Pređi na sadržaj

Ropstvo

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Gustav Bulanžerova slika Pijaca robova.
Pijaca robova u istočnoj Evropi u ranom srednjem veku. Slika Sergeja Ivanova

Ropstvo je odnos među ljudima, grupama ljudi ili narodima temeljen na ekonomskoj, pravnoj, moralnoj, idejnoj, političkoj ili verskoj zavisnosti i pokornosti.[1] U svom užem smislu predstavlja formalnu instituciju krajnje zavisnosti jednog od strane drugog čoveka koji je temelj društvenog sistema zvanog robovlasništvo. Osoba koja je rob nema nikakva prava, odnosno predstavlja vlasništvo drugog čoveka ili grupe - gospodara. Ona je prisiljena da obavlja rad i druge usluge za svog gospodara, a za to nije ovlaštena primiti nikakvu naknadu (iako iz praktičnih razloga može očekivati najosnovniju hranu i prenoćište). Gospodar ima puno pravo da raspolaže s robom kako hoće, uključujući telesne kazne, sakaćenje, pa i ubistvo. Ropstvo je danas zabranjeno međunarodnim konvencijama, iako se u određenim oblicima praktikuje. Uz ropstvo se vezuje pojam prisilni rad, ali ne u slučaju kada je prisilni rad posledica obveza koje propisuje i reguliše država kao što je slučaj s vojnom obavezom, osudom za kaznena dela i sl.[2] Ropstvo takođe valja razlikovati od nekih drugih odnosa lične zavisnosti kao što su kmetstvo ili ugovorno ropstvo.

Ropstvo je zvanično ilegalno u svim zemljama,[3][4] ali se procenjuje da još uvek oko 20 do 36 miliona ljudi žive kao robovi širom sveta.[5][6][7] Mauritanija je bila zadnja nadležnost da zvanično proglasi ropstvo nezakonskim (u 1981/2007), mada se procenjuje da 10% do 20% njenog stanovništva još uvek živi u ropstvu.[8][9]

Ropstvo je postojalo pre pisane istorije i postojalo je u mnogim kulturama.[10] Većina robova u današnje vreme su dužnički robovi, uglavnom u južnoj Aziji, koji su pod dužničkom nametom zelenaša, ponekad i tokom više generacija.[11] Trgovina ljudima se primarno koristi za prisiljavanje žena i dece na rad u seks industriji.[12]

Mauritanija je bila poslednja zemlja na svetu koja je zvanično zabranila ropstvo, 1981. godine,[13] sa pravnim gonjenjem robovlasnika uspostavljenim 2007. godine.[14] Međutim, 2019. godine, oko 40 miliona ljudi, od kojih su 26% bila deca, i dalje je bilo porobljeno širom sveta uprkos tome što je ropstvo bilo nelegalno. U savremenom svetu, više od 50% robova obavlja prinudni rad, obično u fabrikama i radionicama privatnog sektora privrede jedne zemlje.[15] U industrijalizovanim zemljama trgovina ljudima je moderna vrsta ropstva; u neindustrijalizovanim zemljama, dužničko ropstvo je uobičajen oblik porobljavanja,[11] kao što su porobljene kućne sluge, ljudi u prisilnim brakovima i deca vojnici.[2]

Terminologija

[uredi | uredi izvor]
Fotografija dečaka roba u Zanzibaru, oko 1890. godine
Spomenik robovima, Zanzibar

Engleska reč slave dolazi od starofrancuske sclave, od srednjovekovne latinske reči sclavus, od vizantijsko grčke σκλάβος, koja zapravo potiče od reči etnonima Slav, pošto su u ranim srednjovekovnim ratovima mnogi Sloveni zarobljeni i porobljeni.[16][17] Jedna starija teorije povezuje tu reč sa grčkim glagolom skyleúo - skinuti zaklanog neprijatelja.[18]

Reč za oslovljavanje robova se takođe koristi za izražavanje opšte zavisnosti od nekog.[19][20] U mnogim slučajevima, kao na primer u antičkoj Persiji, moguće je da su situacija i životi takvih robova bili bolji nego kod običnih građana.[21]

Tradicionalno ropstvo

[uredi | uredi izvor]
Bičevanje roba pričvršćenog za zemlju, ilustracija u pamfletu protiv ropstva iz 1853.
Poster za aukciju robova u Džordžiji, SAD, 1860.
Portret starije žene u Nju Orleansu sa svojom sluškinjom u ropstvu sredinom 19. veka

Pokretno imovinsko ropstvo, ili tradicionalno ropstvo, se tako naziva jer se ljudi tretiraju kao lična imovina vlasnika i kupuju se i prodaju kao roba. Mada je bilo dominantno u mnogim društvima u prošlosti, ova forma ropstva je formalno ukinuta i vrlo je retka danas. Čak i kada se može reći da je preživela, ona nije podržana od strane pravnog sistema bilo koje međunarodno priznate vlade.[22]

Kao društvena institucija, „čatel” ropstvo klasifikuje robove kao pokretne stvari (ličnu imovinu) u vlasništvu porobitelja; kao stoka, mogu se kupiti i prodati po volji.[23] Robno ropstvo je istorijski bio normalan oblik ropstva i praktikovano je u mestima kao što su Rimsko carstvo i klasična Grčka, gde se smatralo ključnim kamenom društva.[24][25][26] Ostala mesta na kojima se intenzivno praktikovalo uključuju srednjovekovni Egipat,[27] podsaharsku Afriku,[28] Brazil, Sjedinjene Države i delove Kariba kao što su Kuba i Haiti.[29][30] Irokezi su porobili druge na načine koji su „ličili na ropstvo pokretnih stvari“.[31]

Počevši od 18. veka, serija abolicionističkih pokreta videla je ropstvo kao kršenje prava robova kao ljudi („svi ljudi su stvoreni jednaki“) i nastojali su da ga ukinu. Abolicionizam je naišao na ekstreman otpor, ali je na kraju bio uspešan. Nekoliko država Sjedinjenih Država počelo je ukidanje ropstva tokom Američkog rata za nezavisnost. Francuska revolucija je pokušala da ukine ropstvo 1794, ali do trajnog ukidanja nije došlo do 1848. U većem delu Britanske imperije ropstvo je bilo podložno ukidanju 1833, širom Sjedinjenih Država ukinuto je 1865, a na Kubi 1886. Poslednja država u Americi koja je ukinula ropstvo bio je Brazil, 1888. godine.[22]

