  11. ^ Publications 1999, стр. 154.
  12. ^ "Best Countries for Business". Forbes. September 8, 2010.
  13. ^ „Azerbaijan: Report for Selected Countries and Subjects".”. Приступљено 12. 4. 2011.  International Monetary Fund.
  14. ^ Chaumont, M. L. „"Atropates".”. Архивирано из оригинала 05. 06. 2011. г.  Encyclopaedia Iranica. 3.1. London: Routledge & Kegan Paul.
  15. ^ Schippmann 1989, стр. 221–224.
  16. ^ Асатрян Г. С. „Заметки об азари — исчезнувшем языке Азарбайджана”. Приступљено 17. 4. 2013. 
  17. ^ „"Azerbaijan: Early History: Persian and Greek Influences".”. Приступљено 7. 6. 2006.  U.S. Library of Congres.
  18. ^ Талах В. Рожденный под знаком кометы: Митридат Эвпатор Дионис. — Одесса, 2006.
  19. ^ „Всемирная история, М., 1956, т. 3. pp. 132”. Архивирано из оригинала 27. 01. 2012. г. Приступљено 17. 4. 2013. 
  20. ^ Реза, Энаят-олла. „Азарбайджан и Арран”. Приступљено 17. 4. 2013. 
  21. ^ Адербиджан // Энциклопедический словарь Брокгауза и Ефрона: В 86 томах (82 т. и 4 доп.) — СПб., 1890—1907.
  22. ^ Qarābāghī, Jamāl Javānshīr; Bournoutian, George A. (1994). A history of Qarabagh: an annotated translation of Mirza Jamal Javanshir Qarabaghi's Tarikh-e Qarabagh. Mazda Publishers. стр. XV. ISBN 978-1-56859-011-0. 
  23. ^ „Азербайджанская Народная Республика (Азербайджан Халг Джумхуриййети) — первая парламентская республика на Востоке (май 1918 г. — апрель 1920 г.)”. Архивирано из оригинала 23. 05. 2011. г. Приступљено 17. 4. 2013. 
  24. ^ АЗЕРБАЙДЖАН на
  25. ^ „"Geographical data".”. Архивирано из оригинала 25. 07. 2013. г. Приступљено 26. 5. 2007. The State Statistical Committee of the Republic of Azerbaijan на дан 25. јула 2013.
  26. ^ „"Azerbaijan: Biodiversity".”. Архивирано из оригинала 08. 02. 2012. г. Приступљено 26. 5. 2007. Central Asia and Caucasus Institute на дан 8. фебруара 2012.
  27. ^ „"Orography of Azerbaijan".”. Приступљено 30. 6. 2010.  United Nations Environment Programme
  28. ^ „Azerbaijan: Biodiversity”. Central Asia and Transcaucasus Network on Plant Genetic Resources. 2003. Архивирано из оригинала 8. 2. 2012. г. Приступљено 17. 2. 2017. 
  29. ^ „Azerbaijan: Biodiversity”. Central Asia and Transcaucasus Network on Plant Genetic Resources. 2003. Архивирано из оригинала 8. 2. 2012. г. Приступљено 17. 2. 2017. 
  30. ^ „The Karabakh Horse”. Karabakh Foundation. Архивирано из оригинала 13. 10. 2010. г. 
  31. ^ „Azerbaijan – Flora”. Heydar Aliyev Foundation. Приступљено 5. 3. 2010. 
  32. ^ Dinerstein, Eric; Olson, David; Joshi, Anup; Vynne, Carly; Burgess, Neil D.; Wikramanayake, Eric; Hahn, Nathan; Palminteri, Suzanne; Hedao, Prashant (2017). „An Ecoregion-Based Approach to Protecting Half the Terrestrial Realm”. BioScience. 67 (6): 534—545. ISSN 0006-3568. PMC 5451287 Слободан приступ. PMID 28608869. doi:10.1093/biosci/bix014 Слободан приступ. 
