Зграда БИГЗ-а
 | Један корисник управо ради на овом чланку. Молимо остале кориснике да му допусте да заврши са радом. Ако имате коментаре и питања у вези са чланком, користите страницу за разговор.
Хвала на стрпљењу. Када радови буду завршени, овај шаблон ће бити уклоњен. Напомене
|
44° 47′ 49″ С; 20° 26′ 41″ И / 44.7970665° С; 20.4447355° И
| Зграда Државне штампарије | |
|---|---|
 Зграда БИГЗ-а после реконструкције фасаде | |
| Опште информације | |
| Место | Београд |
| Општина | Савски венац |
| Држава |  Србија |
| Врста споменика | Споменик културе |
| Време настанка | 1936 — 1940. |
| Власник | компанија Marera Real Estate Partners[1] |
| Надлежна установа за заштиту | Завод за заштиту споменика културе Београд |
| beogradskonasledje | |
Зграда Државне штампарије, у колективном памћењу Београда познатија као Зграда БИГЗ-а, представља репрезентативно дело српског и југословенског градитељства, којим се наша архитектура највише приближила духу европске модерне архитектуре. Њене вредности, препознате одмах по изградњи, знатно су допринеле да и данас истим, високим оценама заокупља пажњу јавности. Представља трајну материјалну и духовну вредност градитељског наслеђа Београда, због чега је 1992. године проглашена за споменик културе.
Зграда штампарије грађена је по пројекту Драгише Брашована, једног од најистакнутијих српских архитеката и пионира српске модерне архитектуре.[2] Изградња зграде трајала је од 1936. до 1940. године.[3] Налази се у Булевару Војводе Мишића 17 у Београду.[4] Овим бјектом је Брашован заокружио своју велику трилогију[а] и по њему се памти као један од најзаслужнијих градитеља y Србији у 20. веку. Пројектујући ову зграду Брашован не само да је дао модерно и функционално градитељско решење, него је читавој градској четврти подарио упечатљив архитектонски и урбани лик.[5]
Године 2021. зграда је продата компанији Марера (Marera Real Estate Partners).[1] Наредне године започета је њена реконструкција.[6]
Име зграде
[уреди | уреди извор]Зграда је грађена за потребе тадашње Државне штампарије, али како се у њој деценијама налалазила издавачка кућа БИГЗ (Београдски издавачко графички завод), као наследник Државне штампарије, у колективном памћењу Београђана упамћена је као зграда БИГЗ-а. У Заводу за заштиту споменика културе града Београда води се под именом Зграда државне штампарије.[3]
Локација
[уреди | уреди извор]Зграда БИГЗ-а се налази у Булевару Војводе Мишића 17, на почетку улице, у београдском насељу Сењак. Доминира овим делом града и представља оријентир и референтну тачку.[7] У време када је саграђена налазила се у непосредном окружењу важних индустријских и инфраструктурних објеката, постројења и комплекса и значајно је учествовала у формирању и развоју привредне зоне дуж ове градске саобраћајнице и обале реке Саве. Својом позицијом, волуменом и естетиком, суверено дефинише визуре не само Булевара војводе Мишића, Сењачке падине, Мостарске петље и моста Газела, већ и ширег амбијента ка Дедињу и Топчидеру, представљајући својеврсни симбол на улазу у јужни део града.[3]
Историја
[уреди | уреди извор]Прве иницијативе за подизање савремене, наменски пројектоване зграде јавиле су се крајем 20-их година прошлог века. Министарство просвете расписало је 1933. године конкурс за израду идејног пројекта за нову штампарију. Прва награда је додељена архитекти Драгиши Брашовану. Он је на том конкурсу победио другопласирани тим загребачких архитеката (Крекић, Кифер, Корка) и ауторски пројекат трећепласираних београдских колега, Гудовића и Лека. Да би се што боље припремио за реализацију једног овако монументалног здања, Брашован одлази на студијско путовање y Немачку. Тамо је обишао многе штампарије и упознао сe са техничким проблемима y таквим грађевинама.[8]