Ropstvo je najduže opstalo na Bliskom istoku. Nakon što je transatlantska trgovina robljem potisnuta, drevna transsaharska trgovina robljem, trgovina robljem u Indijskom okeanu i trgovina robljem na Crvenom moru nastavili su da krijumčare robove sa afričkog kontinenta na Bliski istok. Tokom 20. veka, pitanjem ropstva kao lične svojine bavila su se i globalno istraživala međunarodna tela koja su osnovali Liga naroda i Ujedinjene nacije, kao što su Privremena komisija za ropstvo 1924–1926, Komitet eksperata za ropstvo 1932. i Savetodavni komitet stručnjaka za ropstvo 1934–1939.[32] U vreme Ad hok komiteta UN za ropstvo 1950–1951, legalno ropstvo kao lična svojina još je postojalo samo na Arabijskom poluostrvu: u Omanu, u Kataru, u Saudijskoj Arabiji, u dogovornom Omanu i u Jemenu.[32] Zakonsko ropstvo kao lična svojina je konačno ukinuto na Arapskom poluostrvu tokom 1960-ih: Saudijska Arabija i Jemen 1962, u Dubaju 1963, i Omanu kao poslednjem 1970.[32]

Poslednja zemlja koja je ukinula ropstvo, Mauritanija, učinila je to 1981. Zabrana ropstva iz 1981. nije primenjivana u praksi, pošto nije bilo zakonskih mehanizama za krivično gonjenje onih koji su koristili robove, oni su došli tek 2007. godine.[13][33]

Dužnički rad

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Dužnički rad
Vidi još: Novčani brak i Čukri sistem

Zaloga, inače poznata kao zajemčinski rad ili dužničko ropstvo je jedan oblik neslobodnog rada pri kome se osoba zalaže sebe zbog kredita.[34] Usluge koje su potrebne za otplatu duga, i njihovo trajanje, mogu da budu nedefinisane.[34] Dužničko ropstvo može da bude preneto sa generacije na generaciju, pri čemu se od dece zahteva da otplate dugove njihovih roditelja.[34] Ovo je najrasprostranjenija forma ropstva u današnje vreme.[11][35] Dužničko ropstvo je najzastupljenije u južnoj Aziji.[36] Novčani brak se odnosi na brak u kome se devojka obično udaje za muškarca da bi izmirila dugove svojih roditelja.[37] Čukri sistem je sistem dužničkog ropstva koji se nalazi u delovima Bengala gde se žena može primorati na prostituciju kako bi otplatila dugove.[38]

Zavisna lica

[uredi | uredi izvor]

Reč ropstvo se takođe koristi da se odnosi na pravno stanje zavisnosti od nekog drugog.[19][39] Na primer, u Persiji bi situacije i životi takvih robova mogli biti bolji od onih običnih građana.[40]

A black family works a cotton plantation. A young boy stands in front of the camera. The photo is in black and white.
Crnačka porodica radi na plantaži pamuka u Misisipiju. U podnaslovu piše „Radili smo ovo celo jutro”.

Prinudni rad

[uredi | uredi izvor]

Prinudni rad, ili neslobodni rad, označava oblik ropstva u kome je osoba prinuđena da radi protiv svoje volje, pod pretnjom nasilja ili drugog vida kazne.[11] mada se u opštem slučaju termin neslobodni rad takođe koristi za opisivanje posedničkog ropstva, kao i bilo koje druge situacije u kojoj je osoba prinuđena da radi protiv svoje volje i kad je njena sposobnost produktivnog rada u potpunosti pod kontrolom druge osobe. Time takođe mogu da budu obuhvaćene institucije koje se obično ne klasifikuju kao ropstvo, kao što su kmetstvo, regrutacija i kazneni rad. Dok neki neslobodni radnici, poput kmetova imaju znatna, de jure pravna i/ili tradicionalna prava, oni nemaju mogućnost prekidanja aranžmana pod kojima rade, i često su izloženi raznim oblicima prinude, kao što su pretnje i nasilje, i njihove aktivnosti i kretanje van radnog mesta su ograničeni.

Trgovina ljudima, pre svega, obuhvata žene i decu koji su primorani na prostituciju.[12] i to je najbrže rastuća forma prisilnog rada.[11] Tajland, Kambodža, Indija, Brazil i Meksiko su identifikovani kao vodeća žarišta komercijalne seksualne eksploatacije dece.[41]

Deca vojnici i dečiji rad

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Dečje ropstvo
Vidi još: Dečja radna snaga i Deca u vojsci

U 2007. godini, Hjuman rajts voč je procenio da je 200.000 do 300.000 dece služilo kao vojnici u tadašnjim sukobima.[42] Više devojaka mlađih od 16 godina radi kao kućne radnice nego u bilo kojoj drugoj kategoriji dečijeg rada, koje roditelji koji žive u ruralnom siromaštvu često šalju u gradove, kao što je slučaj sa haićanskim restavecima.[43]

Prinudni brak

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Prinudni brak

Prinudni brak se može smatrati formom ropstva jednog ili više učesnika u braku, kao i ljudi koji posmatraju brak. Od ljudi prisiljenih na brak se može zahtevati da uzmu učešća u seksualnim aktivnostima ili obavljanju kućnih poslova ili drugog rada, bez ikakve lične kontrole. Običaji cene neveste i miraza koji postoje u mnogim delovima sveta mogu da dovedu do kupovine i prodaje ljudi u brak.[44][45] Prinudni brak se i dalje praktikuje u pojedinim delovima sveta, uključujući neke delove Azije i Afrike. Prinudni brakovi se isto tako mogu javiti u imigrantskim zajednicama u Evropi, Sjedinjenim Državama, Kanadi i Australiji.[46][47][48][49] Brak putem otmice se javlja u mnogim mestima sveta u današnje vreme. Etiopija ima nacionalni prosek od 69% brakova putem otmice.[50]

Međunarodna organizacija rada definiše dečije i prisilne brakove kao forme modernog ropstva.[51]

Druge upotrebe termina

[uredi | uredi izvor]

Reč ropstvo se često koristi kao pežorativ da opiše bilo koju aktivnost u kojoj je neko primoran u izvršavanje. Neki tvrde da vojni rokovi i drugi oblici prinudnog državnog rada predstavljaju „ropstvo kojim upravlja država“.[52][53] Neki libertarijanci i anarho-kapitalisti posmatraju vladino oporezivanje kao oblik ropstva.[54]

Pojedini zagovornici antipsihijatrije su koristili „ropstvo“ da definišu nevolonterske psihijatrijske pacijente, tvrdeći da ne postoje nepristrasni fizički testovi za mentalne bolesti, a ipak psihijatrijski pacijent mora da poštuje naredbe psihijatra. Oni tvrde da umesto lanaca za kontrolu roba, psihijatar koristi lekove da kontroliše um.[55] Drapetomanija je bila pseudonaučna psihijatrijska dijagnoza za roba koji je želeo slobodu; „simptomi“ su uključivali lenjost i sklonost bekstvu iz zatočeništva.[56][57]