  33. ^ Grantham, H. S.; Duncan, A.; Evans, T. D.; Jones, K. R.; Beyer, H. L.; Schuster, R.; Walston, J.; Ray, J. C.; Robinson, J. G. (2020). „Anthropogenic modification of forests means only 40% of remaining forests have high ecosystem integrity – Supplementary Material”. Nature Communications. 11 (1): 5978. Bibcode:2020NatCo..11.5978G. ISSN 2041-1723. PMC 7723057 Слободан приступ. PMID 33293507. doi:10.1038/s41467-020-19493-3 Слободан приступ. 
  34. ^ Azakov, Siyavush. „National report on institutional landscape and research policy Social Sciences and Humanities in Azerbaijan” (PDF). Azerbaijan National Academy of Sciences. Архивирано из оригинала (PDF) 16. 11. 2011. г. Приступљено 27. 5. 2007. 
  35. ^ „Azerbaijan: Early History: Iranian and Greek Influences”. U.S. Library of Congress. Приступљено 7. 6. 2006. 
  36. ^ Swietochowski, Tadeusz (1999). Historical Dictionary of Azerbaijan. Lanham, Maryland: The Scarecrow Press. ISBN 978-0-8108-3550-4. 
  37. ^ Dizadji 2010, стр. 105
  38. ^ Chaumont, M. L. (1984). „Albania”. Encyclopædia Iranica. 
  39. ^ Shaw, Ian (2017). Christianity: The Biography: 2000 Years of Global History. Zondervan Academic. ISBN 978-0-310-53628-4. 
  40. ^ Ehsan Yarshater (1983). The Cambridge history of Iran, Volume 1. Cambridge University Press. стр. 141. ISBN 978-0-521-20092-9. 
  41. ^ Barthold, V.V. Sochineniya; p. 558: "Whatever the former significance of the Oghuz people in Eastern Asia, after the events of the 8th and 9th centuries, it focuses more and more on the West, on the border of the Pre-Asian cultural world, which was destined to be invaded by the Oghuz people in the 11th century, or, as they were called only in the west, by the Turkmen."
  42. ^ Canby, Sheila R.; Beyazit, Deniz; Rugiadi, Martina; Peacock, A. C. S. (2016). Court and Cosmos: The Great Age of the Seljuqs (на језику: енглески). Metropolitan Museum of Art. ISBN 978-1-58839-589-4. 
  43. ^ Hewsen, Robert H.; Salvatico, Christoper C. (2001). Armenia: A Historical Atlas (на језику: енглески). University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-33228-4. 
  44. ^ Samuelian, Thomas J. (1982). Hewsen, Robert H. (1982). Thomas J. Samuelian, ed. "Ethno-History and the Armenian Influence upon the Caucasian Albanians". Classical Armenian Culture: Influences and Creativity. (Philadelphia: Scholars Press. p. 45. Scholars Press. ISBN 978-0-89130-565-1. 
  45. ^ Hewsen, Robert H. (2001). Armenia: a Historical Atlas. Chicago: University of Chicago Press. стр. 32–33, map 19 (shows the territory of modern Nagorno–Karabakh as part of the Orontids' Kingdom of Armenia). 
  46. ^ Моисей Хоренский. Армянская География VII в. Перевод Патканова К.П. СПб., 1877. стр. 40,17
  47. ^ Hewsen, Robert H. "The Kingdom of Artsakh," in T. Samuelian & M. Stone, eds. Medieval Armenian Culture. Chico, CA, 1983
  48. ^ Yarshater, E. (1987). „The Iranian Language of Azerbaijan”. Encyclopædia Iranica. III/2. 
  49. ^ Ludwig, Paul (1998). Proceedings of the Third European Conference of Iranian Studies. 1 (Nicholas Sims-Williams (ed.) изд.). Cambridge: Wiesbaden: Reichert. ISBN 978-3-89500-070-6. 
  50. ^ Roy, Olivier (2007). The new Central Asia: geopolitics and the birth of nations (reprint изд.). I.B. Tauris. стр. 6. ISBN 978-1-84511-552-4. 
