Пређи на садржај

Receptori spregnuti s G proteinom

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Sedam-transmembranski domen receptori)
GPCR
Dimerna struktura ljudskog k opioidnog receptora spregnutog s G proteinom u kompleksu sa JDTic[1]
Identifikatori
Simbol7tm_1
PfamPF00001
InterProIPR000276
PROSITEPDOC00210
7TM α-heliksna struktura receptora spregnutog s G proteinom

Receptori spregnuti s G proteinom (GPCR), takođe poznati kao sedam-transmembranski domen receptori, 7TM receptori, heptaheliksni receptori, serpentinski receptori, i G protein-vezani receptori (GPLR), sačinjavaju veliku proteinsku familiju transmembranskih receptora koji reaguju na molekule izvan ćelije i aktiviraju unutrašnje puteve prenosa signala. Krajnji rezultat je ćelijski odgovor. Receptori spregnuti s G proteinom su prisutni samo kod eukariota, što obuhvata kvasac, hoanoflagelate[2], i životinje. Ligandi koji se vezuju i aktiviraju ove receptore su: na fotosenzitivna jedinjenja, mirisi, feromoni, hormoni, i neurotransmiteri. Oni variraju po veličini od malih molekula do peptida, i do velikih proteina. Receptori spregnuti s G proteinom imaju učešća u mnogim bolestima i stoga su biološka meta za preko 30% svih savremenih lekova.[3][4] Nobelova nagrada za hemiju je 2012. dodeljenja Brajanu Kobilki i Robertu Lefkovicu za njihov rad koji je bio „presudan za razumevanje načina na koji receptori spregnuti s G proteinom funkcionišu“.[5]

Postoje dva osnovna načina prenosa signala posredstvom receptora spregnutih s G proteinom: cAMP signalni put i fosfatidilinozitolni signalni put.[6] Kad se ligand veže za GPCR, on izaziva konformacionu promenu receptora, što omogućava receptoru da deluje kao faktor razmene guanin nukleotida (GEF). Nakon vezivanja liganda, GPCR može da aktivira vezani G-protein putem zamene za njega vezanog GDP-a sa GTP-om. G proteinska α podjedinica, zajedno sa vezanim GTP-om, se tada može disocirati od β i γ podjedinica i formirati interakcije sa intraćelijskim signalnim proteinima, ili direktno sa ciljnim funkcionalnim proteinima, zavisno od tipa α podjedinice (Gαs, Gαi/o, Gαq/11, Gα12/13).[7]‍:1160

Klasifikacija

[уреди | уреди извор]
Klasifikaciona šema. Klasa A (Rodopsinu-slični), Klasa B (Sekretinu-slični), Klasa C (Glutamat Receptoru-slični), Drugi (Adhezioni (33), Uvojiti (engl. Frizzled) (11)[8], Ukus tip-2 (25), neklasifikovani (23)).[9]

Precizna veličina GPCR superfamilije je nepoznata. Oko 800 različitih ljudskih gena (ili ≈4% celokupnog protein-kodirajućeg genoma) je bilo predviđeno iz genomske analize sekvence. Mada su brojne klasifikacione šeme bile predložene, ova superfamilija se klasično deli u tri glavne klase (A, B i C). Između ovih klasa nema značajne aminokiselinske homologije. Daleko najveća među njima je klasa A, koja sačinjava skoro 85% GPCR gena. Od receptora klase A, preko polovine je predviđeno da kodira olfaktorne receptore, dok su ligandi preostalih receptora poznata endogena jedinjenja, ili su klasifikovani kao orfan receptori. Uprkos odsustva aminokiselinske homologije između klasa, svi GPCR receptori imaju zajedničku strukturu i mehanizam prenosa signala.

GPCR receptori se mogu grupisati u šest klasa na osnovu aminokiselinske homologije i funkcionalne sličnosti:[10][11][12][13]

Velika rodopsin A grupa je podeljena u 19 podgrupa (A1-A19).[14] Naknadno je jedan alternativni klasifikacioni sistem pod imenom GRAFS (Glutamat, Rodopsin, Adhezija, Uvojiti/Ukus, Sekretin) bio predložen.[15]

Ljudski genom kodira skoro hiljadu G protein-spregnutih receptora,[16] oko 350 od kojih detektuje hormone, faktore rasta, i druge endogene ligande. Približno 150 GPCR receptora ljudskog genoma nema poznatu funkciju.