Neki zagovornici prava životinja primenili su termin ropstvo na stanje nekih ili svih životinja u ljudskom vlasništvu, tvrdeći da je njihov status uporediv sa statusom ljudskih robova.[58]

Tržište rada, kako je institucionalizovano u savremenim kapitalističkim sistemima, kritikovano je od strane mejnstrim socijalista i anarhosindikalista, koji koriste termin najamno ropstvo kao pežorativ ili disfemizam za najamni rad.[59][60][61] Socijalisti povlače paralele između trgovine radom kao robom i ropstva. Poznato je i da je Ciceron predložio takve paralele.[62]

Karakteristike

[uredi | uredi izvor]

Ekonomija

[uredi | uredi izvor]

Ekonomisti su modelovali okolnosti pod kojima se ropstvo (i varijante kao što je kmetstvo) pojavljuju i nestaju. Jedan teorijski model je da ropstvo postaje poželjnije za zemljoposednike gde ima zemlje u izobilju, ali je radna snaga nedovoljno dostupna, tako da je renta smanjena, a plaćeni radnici mogu zahtevati visoke plate. Ako važi suprotno, onda je zemljoposednicima skuplje da čuvaju robove nego da zapošljavaju plaćene radnike koji mogu zahtevati samo niske plate zbog stepena konkurencije.[63] Dakle, prvo ropstvo, a potom i kmetstvo postepeno su se smanjivali u Evropi kako je populacija rasla. Oni su ponovo uvedeni u Americi i Rusiji pošto su velike površine zemlje sa malo stanovnika postale dostupne.[64]

Ropstvo je češće kada su zadaci relativno jednostavni i stoga ih je lako nadgledati, kao što su monokulture velikih razmera kao što su šećerna trska i pamuk, u kojima je proizvodnja zavisila od ekonomije obima. Ovo omogućava sistemima rada, kao što je grupni sistem u Sjedinjenim Državama, da postanu prominentni na velikim plantažama gde su se poljski radnici radili sa fabričkom preciznošću. Zatim, svaka radna grupa je bila zasnovana na unutrašnjoj podeli rada koja je svakog člana grupe dodeljivala zadatku i činila učinak svakog radnika zavisnim od postupaka drugih. Robovi su isecali korov koji je okruživao biljke pamuka, kao i višak klica. Plužne grupe su sledile za njima, mešajući zemlju u blizini biljaka i bacajući je nazad oko biljaka. Tako je grupni sistem funkcionisao kao montažna traka.[65]

Od 18. veka, kritičari su tvrdili da ropstvo ometa tehnološki napredak jer je fokus na povećanju broja robova koji obavljaju jednostavne zadatke, a ne na unapređenju njihove efikasnosti. Na primer, ponekad se tvrdi da, zbog ovog uskog fokusa, tehnologija u Grčkoj – i kasnije u Rimu – nije primenjena da bi se olakšao fizički rad ili poboljšala proizvodnja.[66][67]

Rad Mercedaraca bio je u otkupu hrišćanskih robova u severnoj Africi (1637).

Škotski ekonomista Adam Smit izjavio je da je slobodni rad ekonomski bolji od robovskog rada, i da je gotovo nemoguće okončati ropstvo u slobodnom, demokratskom ili republikanskom obliku vlasti, jer su mnogi od njegovih zakonodavaca ili političkih ličnosti bili robovlasnici i ne bi kažnjavali sami sebe. Dalje je izjavio da bi robovi imali bolje šanse da steknu svoju slobodu pod centralizovanom vladom, ili centralnom vlašću poput kralja ili crkve.[68][69] Slični argumenti pojavili su se kasnije u delima Ogista Konta, posebno imajući u vidu Smitovo verovanje u podelu vlasti, ili ono što je Kont nazvao „razdvajanjem duhovnog i vremenskog“ tokom srednjeg veka i kraja ropstva, i Smitovu kritiku gospodara, prošlih i sadašnjih. Kao što je Smit rekao u Predavanjima o jurisprudenciji, „Velika moć sveštenstva koja se tako slagala sa kraljevom pustila je robove na slobodu. Ali bilo je apsolutno neophodno da autoritet kralja i sveštenstva bude veliki. Gde god je neko od njih želeo, ropstvo se i dalje nastavljalo...”[70]

Prodaja i inspekcija robova

Čak i nakon što je ropstvo postalo krivično delo, robovlasnici su mogli dobiti visoke prinose. Prema istraživaču Sidartu Kari, profit ostvaren širom sveta od svih oblika ropstva u 2007. iznosio je 91,2 milijarde dolara. To je bilo drugo posle trgovine drogom, u smislu globalnih kriminalnih poduhvata. U to vreme, prosečna ponderisana globalna prodajna cena roba procenjena je na približno 340 dolara, sa najvišom od 1,895 dolara za prosečnog seksualnog roba žrtve trgovine, a najnižom od 40 do 50 dolara za robove dužničkog ropstva u delu Azije i Afrike. Ponderisani prosečni godišnji profit roba u 2007. iznosio je 3.175 dolara, sa najnižim nivoom od 950 dolara za dužnički rad i 29.210 dolara za prodavanu seksualnu robinju. Otprilike 40% profita robova svake godine su generisali seksualni robovi kojima se trguje, što predstavlja nešto više od 4% od 29 miliona robova u svetu.[71]

Identifikacija

[uredi | uredi izvor]
Žigosanje robinje
Bosonogi robovi prikazani u Egiptu i Nubiji Dejvida Robertsa. Delo je objavljeno između 1845. i 1849.
Brandiranje roba, oko 1853.

Široko rasprostranjena praksa bilo je žigosanje, bilo da se robovi eksplicitno označavaju kao vlasništvo ili kao kazna.

Definicije

[uredi | uredi izvor]

Ropstvo u pravnom smislu je ilegalno i nedopustivo u skoro svim društvima današnjice, a države u kojima je zakonom dozvoljeno, teško da se mogu naći.

Ako na njega gledamo ne kao na pravnu kategoriju već kao na uvreženu praksu, situacija je nešto drugačija.