  51. ^ „Neẓāmī”. Encyclopædia Britannica. 2009. Архивирано из оригинала 4. 12. 2008. г. Приступљено 28. 2. 2009. 
  52. ^ „Khāqānī”. Encyclopædia Britannica. 
  53. ^ R. Ward, Steven (2009). Immortal: a military history of Iran and its armed forcesСлободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. Georgetown University Press. стр. 43. ISBN 978-1-58901-258-5. 
  54. ^ Malcolm Wagstaff, John (1985). The evolution of middle eastern landscapes: an outline to A.D. 1840, Part 1840. Rowman & Littlefield. стр. 205. ISBN 978-0-389-20577-7. 
  55. ^ L. Altstadt, Audrey (1992). The Azerbaijani Turks: power and identity under Russian rule. Hoover Press. стр. 5. ISBN 978-0-8179-9182-1. 
  56. ^ Akiner, Shirin (2004). The Caspian: Politics, Energy and Security. RoutledgeCurzon. стр. 158. ISBN 978-0-7007-0501-6. 
  57. ^ Swietochowski 1995, стр. 69, 133
  58. ^ L. Batalden, Sandra (1997). The newly independent states of Eurasia: handbook of former Soviet republics. Greenwood Publishing Group. стр. 98. ISBN 978-0-89774-940-4. 
  59. ^ Walker, Christopher J. (1980). Armenia, the survival of a nation. Croom Helm. стр. 45. ISBN 978-0-7099-0210-2. „Tsitsianov next moved against the semi-independent Iranian khanates. On the thinnest of pretexts, he captured the Muslim town of Gandja, the seat of Islamic learning in the Caucasus (...)” 
  60. ^ Saparov, Arsène (2014). From Conflict to Autonomy in the Caucasus: The Soviet Union and the Making of Abkhazia, South Ossetia and Nagorno Karabakh. Routledge. ISBN 978-1-317-63783-7. „Even though these principalities [the khanates] had not been under Iranian suzerainty since the assassination of Nadir Shah in 1747, they were traditionally considered an inalienable part of Iranian domains. (...) To the semi-independent Caucasian principalities, the appearance of the new Great Power (...)” 
  61. ^ Kashani-Sabet, Firoozeh (мај 1997). „Fragile Frontiers: The Diminishing Domains of Qajar Iran”. International Journal of Middle East Studies. 29 (2): 210. ISSN 0020-7438. doi:10.1017/s0020743800064473 Слободан приступ. „In 1795, Ibrahim Khalil Khan, the wali of Qarabagh, warned Sultan Selim III of Aqa Muhammad Khan's ambitions. Fearing for his independence, he informed the Sultan of Aqa Muhammad Khan's ability to subdue Azerbaijan and later Qarabagh, Erivan, and Georgia.” 
  62. ^ Barker, Adele Marie; Grant, Bruce (2010). The Russia Reader: History, Culture, Politics. Duke University Press. стр. 253. ISBN 978-0-8223-4648-7. „But they were relatively more accessible given the organization of small, centralized, semi-independent khanates that functioned through the decline of Iranian rule after the death of Nadir Shah in the mid-eighteenth century (...)” 
  63. ^ Avery, Peter; Hambly, Gavin (1991). The Cambridge History of Iran. Cambridge University Press. стр. 126. ISBN 978-0-521-20095-0. „Agha Muhammad Khan could now turn to the restoration of the outlying provinces of the Safavid kingdom. Returning to Tehran in the spring of 1795, he assembled a force of some 60,000 cavalries and infantry and in Shawwal Dhul-Qa'da/May, set off for Azarbaijan, intending to conquer the country between the rivers Aras and Kura, formerly under Safavid control. This region comprised a number of khanates of which the most important was Qarabagh, with its capital at Shusha; Ganja, with its capital of the same name; Shirvan across the Kura, with its capital at Shamakhi; and to the north-west, on both banks of the Kura, Christian Georgia (Gurjistan), with its capital at Tiflis.” 