Према првобитном плану, штампарија је требало да буде подигнута на локацији код Каленић пијаце, али је та идеја претрпела многе критике y стручним круговима. Један од „најгласнијих” критичара ове локације био је управо Драгиша Брашован. Он јe сматрао да ће на уској и тесној локацији, каква је била ова, нова зграда и згледати као „ухапшена”, ружно стешњена унутар тог густо изграђеног урбаног комплекса.[8] Полемика око избора локације, као и смањење површине планиране парцеле услед захтева општинских власти за просецањем нових улица, утицали су на одлуку Министарства просвета да за локацију штампарије откупи имање браће Гођевац (Светозар и Милорад Гођевац) на углу Булевара војводе Мишића и Гођевчеве улице (данас Јована Ристића). Зграда Државне штампарије грађена је од 1936. до 1940. године.[3] Темељи су освећени 27. новембра 1937.[9] Тада је то била четврта штампарија по величини у Европи, а са висином од 64 m и 35.000 m² корисне површине највећи објекат у Југославији и један од највећих на Балкану. При изградњи ове зграде први пут је у Југославији примењен армиранобетонски скелетни систем конструкције[10] и техника да се темељ постави на плочу од армираног бетона, „ јастук”, дебљине 1,5 m.[11]
Изглед зграде
[уреди | уреди извор]Зграда Државне штампарије је конципирана као слободностојећи индустријски објекат, чији габарит проистиче из облика и величине грађевинске парцеле. Основу пројектовану у облику ћириличног слова „П”, формирају главни тракт оријентисан ка Булевару војводе Мишића и управно на њега постављена два попречна крила. Сама функционалност објекта и његова просторна организација представљали су суштину пројектантског задатка. Имајући у виду да је простор морао пре свега да задовољи комплексне захтеве процеса производње, велика пажња је усмерена на организацију штампарских одељења по етажама: простори од сутерена до петог спрата резервисани су за примарни производни процес, док су виши спратови били намењени смештању управно-административног и изложбеног сегмента, архиве, просторија за исхрану и одмор радника. Унутрашње комуникационе споне, симетрично постављене у централном делу грађевине као везе између главног и бочних крила и у дубини попречних трактова, сложену просторну организацију распоређену на више нивоа повезују у јединствену функционалну целину.
У спољашњем обликовању, асиметричну архитектонску композицију формирају волумени различитих величина. Разуђени утисак грађевине додатно је потенциран различитим распоредом и величином прозорских отвора, као и кровним терасама формираним повлачењем бочних трактова. Међусобни односи ових елемената наглашавају хоризонталне и вертикалне линије скелетне конструкције и истовремено рефлектују унутрашњу просторну организацију. Градацијским степеновањем облика од доњих партија ка највишим етажама остварена је динамична и снажна игра великих пластичних волумена.[3]
Ово монументално здање има преко 40.000 m², од чега је нешто преко половине употребног простора услед импресивно пројектованих ходника и степенишних зона.[1]
Конструкција зграде
[уреди | уреди извор]Индустријски објекат изузетно великих димензија у који је требало сместити значајан број штампарских машина захтевао је посебну пажњу по питању примењене конструкције. Зграда Државне штампарије представља у домаћем градитељству прву зграду са доследно спроведеним структурним оквиром у армираном бетону. Решење за велика оптерећења које је конструкција требало да носи пронађено је у армиранобетонској плочи дебљине више од метра, на коју је постављена читава зграда. Терен на којем је отпочело грађење било је глиновито земљиште на клизишту. Брашован је зато морао да читав масив зграде постави на армирано-бетонску плочу. У подножје грађевине поставио је стубове и ступце y својству носача скелетног система.[12] Скелетна, армиранобетонска конструкција заснована на стубовима у слободном простору и армиранобетонским таваницама у облику плоча, представљала је изузетно савремено решење које је омогућавало слободан аранжман основе. Ипак, у току самог извођења радова бетонски зидови предвиђени пројектом замењени су зидом од опеке, док су метални прозори уступили место дрвеним мрко бојеним оквирима, који су изведени тако да не ремете општи естетски утисак грађевине.[3]