Međunarodna organizacija rada (engl. International Labor Organization - ILO) definiše prinudni rad kao „svaki rad ili uslugu bilo koje osobe pod pretnjom kakve kazne a za koju se osoba nije dobrovoljno prijavila“, sa izuzecima: vojne službe, osuđenika, vanrednog stanja i odsluživanja kazne kroz društveno korisni rad.[72]

Postanak i razvoj

[uredi | uredi izvor]

Robovsko društveno uređenje počinje raspadom prvobitne zajednice, na prijelazu iz četvrtog u treći milenijum p. n. e, a završava nastankom feudalizma u petom veku. U razdoblju koje je trajalo gotovo 4 000 godina nastale su velike promene u ljudskom društvu, tako da se ni današnji odnosi među ljudima ne mogu razumeti bez poznavanja robovlasništva. Nastajanju ovog društva prethodile su promene u prvobitnoj zajednici. Pojedinci se počinju izdvajati te se počinje proizvoditi više nego je potrebno za goli opstanak. Čovek počinje da iskorištava drugog čoveka. Pojedinci ne moraju ni da rade, ni da proizvode, ali učestvuju u raspodeli dobara. Nema više izbora poglavara, već to postaje nasledno pravo. Porodice počinju da žive na teškom radu robova koji nemaju nikakva prava i daje im se tek koliko je potrebno za život. U antičkim vremenima, ropstvo je svoj vrhunac dostiglo u grčkom svetu i Rimskom carstvu. Robovi su izrađivali najveći deo proizvoda, a paralelno su radili i u kući i na zemlji. Nisu imali gotovo nikakva prava, mada su neki stekli slobodu pa čak i visok društveni položaj.

Pravni aspekti

[uredi | uredi izvor]

Privatni naspram državnih robova

[uredi | uredi izvor]

Robovi su bili u privatnom vlasništvu pojedinaca, ali su takođe bili u državnom vlasništvu. Na primer, kisaeng su bile žene iz nižih kasta u predmodernoj Koreji, koje su bile u vlasništvu države pod vladinim zvaničnicima poznatim kao hojang i od njih se zahtevalo da pružaju zabavu aristokratiji. Tokom 2020-ih, u Severnoj Koreji, Kippumjo („Brigade zadovoljstva“) čine žene izabrane iz opšte populacije da služe kao zabavljači i kao konkubine vladarima Severne Koreje.[73][74] „Danak rada“ je obavezan rad za državu i korišćen je u raznim iteracijama kao što su kuluk, mita[75] i repartimijento.[76][77] Internacijski logori totalitarnih režima kao što su nacisti i Sovjetski Savez pridavali su sve veliki značaj radnoj snazi u tim logorima, što je dovelo do rastuće tendencije među istoričarima da takve sisteme označavaju kao ropstvo.[78]

Kombinacija ovih uključuje enkomijenda u kojoj je španska kruna davala privatnicima pravo na besplatan rad određenog broja domorodaca u datoj oblasti.[79] U „Sistemu crvene gume“ Slobodne države Kongo i francuske vladavine Ubangi-Šari,[80] rad je bio tražen kao porez; privatnim kompanijama su ustupljena područja u okviru kojih im je bilo dozvoljeno da koriste bilo kakve mere za povećanje proizvodnje gume.[81] Iznajmljivanje osuđenika bilo je uobičajeno u južnim Sjedinjenim Državama gde je država davala zatvorenike u zakup za njihov besplatni rad kompanijama.

Zakonska prava

[uredi | uredi izvor]

U zavisnosti od ere i zemlje, robovi su ponekad imali ograničen skup zakonskih prava. Na primer, u provinciji Njujork, ljudi koji su namerno ubijali robove bili su kažnjivi prema statutu iz 1686. godine.[82] Kao što je već pomenuto, određena zakonska prava vezana su za nobi u Koreji, za robove u raznim afričkim društvima i za crne robinje u francuskoj koloniji Luizijana. Davanje zakonskih prava robovima ponekad je bilo pitanje morala, ali ponekad i pitanje ličnog interesa. Na primer, u drevnoj Atini, zaštita robova od maltretiranja istovremeno je štitila ljude koji bi se mogli pogrešno smatrati robovima, a davanje robovima ograničenih imovinskih prava je podsticalo robove da rade više kako bi stekli više imovine.[83] U južnim Sjedinjenim Državama pre iskorenjivanja ropstva 1865. godine, pravni traktat o proropstvu navodi da su robovi optuženi za zločine obično imali zakonsko pravo na advokata, slobodu od dvostrukog sudskog progona, pravo na suđenje pred porotom u težim slučajevima i pravo do optužnice velike porote, ali su im nedostajala mnoga druga prava, kao što je mogućnost odraslih belaca da kontrolišu svoje živote.[84]

Istorija ropstva

[uredi | uredi izvor]

Ropstvo je prethodilo pisanim zapisima i postojalo je u mnogim kulturama.[10] Ropstvo je retko među populacijama lovaca i sakupljača jer zahteva ekonomske viškove i značajnu gustinu stanovništva. Dakle, iako je postojalo među neobično resursima-bogatim lovcima sakupljačima, kao što su američki Indijanci u rekama bogatim lososom na severozapadnoj obali Pacifika, ropstvo je postalo široko rasprostranjeno tek pronalaskom poljoprivrede tokom neolitske revolucije pre oko 11.000 godina.[85] Ropstvo se praktikovalo u skoro svakoj drevnoj civilizaciji.[10] Takve institucije su uključivale dužničko ropstvo, kažnjavanje za zločine, porobljavanje ratnih zarobljenika, napuštanje dece i porobljavanje potomaka robova.[86]

Najraniji izvor u kome se pominje ropstvo je Hamurabijev zakonik (Mesopotamija, oko 1800. p. n. e.) iz koga se vidi da je već tada bilo široko rasprostranjeno i prihvaćeno. Istorija ropstva u antičkom svetu je blisko povezana sa ratovanjem. Izvori iz Mesopotamije, Egipta, Izraela, antičke Grčke, starog Rima, Persije, Kine, civilizacija Maja, Asteka i Indije obiluju pomenom ropstva u ratnom kontekstu. Ratni zarobljenici su najčešće završavali kao roblje na imanjima pobednika.

U mnogim zajednicama, broj robova je daleko premašivao broj slobodnih ljudi. Prema roblju se svuda postupalo okrutno, ali ne i krajnje surovo jer su bili „skupocena roba“. Ropstvo se pojavljuje pre pisane istorije na svim kontinentima. Posle usvajanja pisane reči, primeri ropstva (uključujući i seksualno roblje) beleže se među raznim plemenima Arapa, Indijanaca, u Africi, na Novoj Gvineji, Novom Zelandu, Germana i Vikinga.

Dužničko ropstvo se takođe pojavljuje jako rano. U Homerovoj Grčkoj bilo je retko ali zakonito da gospodar bije ili ubije roba.

Stari Egipat

[uredi | uredi izvor]

Egipćani su roblje dovodili iz ratnih pohoda ili su ih kupovali. U Egiptu nije bilo mnogo roblja. Zemlju su obrađivali slobodni seljaci a uprkos raširenom verovanju, piramide su gradili slobodni radnici. Svi robovi su bili u vlasništvu Faraona i nisu prodavani ostalim građanima. Faraoni su međutim imali običaj da pokanjaju roblje sveštenicima i vojskovođama. U Bibliji se pominje prevođenje „dece Izrailja“ iz okova u obećanu zemlju.