  64. ^ Encyclopedia of Soviet law By Ferdinand Joseph Maria Feldbrugge, Gerard Pieter van den Berg, William B. Simons, Page 457
  65. ^ King, Charles (2008). The ghost of freedom: a history of the Caucasus. University of Michigan. стр. 10. ISBN 978-0-19-517775-6. 
  66. ^ Hacikyan, Agop Jack; Basmaijan, Gabriel; Franchuk, Edward S.; Ouzounian, Nourhan, ур. (2005). The Heritage of Armenian Literature: From the eighteenth century to modern times. Detroit: Wayne State University Press. стр. 6. ISBN 978-0-8143-3221-4. 
  67. ^ ́Goston, Gabor A.; Masters, Bruce Alan (2009). Encyclopedia of the Ottoman Empire. Infobase Publishing. стр. 125. ISBN 978-1-4381-1025-7. 
  68. ^ „Caucasus and Iran”. Encyclopædia Iranica. Приступљено 3. 9. 2012. 
  69. ^ Tucker, Spencer C., ур. (2010). A Global Chronology of Conflict: From the Ancient World to the Modern Middle East. ABC-CLIO. стр. 1035. ISBN 978-1-85109-672-5. „January 1804. (...) Russo-Persian War. Russian invasion of Persia. (...) In January 1804 Russian forces under General Paul Tsitsianov (Sisianoff) invade Persia and storm the citadel of Ganjeh, beginning the Russo-Persian War (1804–1813).” 
  70. ^ Goldstein, Erik (1992). Wars and Peace Treaties: 1816 to 1991. London: Routledge. стр. 67. ISBN 978-0-415-07822-1. 
  71. ^ Dowling, Timothy C. (2. 12. 2014). Russia at War: From the Mongol Conquest to Afghanistan, Chechnya, and Beyond. ABC-CLIO. стр. 728—729. ISBN 978-1-59884-948-6. 
  72. ^ Swietochowski 1995, стр. 69, 133
  73. ^ L. Batalden, Sandra (1997). The Newly Independent States of Eurasia: Handbook of Former Soviet Republics. Greenwood Publishing Group. стр. 98. ISBN 978-0-89774-940-4. 
  74. ^ E. Ebel, Robert, Menon, Rajan (2000). Energy and conflict in Central Asia and the Caucasus. Rowman & Littlefield. стр. 181. ISBN 978-0-7425-0063-1. 
  75. ^ Andreeva, Elena (2010). Russia and Iran in the great game: travelogues and orientalism (reprint изд.). Taylor & Francis. стр. 6. ISBN 978-0-415-78153-4. 
  76. ^ Çiçek, Kemal, Kuran, Ercüment (2000). The Great Ottoman-Turkish Civilisation. University of Michigan. ISBN 978-975-6782-18-7. 
  77. ^ Ernest Meyer, Karl, Blair Brysac, Shareen (2006). Tournament of Shadows: The Great Game and the Race for Empire in Central Asia. Basic Books. стр. 66. ISBN 978-0-465-04576-1. 
  78. ^ Cronin, Stephanie, ур. (2013). Iranian-Russian Encounters: Empires and Revolutions since 1800. Routledge. стр. 63. ISBN 978-0-415-62433-6. „Perhaps the most important legacy of Yermolov was his intention from early on to prepare the ground for the conquest of the remaining khanates under Iranian rule and to make the River Aras the new border. (...) Another provocative action by Yermolov was the Russian occupation of the northern shore of Lake Gokcha (Sivan) in the Khanate of Iravan in 1825. A clear violation of Golestan, this action was the most significant provocation by the Russian side. The Lake Gokcha occupation clearly showed that it was Russia and not Iran which initiated hostilities and breached Golestan and that Iran was left with no choice but to come up with a proper response.” 
