Дом Удружења југословенских инжењера и архитеката у Београду

Дом Удружења југословенских инжењера и архитеката
Дом Удружења југословенских инжењера и архитеката у Београду (Дом инжењера Србије)
Опште информације
Место	Београд
Општина	Врачар
Држава	Србија
Време настанка	1933—1935. године
Тип културног добра	Споменик културе
Надлежна установа за заштиту	Завод за заштиту споменика културе
beogradskonasledje.rs

Дом Удружења југословенских инжењера и архитеката у Београду, данас Дом инжењера Србије је здање које се налази у улици Кнеза Милоша 7 у Београду. Зграда је подигнута и грађена у периоду између 1933. и 1935. године. Базирана је према пројекту архитеката Милана - Мише Манојловића и Исака Азриела.

Корпус зграде према улици Кнеза Милоша представља блок висок четири спрата, са степенишним корпусом, док је из Лазаревићеве улице волумен разломљен и повучен од регулационе линије. Изнад приземемља налази се и кровна тераса на нивоу првог спрата. Фасада зграде је равна, без орнамената и са прозорским отворима.

Дом УЈИА је 2018. године уврштен у споменике културе Београда.

Историјат

Недуго након оснивања Краљевине СХС, формирано је „Удружење инжењера и архитеката Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца” средином 1919. године, међутим, само неколико месеци касније удружење је променило назив у „Удружење југословенских инжењера и архитеката”. Циљ удружења је био да промовише идеју интегралног југословенства, да успостави нови поредак инжењерства и архитектуре у још младој држави и тиме ојача новоформирани национални идентитет код својих грађана. Идеолошка улога УЈИА била је једна од кључних за пласирање система вредности и генералног ширења свести југословенства које је Краљевина хтела да имплеменитра у јавности. Корени УЈИА су претежно утемељени у упоришту „Удружења српских инжењера и архитеката”, што је и непосредно утицало да се Дом Удружења изгради управо у Београду. Удружење је такође имало и сопствени гласило, односно Технички лист, који је излазио у периоду од 1919. до 1939. године. Приликом иницијативе за изградњу Дома Удружења која је покренута 1921. године уследио је низ непогода и полемика око пројекта које ће резултовати да се централно седиште УЈИА подигне тек деценију и нешто касније. За архитектуру зграде је био задужен Клуб архитеката београдске секције, а посредно и одељење за архитектуру Министарства грађавине, с обзиром да су сачињавали три четвртине Клуба архитеката. Прошла су три конкурса у интервалу од десет година док се није пронашло коначно решење за архитектуру дома.

На првом конкурсу 1923. године појавило се укупно 19 пројеката, од којих ниједан није освојио прву награду, а друга и трећа награда додељене су Велимиру Гавриловићу, док су пет равноправних откупа поделили Алојз Камарит, Чедомир Глишић, Милан Злоковић, Војин Петровић, те Јозо Отахал и Иван Жупан. Када је реч о изгледу пројекта, велики акценат је био на стварању оригиналног дизајна без претераног утицаја страних стилова у покушају да се пронађе дефинишући национални стил који ће постати својствен националној архитектури у будућности. Пројекат Милана Злоковића је несумњиво привукао највећу пажњу, првенствено због својих модернистичких тенденција и рељефних персонификација које су требале да представљају сложност и јединство три народа (Срба, Хрвата и Словенаца). На другом конкурсу 1930. године највећу пажњу изазива пројекат Душана Бабића који је био саборац Милана Злоковића и такође припадник архитектонског модернизма, који је био убедљиво најдоминантнији правац тих година. У контексту архитектуре, Бабићев пројекат је прилично подсећао на Злоковићев, користећи сличне рељефне панеле и фигуралне алегорије са још израженијим идеолошким конотацијама. Након што је одлучено да се здање подигне у улици Кнеза Милоша (тада улица Краља Фердинанда), Управа је 1933. године расписала трећи и последњи конкурс за архитектонско решење Дома УЈИА. За разлику од претходних, трећи конкурс је уродио плодом, доделом прве награде београдском архитекти Милану - Миши Манојловићу за његов пројекат, чиме је и стекао право извођења и конструисања зграде. Коаутор овог пројекта је био Исак Азриел, који је био чест сарадник Мише Манојловића у архитектонским сферама. Зграда је евидентно потенцирала функционалност наспрам традиционалне естетике, што се може закључити по равној безорнаменталној фасади и генералном антимонументалном карактеру, што ће постати преовладавајућа одлика новог стила. Радови на згради су почели у јулу 1933. године, а завршени су у потпуности на пролеће 1935. године. Због своје баналности и недекоративних вредности, као и свог радикалног функционализма, који је био изузетно атипичан за тај период, фасада зграде је проузроковала општу дисонанцу у београдским архитектонским круговима. Једна од кључних фигура за промене које су уследиле био је Драгиша Брашован, тада један од еминентнијих модерниста. Захваљујући њему дошло је до знатних обрада фасаде, као и облога од камених плоча у приземљу, што је свеукупно било много приврженије афинитетима југословенских модерниста.

Крајем Другог светског рата 1944. године, Дом УЈИА је на кратко време служио као седиште Радио — комитета ФНРЈ, након чега се почетком педесетих поново враћа у службу архитеката и инжењера под новим називом „Дом Савеза друштава инжењера и техничара Србије”. Паралелно, основан је и Савез инжењера и техничара Југославије. Њихов Дом је изграђен 1969. године на суседној локацији, а пројектовао га је архитекта Радивоје Томић. У приземљу Дома УЈИА 1999. године отворен је биоскоп „Tuckwood”, који је и данас у функцији.

Влада Републике Србије је 2018. године прокламовала Дом Удружења југословенских инжењера и архитеката за споменик културе Београда.

Архитектура

Корпус зграде према Улици кнеза Милоша представља блок висок четири спрата, са степенишним корпусом, док је из Лазаревићеве улице волумен разломљен и повучен од регулационе линије. Изнад масива приземља уздиже се структура основе у облику латиничног слова „L”, са равном кровном терасом на нивоу првог спрата.

Фасаде су равне, без орнамената, са прозорским отворима чија диспозиција, облик и величина наговештавају карактер простора који осветљавају, у најбољој традицији функционализма. Унифицирани прозорски отвори на спратовима сугеришу да се иза њих налазе истоветне канцеларије; велики прозори у зони приземља говоре о издвојености јавних и репрезентативних простора за окупљање и састанке, а стаклено платно на истуреном корпусу означава позицију степенишног простора. Једини уступак традиционалној обради фасада представља донекле другачији третман приземља у односу на зоне спратова, са облогом од камена.

Споменик културе својим обликовањем и модерном обрадом, требало је да репрезентује идеологију интегралног југословенства. Данас он говори о сложеној улози модернистичке поетике на београдској архитектонској сцени друге и треће деценије 20. века и доприноси препознавању начина како одређена идеологија добија своју визуелну и материјалну потврду.

Споменик културе јесте дело високих архитектонско-урбанистичких и културно-историјских вредности.

Види још

• Списак споменика културе у Београду