Stari Rim

[uredi | uredi izvor]
Vidi još: Kilikijski gusari

U rimskoj Republici i ranom rimskom carstvu oko 15% do 20% populacije bili su robovi, a do 2. veka kada su doneti zakoni o zaštiti roblja, robovlasnik je svog roba mogao nekažnjeno da ubije. Zbog visoke cene, ovo je ipak bila retkost, a kasnije je uvedena i novčana kazna za ubistvo roba. Položaj roba je zavisio i od vrste posla kojim se bavio, te su robovi koji su radili u gospodarevoj kući bili u znatno boljem položaju od robova zemljoradnika. Robovi u Rimu koji su učestvovali u pobunama često su završavali na raspeću.

U antičko vreme, ropstvo se često dovodi u vezu sa čedomorstvom. Neželjena deca su bivala bačena a trgovci bi ih neretko nalazili, prihvatali i odgajali ne bi li ih prodali u roblje. Najčešći osnov ropskog položaja bilo je zarobljavanje, a kasnije rođenje od majke robinje. Rimljani su poznavali institut oslobađanja od ropstva, i to se najčešće postizalo oslobađanjem ili testamentom.

Antička Kina

[uredi | uredi izvor]

Život roba u drevnoj Kini je bio izuzetno težak. Mnoge imućne kineske familije su robove koristile za svaki teži rad u polju i kući. Na dvoru kineskih careva bilo je i više hiljada robova.

Grčka

[uredi | uredi izvor]

Vizantija je brojala značajnu populaciju robova „nevernika“ i „otpadnika od vere“ sve do 12. veka koji su radili kako za pojedince tako i za državu. Tada se javlja otpor ali ne dobija na većem značaju. Robovi su često bivali kastrirani.[87][88]

Arabija

[uredi | uredi izvor]

Arapi su nalazili roblje prvenstveno po naseobinama i lukama istočne Afrike. Ovo je jedan od najstarijih poznatih puteva trgovine robljem i stotinama je godina stariji od transatlantske trgovine koju su vršili Evropljani. Robovi uhvaćeni na obalama istočne Afrike završavali su u Arabiji, na bliskom istoku, Persiji i na indijskom poluostrvu.

Procene broja Afrikanaca koji su ovako odvedeni sa kontinenta kreću se od 11 do 17 miliona od 650. to 1900. Broj robova koje su Evropljani odveli u Ameriku je oko 11-12 miliona od oko 1500. do kasnih 1860-ih.[89]

Mesto trgovine robljem u Evropi; Lagos, Portugal

Osmansko carstvo

[uredi | uredi izvor]

U Osmanskom carstvu, posle bitaka, poraženi se često kastriraju kao izraz nadmoći. Ovako kastrirani muškarci — evnusi postaju deo posebnog društvenog sloja i koriste se kao čuvari harema. Robinje su služile često samo kao sredstvo za produžetak loze Sultana, rađajući mu sinove i time jačajući njegovu moć ali samo ako su bile za njega venčane.

Turci su u roblje odvodili balkanske narode i narode sa prostora južne Rusije. Budući da je groblja u Turskoj bilo hrišćanske vere, ropstvo je prevashodno imalo religijsku a ne rasnu konotaciju. Elitne trupe turske vojske bili su janičari i gotovo svi su poreklom sa Balkana.

Evropska trgovina robljem

[uredi | uredi izvor]
Glavne rute trgovine robljem, "trougao" između zapadne Afrike, Evrope i Amerike (između 16. i 19. veka)

Otkrićem Amerike i stvaranjem prvih kolonija počinje oko 1500. i transatlantska trgovina robljem iz Afrike za Ameriku. Odvođena su i prodavana čitava plemena i sela sa prostora zapadne Afrike koje čine današnje države Gvineja, Kongo i Angola. Ukupno se radi o oko 11 miliona dece, žena i muškaraca. Poznati su slučajevi preko 250 pobuna Afrikanaca robova na brodovima koji su ih odvodili u daleki Novi Svet.

Evropske zemlje koje su učestvovale u ovoj trgovini bile su Francuska, Britanska imperija, Portugal, Španija, Belgija, Holandija a u mnogim su drugim državama postojale firme koje su se time bavile.

Efekti ropstva u SAD

[uredi | uredi izvor]
Izbičevan rob, Baton Ruž, 2. april 1863.

Robovi su odigrali izuzetno važnu ulogu, naročito u ekonomskom smislu, u svim robovlasničkim društvima. Takva je situacija i sa zemljama kao što su Brazil, Bermuda, Kuba, Haiti, Jamajka, Dominikanska Republika i SAD.

Uvoz robova u SAD je zabranjen 1808. do kada ih je nekih 300.000 već uvezeno. Svi kasniji robovi su rođeni na teritoriji SAD. Netrpeljivost između robovlasničkog juga i naprednijeg severa oko pitanja ropstva smatra se jednim od uzroka Američkog građanskog rata 1861.

Pokreti za ukidanje ropstva

[uredi | uredi izvor]

Tokom istorije činjeni su razni pokušaji oslobađanja od ropstva pojedinih grupa ili celoga naroda. Mojsije je po Bibliji i Tori izveo iz Egipta sav jevrejski narod. Ovo je verovatno prvi zabeleženi slučaj oslobađanja od ropstva.

Viktor Hjuz proglašava ukidanje ropstva u Gvadalupe, 1. novembar 1794.

Kada je u SAD ropstvo ukinuto, proces oslobađanja sve brže se širio planetom. Međutim, tek je Konvencija o ropstvu koju je organizovala Liga naroda 1926. donela potpuni preokret. Član 4. Opšte deklaracije ljudskih prava, usvojene u Ujedinjenim nacijama 1948. striktno i eksplicitno zabranjuje ropstvo. Ropstvo je proglašeno kao zločin protiv čovečnosti Francuskim zakonom iz 2001.[90]. Ustavom Srbije iz 2006. ropstvo je kod nas zabranjeno najvišim pravnim aktom.