  79. ^ Dowling, Timothy C., ур. (2015). Russia at War: From the Mongol Conquest to Afghanistan, Chechnya, and Beyond. ABC-CLIO. стр. 729. ISBN 978-1-59884-948-6. „In May 1826, Russia, therefore, occupied Mirak, in the Erivan khanate, in violation of the Treaty of Gulistan.” 
  80. ^ Dowling, Timothy C. (2. 12. 2014). Russia at War: From the Mongol Conquest to Afghanistan, Chechnya, and Beyond. ABC-CLIO. стр. 728—729. ISBN 978-1-59884-948-6. 
  81. ^ Alexander Mikaberidze (2015). Historical Dictionary of Georgia. Rowman & Littlefield. стр. 664. ISBN 978-1-4422-4146-6. 
  82. ^ Swietochowski, Tadeusz (2003). Eastern Europe, Russia, and Central Asia 2003. Taylor and Francis. стр. 104. ISBN 978-1-85743-137-7. 
  83. ^ Gasimov, Zaur (2022). „Observing Iran from Baku: Iranian Studies in Soviet and Post-Soviet Azerbaijan”. Iranian Studies. 55 (1): 38. S2CID 233889871. doi:10.1080/00210862.2020.1865136. „The preoccupation with Iranian culture, literature, and language was widespread among Baku-, Ganja-, and Tiflis-based Shia as well as Sunni intellectuals, and it never ceased throughout the nineteenth century.” 
  84. ^ Gasimov, Zaur (2022). „Observing Iran from Baku: Iranian Studies in Soviet and Post-Soviet Azerbaijan”. Iranian Studies. 55 (1): 37. S2CID 233889871. doi:10.1080/00210862.2020.1865136. „Azerbaijani national identity emerged in post-Persian Russian-ruled East Caucasia at the end of the nineteenth century, and was finally forged during the early Soviet period.” 
  85. ^ Smith, Michael (април 2001). „Anatomy of Rumor: Murder Scandal, the Musavat Party and Narrative of the Russian Revolution in Baku, 1917–1920”. Journal of Contemporary History. 36 (2): 228. S2CID 159744435. doi:10.1177/002200940103600202. „'The results of the March events were immediate and total for the Musavat. Several hundreds of its members were killed in the fighting; up to 12,000 Muslim civilians perished; thousands of others fled Baku in a mass exodus'” 
  86. ^ Minahan, James B. (1998). Miniature Empires: A Historical Dictionary of the Newly Independent States. Greenwood Publishing. стр. 22. ISBN 978-0-313-30610-5. „'The tensions and fighting between the Azerbaijanis and the Armenians in the federation culminated in the massacre of some 12,000 Azerbaijanis in Baku by radical Armenians and Bolshevik troops in March 1918'” 
  87. ^ Smith, Michael. „Pamiat' ob utratakh i Azerbaidzhanskoe obshchestvo/Traumatic Loss and Azerbaijani. National Memory”. Azerbaidzhan i Rossiia: obshchestva i gosudarstva (Azerbaijan and Russia: Societies and States) (на језику: руски). Sakharov Center. Архивирано из оригинала 01. 04. 2020. г. Приступљено 21. 8. 2011. 
  88. ^ Atabaki, Touraj (2000). Azerbaijan: Ethnicity and the Struggle for Power in Iran. I.B.Tauris. стр. 25. ISBN 978-1-86064-554-9. 
  89. ^ Dekmejian, R. Hrair; Simonian, Hovann H. (2003). Troubled Waters: The Geopolitics of the Caspian Region. I.B. Tauris. стр. 60. ISBN 978-1-86064-922-6. „Until 1918, when the Musavat regime decided to name the newly independent state Azerbaijan, this designation had been used exclusively to identify the Iranian province of Azerbaijan.” 
  90. ^ Rezvani, Babak (2014). Ethno-territorial conflict and coexistence in the caucasus, Central Asia and Fereydan: academisch proefschrift. Amsterdam: Amsterdam University Press. стр. 356. ISBN 978-90-485-1928-6. „"The region to the north of the river Araxes was not called Azerbaijan prior to 1918, unlike the region in northwestern Iran that has been called since so long ago."” 