Реконструкција
[уреди | уреди извор]Године 2021. зграда је продата компанији Марера (Marera Real Estate Partners) и наредне године започета је њена реконструкција. Реконструкцијом је, осим замене фасаде предвиђена и промена столарије, хидроизолације, уређење дворишног дела, а у ентеријеру се мењају електро и водоводне инсталације, лифтови, уграђују се нови противпожарни и сигурносни системи, постављају системи климатизације и вентилације. Планира се и уградња спољашње расвете, како би се нагласиле контуре зграде.[6] Како је у питању антологијско дело српске модерне архитектуре, компанија се обавезала да ће тесно сарађивати са Заводом за заштиту споменика културе града Београда на очувању аутентичног изгледа пројекта Драгише Брашована”, пише у саопштењу.[1] Реконструкцијом је предвиђено да намена објекта буде пословни простор. Компанији Марера купила је и друге познате објекте у Београду, које су претворили у пословни простор. међу њима су, између осталог, Београђанка и зграда некадашње фабрике Беко код Калемегдана.[13]
Заштита
[уреди | уреди извор]Зграда Државне штампарије представља репрезентативно дело српског и југословенског градитељства којим се наша архитектура највише приближила духу европске модерне архитектуре. Њене вредности препознате одмах по изградњи знатно су допринеле да она и данас истим, високим оценама заокупља пажњу научне и стручне јавности и љубитеља модерне архитектуре. Зграда Државне штампарије представља трајну материјалну и духовну вредност градитељског наслеђа Београда, због чега је 1992. године проглашена за споменик културе и заштићена.[3]
Напомене
[уреди | уреди извор]- ^ зграда Команде ваздухопловства у Земуну, зграда Бановине у Новом Саду и зграда Државне штампарије
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г „Marera Real Estate Partners novi vlasnik zgrade BIGZ-a”. Bonitet. 18. 2. 2021. Приступљено 11. 3. 2025.
- ^ Кадијевић 1990, стр. 141
- ^ а б в г д ђ е „Zgrada Državne štamparije”. Beogradsko nasleđe (Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda). Приступљено 2025-03-06.
- ^ Stojković, Jelena (2009-05-11). „Jelena Stojkovic: Čitati / Pisati BIGZ: Fenomenologija zgrade”. Jelena Stojkovic. Приступљено 2025-03-11.
- ^ Кадијевић 1990, стр. 162
- ^ а б Мучибабић, Далиборка (28. 1. 2023). „Зграда БИГЗ-а у новом оделу до лета”. Politika Online. Приступљено 2025-03-11.
- ^ aktivista (2009-07-10). „Zgrada BIGZ-a nije izgubila ništa od svoje aktuelnosti”. BEOGRAD BEZ ARHITEKTURE. Приступљено 2025-03-11.
- ^ а б Кадијевић 1990, стр. 162-163
- ^ "Vreme", 28. novembar 1937, pp. 7. digitalna.nb.rs (pristup. 28.11.2015)
- ^ Мучибабић, Далиборка (9. 4. 2023). „Нова фасада на БИГЗ-у – следећег месеца”. Politika Online. Приступљено 2025-03-11.
- ^ „Министар грађевина г. др Крек прегледао је јуче са новинарима нову зграду Државне штампарије”. Политика: 11. 30. 11. 1939. Приступљено 11. 3. 2025.
- ^ Кадијевић 1990, стр. 163
- ^ „Весић Нови власник зграде БИГЗ-а завршиће реконструкцију за 18 месеци”. Град Београд - Званична интернет презентација. 18. 2. 2021. Приступљено 2025-03-12.
Литература
[уреди | уреди извор]- Кадијевић, Александар (1990). „ЖИВОТ И ДЕЛО АРХИТЕКТЕ ДРАГИШЕ БРАШОВАНА (1887— 1965)” (PDF). Годишњак града Београда. књ. XXXVI: 141—173.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Zgrada Bigza – oživeli kolos na Senjaku
- Čitati / Pisati BIGZ: Fenomenologija zgrade
- Udruženje "Manekeni Bigza"
- Републички завод за заштиту споменика културе - Београд
- Републички завод за заштиту споменика културе-Београд/База непокретних културних добара
- Листа споменика
- Štamparija za potomke i zaborav („Večernje novosti”, 28. decembar 2016)
- Srbija i arhitektura: Šta znači nova prodaja BIGZ-a, arhitektonskog simbola Beograda (B92, 15. mart 2021)
_-_Kula_Sibinjanin_Janka.jpg)