Savremeni slučajevi ropstva

[uredi | uredi izvor]
Procenat populacije po državama u savremenom ropstvu. Prema podacima organizacije Walk Free Fondation, najveći broj od blizu 14 miliona robova ima Indija, zatim Kina sa 2,9 miliona, Pakistan sa 2,1 milion, a slede ih Nigerija, Rusija, Tajland, Demokratska Republika Kongo, Mjanmar i Bangladeš

Udruženje za borbu protiv ropstva (engl. Anti-Slavery Society) tvrdi da „Iako više ne postoji ni jedna država koja pravno poznaje ropstvo ili koja bi uvažila tvrdnje neke osobe o vlasništvu nad drugom osobom, ukidanje ropstva ne znači da ga više nema“. Postoje milioni ljudi širom sveta koji žive i rade — naročito deca — u uslovima sličnim ropstvu.[91] Kritičari ove organizacije kažu kako ovo predstavlja iskrivljivanje značenja reči ropstvo kao pravne kategorije.

Moderno ropstvo se najčešće javlja u obliku dužničkog ropstva, prinudnog rada i u vidu trafikinga. Po procenama međunarodne organizacije rada iz 2005. postojalo je približno 12,3 miliona slučajeva prinudnog rada u svetu.

Trgovina ljudima — trafiking

[uredi | uredi izvor]
Trgovina ženama (trafiking) u svetu

Kako su većina žrtava trgovine ljudima žene i deca koja se teraju na prostituciju, trgovina ljudima (koja se često naziva „trafiking“ ili „seks trafiking“ pa i trgovina belim robljem), nije isto što i krijumčarenje ljudi. Krijumčar će nekoga uz novčanu nadoknadu ilegalno uvesti u neku zemlju ali su oni od tog trenutka slobodni. Žrtve trefikinga su porobljene. One na to nisu pristale već su prevarene raznim lažnim obećanjima ili su primorane milom ili silom.

Tačne brojke žrtava trgovine ljudima nisu poznate ali procena je američke vlade da međunarodne granice pređe do 900.000 njih godišnje. U ovaj broj ne ulaze one kojima se trguje unutar jedne zemlje.

Hronologija ukidanja ropstva

[uredi | uredi izvor]
Država Datum Informacije
Japan 1588 Tojotomi Hidejoši naređuje ukidanje ropstva.
Kanada 1810 Ukida ropstvo 1793. pod vlašću Ser Džon Grejvs Sinkoa, ali nije oslobodila sve robove do 1810
Čile 1823 Kongres usvaja potpunu prohibiciju ropstva
Velika Britanija 1807-1834 1807. ukinuta trgovina robljem u matici; 1834. u celom carstvu
Srbija 1835 Sretenjskim ustavom ukinuto ropstvo
Trinidad i Tobago, Jamajka, Barbados, 1838
Francuska 1794, 1848
Venecuela 1854
SAD 1791-1865
Portugal 1761-1869 ukinuto u evropskom delu 1761. U afričkim kolonijama 1869.
Rusija 1861 Emancipacija Cara Aleksandra II
Kuba 1886 dok je još uvek bila španska kolonija
Brazil 1888 Poslednji iz severne i južne Amerike
Saudijska Arabija 1962
Mauritanija 1981 Izveštaji govore da još postoji[92]