  91. ^ Swietochowski 1995, стр. 69, 133
  92. ^ а б в Kazemzadeh, Firuz (1951). The Struggle for Transcaucasia: 1917–1921. The New York Philosophical Library. стр. 124, 222, 229, 269—270. ISBN 978-0-8305-0076-5. 
  93. ^ Schulze, Reinhard. A Modern History of the Islamic World. I.B.Tauris. 2000. ISBN 978-1-86064-822-9.
  94. ^ Горянин, Александр (28. 8. 2003). Очень черное золото (на језику: руски). GlobalRus. Архивирано из оригинала 6. 9. 2003. г. Приступљено 28. 8. 2003. 
  95. ^ Горянин, Александр. История города Баку. Часть 3. (на језику: руски). Window2Baku. 
  96. ^ Pope, Hugh (2006). Sons of the conquerors: the rise of the Turkic world. New York: The Overlook Press. стр. 116. ISBN 978-1-58567-804-4. 
  97. ^ Gasimov, Zaur (2022). „Observing Iran from Baku: Iranian Studies in Soviet and Post-Soviet Azerbaijan”. Iranian Studies. 55 (1): 37. S2CID 233889871. doi:10.1080/00210862.2020.1865136. „Azerbaijani national identity emerged in post-Persian Russian-ruled East Caucasia at the end of the nineteenth century, and was finally forged during the early Soviet period.” 
  98. ^ Raymond Duncan, Walter; Holman (Jr.), G. Paul (1994). Ethnic nationalism and regional conflict: the former Soviet Union and YugoslaviaНеопходна слободна регистрација. USA: Westview Press. стр. 109–112. ISBN 978-0-231-07068-3. 
  99. ^ Swietochowski 1995, стр. 69, 133
  100. ^ „Azerbaijan celebrates day of victory over fascism”. "Contact.az". 9. 5. 2011. Приступљено 9. 5. 2011. 
  101. ^ „Victory over Nazis 'was impossible without Baku oil'”. "AzerNEWS". 8. 5. 2010. Архивирано из оригинала 04. 09. 2011. г. Приступљено 8. 5. 2010. 
  102. ^ Croissant 1998, стр. 36, 37
  103. ^ „Human Rights Watch. "Playing the "Communal Card": Communal Violence and Human Rights"”. Human Rights Watch. 
  104. ^ а б „Milli Məclisin tarixi. Azərbaycan SSR Ali Soveti (1920–1991-ci illər)” [The history of Milli Majlis. Supreme Soviet of Azerbaijan SSR (1920–1991)]. Приступљено 1. 12. 2010. 
  105. ^ King, David C. (2006). Azerbaijan. Marshall Cavendish. стр. 116. ISBN 978-0-7614-2011-8. 
  106. ^ „Bishkek Protocol | UN Peacemaker”. United Nations. Приступљено 2019-08-23. 
  107. ^ „The World Factbook” (2024 изд.). Central Intelligence Agency. 
  108. ^ De Waal, Thomas Black Garden: Armenia And Azerbaijan Through Peace and War. New York: New York University Press. 2013. стр. 286. ,. ISBN 978-0-8147-1945-9.
  109. ^ „Massacre by Armenians Being Reported”. The New York Times. 3. 3. 1992. Приступљено 9. 9. 2013. 
  110. ^ Smolowe, Jill (16. 3. 1992). „Tragedy Massacre in Khojaly”. Time. Архивирано из оригинала 28. 2. 2005. г. Приступљено 9. 9. 2013. 
  111. ^ „A Conflict That Can Be Resolved in Time: Nagorno-Karabakh”. Архивирано из оригинала 08. 12. 2015. г. . International Herald Tribune. 29 November 2003.