Poznati ljudi koji su bili robovi

[uredi | uredi izvor]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Brace 2004, str. 162.
  2. ^ a b „Religion & Ethics – Modern slavery: Modern forms of slavery”. BBC. 2007. Pristupljeno 16. 6. 2009. 
  3. ^ Bales 2004, str. 4
  4. ^ White, White & Korgen 2014, str. 43
  5. ^ „Slavery's Global Comeback”. The atlantic. 19. 12. 2012. 
  6. ^ „Inaugural global slavery index reveals more than 29 million people living in slaverz”. Global Slavery Index 2013. 4. 10. 2013. Arhivirano iz originala 7. 4. 2016. g. Pristupljeno 17. 10. 2013. 
  7. ^ „Almost 36m people live in modern slavery - report”. BBC. 17. 11. 2014. Pristupljeno 17. 11. 2014. 
  8. ^ „Mauritanian MPs pass slavery law”. BBC News. 9. 8. 2007. 
  9. ^ „Slavery's last stand - CNN.com”. CNN. 
  10. ^ a b v "Historical survey: Slave-owning societies Arhivirano na veb-sajtu Wayback Machine (10. april 2017)". Encyclopædia Britannica.
  11. ^ a b v g d „Slavery in the 21st century”. Newint.org. Arhivirano iz originala 27. 5. 2010. g. Pristupljeno 29. 8. 2010. 
  12. ^ a b „Experts encourage action against sex trafficking”. Voice of America. 15. 5. 2009. Arhivirano iz originala 25. 04. 2010. g. Pristupljeno 29. 8. 2010. 
  13. ^ a b Okeowo, Alexis (8. 9. 2014). „Freedom Fighter: A slaving society and an abolitionist's crusade”. The New Yorker. Arhivirano iz originala 6. 1. 2018. g. Pristupljeno 16. 10. 2014. 
  14. ^ Corrigan, Terence (6. 9. 2007). „Mauritania: Country Made Slavery Illegal Last Month”. The East African Standard. Arhivirano iz originala 4. 8. 2011. g. Pristupljeno 21. 1. 2008. 
  15. ^ Hodal, Kate (31. 5. 2016). „One in 200 people is a slave. Why?”. The Guardian. Arhivirano iz originala 30. 4. 2019. g. 
  16. ^ Oxford English Dictionary, 2nd edition 1989, s. v. 'slave'
  17. ^ Encyclopædia Britannica, History of Europe – Middle Ages – Growth and innovation – Demographic and agricultural growth
  18. ^ F. Kluge, Etymologisches Wörterbuch der deutschen Sprache. 1891, s. v. 'Sklave'.
  19. ^ a b Chatterjee, Indrani; Richard Eaton (2006). Slavery and South Asian History. Indiana University Press. str. 3. ISBN 9780253116710. 
  20. ^ M. A. Dandamayev, BARDA and BARDADĀRĪ in Encyclopedia Iranica
  21. ^ Farazmand, Ali (1998). „Persian/Iranian Administrative Tradition”. Ur.: Jay M. Shafritz (Editor). International Encyclopedia of Public Policy and Administration. Boulder, CO: Westview Press. str. 1640––.  – Excerpt: "Persians never practiced mass slavery, and in many cases the situations and lives of semi-slaves (prisoners of war) were in fact better than the common citizens of Persia." (pp.) 1642
  22. ^ a b „Traditional or Chattel Slavery”. FSE Project. The Feminist Sexual Ethics Projec. Pristupljeno 31. 8. 2014. 
  23. ^ Brace, Laura (2004). The Politics of Property: Labour, Freedom and Belonging. Edinburgh University Press. str. 162. ISBN 978-0-7486-1535-3. Pristupljeno 31. 5. 2012. 
  24. ^ Keith Bradley (7. 3. 2016). „slavery, Roman”. Oxford Classical Dictionary (na jeziku: engleski). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-938113-5. doi:10.1093/acrefore/9780199381135.013.7311. Pristupljeno 27. 6. 2023. „chattel-slavery, whereby the slave‐owner enjoyed complete mastery (dominium) over the slave's physical being […] was evident throughout the central era of Roman history, and in Roman no less than Greek thought was regarded as both the necessary antithesis of civic freedom” 
  25. ^ Bradley, Keith (2. 11. 2020). „'The Bitter Chain of Slavery': Reflections on Slavery in Ancient Rome”. Harvard University. Arhivirano iz originala 11. 4. 2021. g. Pristupljeno 15. 11. 2022. 
  26. ^ Finley, Moses I. (1980). Ancient Slavery and Modern Ideology (na jeziku: engleski). Viking Press. str. 71. ISBN 9780670122776. 
  27. ^ Alexander, J. (2001). „Islam, Archaeology and Slavery in Africa”. World Archaeology (na jeziku: engleski). 33 (1): 51. JSTOR 00438243. doi:10.1080/00438240120047627. „Chattel-slaves were needed, especially from the ninth to thirteenth centuries, in the gold and emerald (carbuncle) mines of the Wadi Allaqi in the deserts east of the Nile’s 2nd Cataract” 
  28. ^ Burkholder, Mark A.; Johnson, Lyman L. (2019). „1. America, Iberia, and Africa Before the Conquest”. Colonial Latin America (na jeziku: engleski) (10th izd.). Oxford University Press. str. 10. „Wealth rested heavily on the possession of slaves across the large empires of West Africa as well as in Benin and other kingdoms […] Slave owners in sub-Saharan Africa also employed their chattel in a variety of occupations.” 
  29. ^ Bergad, Laird W. (2007). The Comparative Histories of Slavery in Brazil, Cuba, and the United States (na jeziku: engleski). New York: Cambridge University Press. str. 57,132,165,166. ISBN 9780521872355. 
  30. ^ Slavery and Social Death : A Comparative Study, Orlando (1982). Patterson (na jeziku: engleski). Cambridge, Mass.: Harvard University Press. str. X. ISBN 9780674986909. 
  31. ^ Wendy Warren (2016). New England Bound (na jeziku: engleski) (1st. izd.). W. W. Norton & Company. str. 110–111. ISBN 978-0-87140-672-9. „the Iroquois confederacy, people who practiced a form of captive taking that in some ways looked very like chattel slavery” 
  32. ^ a b v Miers, S. (2003). Slavery in the Twentieth Century: The Evolution of a Global Problem. USA: AltaMira Press.
  33. ^ „Mauritanian MPs pass slavery law”. BBC News. 9. 8. 2007. Pristupljeno 2010-05-23. 
  34. ^ a b v Bales 2004, str. 15–18
  35. ^ „Debt bondage remains the most prevalent form of forced labour worldwide”. United Nations. 15. 9. 2016. Pristupljeno 27. 7. 2021. 
  36. ^ Bales, Kevin (2004). New Slavery: A Reference Handbook. ISBN 9781851098156. 
  37. ^ „Nigeria's young daughters are sold as 'money wives'”. Al Jazeera. 21. 9. 2018. Pristupljeno 12. 5. 2020. 
  38. ^ Sleightholme; Indrani (1996). Guilty Without Trial. Rutgers University Press. str. 11—12. ISBN 0-8135-2381-8. 
  39. ^ Dandamayev, M. A.; Barda; Bardadārī. Encyclopædia Iranica. 
  40. ^ Farazmand, Ali (1998). „Persian/Iranian Administrative Tradition”. Ur.: Shafritz, Jay M. International Encyclopedia of Public Edict and Administration. Boulder, CO: Westview Press. str. 1640—1645 (1642). „Persians never practiced mass slavery, and in many cases the situations and lives of semi-slaves (prisoners of war) were in fact better than the common citizens of Persia.” 
  41. ^ „RIGHTS-MEXICO: 16,000 Victims of Child Sexual Exploitation”. ipsnews.net. 13. 8. 2007. Pristupljeno 11. 2. 2016. 
  42. ^ „Campaign Page: Child Soldiers”. Human Rights Watch. jun 2001. Arhivirano iz originala 13. 2. 2008. g. 
  43. ^ Sullivan, Kevin (2008-12-26). „In Togo, a 10-Year-Old's Muted Cry: 'I Couldn't Take Any More'” (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 2018-06-12. g. Pristupljeno 2024-01-15. 
  44. ^ „BBC – Ethics – Slavery: Modern slavery”. bbc.co.uk. Pristupljeno 11. 2. 2016. 
  45. ^ „Report of the Special Rapporteur on contemporary forms of slavery, including its causes and consequences, Gulnara Shahinian” (PDF). ohchr.org. United Nations Human Rights Council. 10. 7. 2012. Arhivirano iz originala (PDF) 21. 9. 2013. g. Pristupljeno 14. 10. 2015. 
  46. ^ „Two-year-old 'at risk' of forced marriage”. BBC News. 5. 3. 2013. 
  47. ^ „Honor Diaries : Child/Forced Marriage : Factsheet” (PDF). Honordiaries.com. Arhivirano iz originala (PDF) 24. 9. 2015. g. Pristupljeno 29. 9. 2015. 
  48. ^ „Forced marriages rampant in Ontario”. thespec.com. Arhivirano iz originala 26. 03. 2017. g. Pristupljeno 09. 04. 2017. 
  49. ^ „WITHOUT CONSENT: FORCED MARRIAGE IN AUSTRALIA” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 13. 06. 2015. g. Pristupljeno 09. 04. 2017. 
  50. ^ „UNICEF supports fight to end marriage by abduction in Ethiopia”. reliefweb.int. 9. 11. 2004. Pristupljeno 29. 8. 2013. 
  51. ^ „Nigeria's child brides: 'I thought being in labour would never end'”. The Guardian. 9. 9. 2013. 
  52. ^ Krembs, Peter (20. 1. 2003). „An Idea Not Worth Drafting: Conscription is Slavery”. Capmag.com. Pristupljeno 29. 9. 2015. 
  53. ^ Kopel, Dave. „Nationalized Slavery; A policy Italy should dump”. davidkopel.com. Arhivirano iz originala 12. 10. 2007. g. . Refers to both the military and national service requirements of Italy as slavery
  54. ^ Machan, Tibor R. (13. 4. 2000). „Tax Slavery”. Ludwig von Mises Institute. Pristupljeno 9. 10. 2006. 
  55. ^ Valenstein, Elliot (2002). Blaming the Brain: The Truth About Drugs and Mental Health. Simon & Schuster. str. 26. ISBN 978-0-7432-3787-1. 
  56. ^ Szasz, Thomas Stephen. Psychiatric Slavery. Pristupljeno 29. 9. 2015 — preko Google Books. 
  57. ^ Schaler, J. A. (2003). „Slavery and psychiatry”. British Journal of Psychiatry. 183: 77—78. PMID 12835252. doi:10.1192/bjp.183.1.77-a Slobodan pristup. 
  58. ^ Spiegel, Marjorie (1996). The Dreaded Comparison: Human and Animal Slavery. New York: Mirror Books. 
  59. ^ For sources about the concept of "wage slavery" and its various interpretations, see „wage slave”. dictionary.com. Pristupljeno 4. 3. 2013. 
  60. ^ Ellerman 1992.
  61. ^ „wage slave”. merriam-webster.com. Pristupljeno 4. 3. 2013. 
  62. ^ „Constitution Society – Advocates and enforcers of the U.S. and State Constitutions”. Arhivirano iz originala 21. 12. 2020. g. Pristupljeno 6. 2. 2021. „...vulgar are the means of livelihood of all hired workmen whom we pay for mere manual labour, not for artistic skill; for in their case the very wage they receive is a pledge of their slavery.” 
  63. ^ North, Douglass C.; Thomas, Robert Paul (decembar 1971). „The Rise and Fall of the Manorial System: A Theoretical Model”. The Journal of Economic History. 31 (4): 777—803. JSTOR 2117209. S2CID 154616683. doi:10.1017/S0022050700074623. 
  64. ^ Domar, Evsey D. (mart 1970). „The Causes of Slavery or Serfdom: A Hypothesis”. The Journal of Economic History. 30 (1): 18—32. JSTOR 2116721. S2CID 154921369. doi:10.1017/S0022050700078566. 
  65. ^ Lagerlöf, Nils-Petter (12. 11. 2006). „Slavery and other property rights”. MPRA Paper 372. Pristupljeno 6. 5. 2009. 
  66. ^ „Technology”. History.com. 4. 1. 2008. Arhivirano iz originala 23. 4. 2008. g. Pristupljeno 6. 5. 2009. 
  67. ^ Helper, Hinton Rowan (1857). The Impending Crisis of the South: How to Meet It. New York: Burdick Brothers. 
  68. ^ McKivigan, John R.; Snay, Mitchell (1998). Religion and the Antebellum Debate Over Slavery. University of Georgia Press. str. 68. ISBN 978-0-8203-2076-2. Pristupljeno 31. 5. 2012. 
  69. ^ Griswold, Charles L. (1999). Adam Smith and the Virtues of Enlightenment. Cambridge University Press. str. 198. ISBN 978-0-521-62891-4. Pristupljeno 31. 5. 2012. 
  70. ^ Forbes 1998, str. 74.
  71. ^ Kara, Siddharth (2008). Sex Trafficking – Inside the Business of Modern Slavery. Columbia University Press. ISBN 978-0-231-13960-1. 
  72. ^ International Labour Organisation
  73. ^ „Louis Dor (Saturday 30 April 2016) Kim Jong-un is recruiting a new 'pleasure squad' of teenage girls”. 30. 4. 2016. 
  74. ^ Ryall, Julian (2. 4. 2015). „Kim Jong-un brings back 'pleasure troupe' entertainers”. The Telegraph (na jeziku: engleski). 
  75. ^ Terence N. D'Altroy; et al. (april 1984). „Staple Finance, Wealth Finance, and Storage in the Inka Political Economy”. Current Anthropology. The Wenner-Gren Foundation for Anthropological Research. 26 (2): 188. ISSN 0011-3204. S2CID 153354787. doi:10.1086/203249. Pristupljeno 15. 8. 2022. „Much of the state's economic output was produced through a corvée labor tax” 
  76. ^ Spodek, Howard (februar 2005). The World's History, Third Edition: Combined Volume (pages 457-458). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-177318-9. 
  77. ^ Herzog, Tamar (2018). „Indigenous Reducciones and Spanish Resettlement: Placing Colonial and European History in Dialogue”. Ler História. 72 (72): 9—30. S2CID 166023363. doi:10.4000/lerhistoria.3146 Slobodan pristup. 
  78. ^ „From private to state slavery and back again”. Eurozine. 31. 7. 2017. Pristupljeno 12. 8. 2021. 
  79. ^ Lockhart, James; Schwartz, Stuart (1983). Early Latin America. New York: Cambridge University Press. str. 138. „The encomienda in its early heyday granted a lifetime monopoly on the utilization of temporary Indian labor in a given area to one Spaniard, the encomendero.” 
  80. ^ „One day we will start a big war”. Foreign Policy. Arhivirano iz originala 5. 2. 2017. g. Pristupljeno 13. 2. 2017. 
  81. ^ Stengers, Jean (1969). „The Congo Free State and the Belgian Congo before 1914”. Ur.: Gann, L. H.; Duignan, Peter. Colonialism in Africa, 1870–1914. I. Cambridge: Cambridge University Press. str. 272. 
  82. ^ Pollak, Michael (28. 3. 2014). „Determining the Legal Rights of Slaves”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Pristupljeno 11. 2. 2021. 
  83. ^ Ober, Josiah (26. 6. 2018). Athenian Legacies: Essays on the Politics of Going On Together. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-19016-7. 
  84. ^ Cobb, Thomas (1999). An Inquiry into the Law of Negro Slavery in the United States of America. University of Georgia Press. str. 268—269. 
  85. ^ Hellie, Richard (6. 5. 2023). „Slavery”. Encyclopædia Britannica. 
  86. ^ Harris, W. V. (3. 2. 2011). Demography, Geography, and the Sources of Roman Slaves. Rome's Imperial Economy. Oxford University Press. str. 88–110. ISBN 978-0-19-959516-7. doi:10.1093/acprof:osobl/9780199595167.003.0005. 
  87. ^ "A History of Private Life: From Pagan Rome to Byzantium." | Ed. Paul Veyne, trans. Arthur Goldhammer.
  88. ^ Evelyne Patlagean (1987). From Byzantium in the Tenth and Eleventh Centuries. Harvard College Press. 
  89. ^ Mintz, S. Digital History Slavery, Facts & Myths
  90. ^ (jezik: francuski) „Loi n° 2001-434 du 21 mai 2001 tendant à la reconnaissance de la traite et de l'esclavage en tant que crime contre l'humanité”. French National Assembly. 21. 5. 2001. Pristupljeno 26. 4. 2006. 
  91. ^ „Does Slavery Still Exist?”. Arhivirano iz originala 12. 03. 2007. g. Pristupljeno 27. 01. 2007. 
  92. ^ „Slavery: Mauritania's best kept secret”. Pristupljeno 24. 4. 2013. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Ropstvo na Vikimedijinoj ostavi.

Video i audio

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ропство&oldid=29035893”