  112. ^ „General Assembly adopts resolution reaffirming territorial integrity of Azerbaijan, demanding withdrawal of all Armenian forces”. United Nations General Assembly. 14. 3. 2008. Приступљено 14. 3. 2008. 
  113. ^ Southern Caucasus: Facing Integration Problems, Ethnic Russians Long For Better Life. EurasiaNet.org. 30 August 2003.
  114. ^ "Azerbaijan Soviet Socialist Republic". The Great Soviet Encyclopedia (1979).
  115. ^ „Azerbaijan: Rise to power”. Encyclopedia of the Nations. 3. 10. 1993. Архивирано из оригинала 10. 6. 2011. г. Приступљено 22. 5. 2011. 
  116. ^ „Timeline: Azerbaijan A chronology of key events”. BBC News. 31. 3. 2011. 
  117. ^ „Azeri rights activist says 35 imprisoned special police unit members very sick”. BBC Archive. 2. 6. 2000. Архивирано из оригинала 18. 11. 2018. г. Приступљено 15. 8. 2009. 
  118. ^ Efron, Sonni (18. 3. 1995). „Azerbaijan Coup Attempt Crushed Caucasus: Loyal forces storm a building and overcome mutinous police units, president reports.”. Los Angeles Times. Архивирано из оригинала 24. 6. 2011. г. Приступљено 15. 8. 2009. 
  119. ^ Mulvey, Stephen (14. 10. 2003). „Aliyev and son keep it in the family”. BBC News. Приступљено 14. 10. 2003. 
  120. ^ „Azerbaijan's Geidar Aliev dies at 80”. China Daily. 16. 12. 2003. Архивирано из оригинала 17. 12. 2003. г. Приступљено 13. 12. 2003. 
  121. ^ „Nov 2013 – Action against opposition”. Keesing's Record of World Events. новембар 2013. стр. 53026. 
  122. ^ Welle (www.dw.com), Deutsche (11. 4. 2018). „Azerbaijan's strongman Ilham Aliyev re-elected for fourth consecutive term | DW | 11.04.2018”. Deutsche Welle. 
  123. ^ „Fighting over Nagorno-Karabakh goes on despite US mediation”. Associated Press. 24. 10. 2020. 
  124. ^ „Fury and celebrations as Russia brokers peace deal to end Nagorno-Karabakh war”. The Independent. 11. 11. 2020. 
  125. ^ Demourian, Avet (29. 09. 2023). „More than 80% of Nagorno-Karabakh's population flees as future uncertain for those who remain”. AP News (на језику: енглески). Приступљено 02. 01. 2024. 
  126. ^ „CIA the World Factbook”. Архивирано из оригинала 09. 07. 2016. г. Приступљено 17. 4. 2013. 
  127. ^ „Azerbaijan – General Information”. Heydar Aliyev Foundation. Архивирано из оригинала 5. 5. 2007. г. Приступљено 22. 5. 2007. 
  128. ^ „Rəhbərlik”. ibar.az (на језику: азербејџански). International Bank of Azerbaijan. 
  129. ^ а б „Azerbaijan's Q1 inflation rate 16.6%, National Bank Chief says”. Today.Az. Приступљено 29. 5. 2007. 
  130. ^ „Dutch disease and the Azerbaijan economy”. Communist and Post-Communist Studies. 46 (4): 463—480. 1. 12. 2013. doi:10.1016/j.postcomstud.2013.09.001. 
  131. ^ Mehdizade, Sevinj. „Azerbaijan's New Manats: Design and Transition to a New Currency”. Azerbaijan International. 
  132. ^ Ismayilov, Rovshan. „Azerbaijan's Manat Makeover: Good Times Ahead?”. EurasiaNet. Приступљено 7. 12. 2010. 
  133. ^ „Bibliothek der Friedrich-Ebert-Stiftung” (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала 2022-10-09. г. Приступљено 11. 11. 2019. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]

40° 18′ С; 47° 42′ И / 40.3° С; 47.7° И / 40.3; 47.7

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Азербејџан&oldid=28891345”