Postoji više bioinformatičkih metoda za predviđanje[17][18] GPCR funkcije, kao i za njihovu klasifikaciju na osnovu aminokiselinske sekvence. Neki od njih koriste pristup pseudo aminokiselinske kompozicije.[19]

Fiziološke uloge

[уреди | уреди извор]

GPCR receptori učestvuju u širokom varijetetu fizioloških procesa. Primeri tih fizioloških uloga su:

  • čulo vida: opsini koriste reakciju fotoizomerizacije za translaciju elektromagnetske radijacije u ćelijske signale. Rodopsin, na primer, koristi konverziju 11-cis-retinala u sve-trans-retinal za tu svrhu
  • čulo mirisa: receptori mirisnog epitela (mirisni receptori) vezuju odorante i feromone (vomeronazalni receptori)
  • regulacija ponašanja i raspoloženja: receptori u mozgu sisara vezuju više različitih neurotransmitera, kao što su serotonin, dopamin, GABA i glutamat
  • regulacija aktivnosti imunskog sistema i inflamacije: hemokinski receptori vezuju ligande koji posreduju intercelularnu komunikaciju između ćelija imunskog sistema; receptori poput histaminskog receptora vezuju inflamatorne posrednike i dejstvuju na ciljne ćelijske tipove inflamatornog odgovora
  • prenos signala autonomnog nervnog sistema: simpatički i parasimpatički nervni sistemi su regulisani GPCR putevima, odgovornim za kontrolu mnogih automatskih funkcija tela kao što su krvni pritisak, srčani puls i procesi varenja
  • indikacija ćelijske gustine: nova GPCR uloga u regulaciji ćelijske gustine.

Struktura receptora

[уреди | уреди извор]

GPCR receptori su integralni membranski proteini koji poseduju sedam trans-membranskih domena, ili transmembranskih heliksa. Ekstracelularni delovi receptora mogu biti glikozilirani. Te ekstracelularne petlje takođe sadrže dva visokokonzervirana cisteinska ostatka koji formiraju disulfidni most kojom se stabilizuje receptorska struktura. Neki od sedam-transmembranskih heliksnih proteina (kanalni rodopsin), koji podsećaju na GPCR receptore, mogu da sadrže jonske kanale, unutar svojih proteina.

Rani strukturni modeli GPCR receptora su bili bazirani na njihovoj slaboj analogiji sa bakteriorodopsinom, čija struktura je bila utvrđena putem elektronske difrakcije (2BRD​, 1AT9​)[20][21] i Rendgenske strukturne analize (1AP9​).[22] 2000. godine, prva kristalna struktura GPCR receptora sisara, goveđeg rodopsina (1F88​), je bila rešena.[23] Dok su glavne osobine, sedam transmembranskih heliksa, očuvane, relativna orijentacija heliksa je znatno različita od bakteriorodopsina. 2007. godine je prva struktura ljudskog GPCR receptora bila rešena: (2R4R​, 2R4S​).[24] Tome je ubrzo sledila struktura visoke rezolucije istog receptora (2RH1​).[25][26] Za ljudsku GPCR strukturu β2-adrenergičkog receptora, se ispostavilo da je veoma slična goveđem rodopsinu u pogledu relativne orijentacije sedam-transmembranskih heliksa. Međutim konformacija druge ekstracelularne petlje je potpuno različita kod ove dve strukture. Pošto ta petlja sačinjava „poklopac“ koji pokriva vrh ligand vezujućeg mesta, ova konformaciona razlika je dobra ilustracija poteškoća u konstruisanju homolognih modela drugih GPCR receptora na osnovu strukture rodopsina.

Strukturno-funkcioni odnosi

[уреди | уреди извор]
Dvodimenzioni šematski prikaz generičnog GPCR receptor u lipidnom sloju. Kliknite sliku da biste uvećali rezoluciju i mogli da vidite detaljne lokacije važnih struktura.

Struktura GPCR receptora sadrži karakteristični ekstracelularni N-terminus, čemu sledi sedam transmembranskih (7-TM) α-heliksa (TM-1 do TM-7) povezanih sa tri intracelularne (IL-1 do IL-3) i tri ekstracelularne petlje (EL-1 to EL-3), i konačno intracelularni C-terminus. GPCR formira tercijarnu strukturu koja podseća na bure. Sedam transmembranskih heliksa formira šupljinu unutar ćelijske membrane koja služi kao ligand-vezujući domen, koji je često prekriven sa EL-2. Ligandi takođe mogu da se vežu na drugim mestima, kao što je slučaj sa glomaznijim ligandima (npr., proteinima, ili velikim peptidima) koji interaguju sa ekstracelularnim petljama, ili, kao što je to ilustrovano kod klase C metabotropnih glutamatnih receptora (mGluR), sa N-terminalnim domenom. GPCR receptori klase C se imaju pozamašan N-terminalni rep sa dobro definisanom tercijarnom strukturom. On sadrži ligand-vezujući domen. Nakon vezivanja glutamata za mGluR receptor, N-terminalni rep podleže konformacionoj promeni koja dovodi do njegove interakcije sa ostacima ekstracelularnih petlji i TM domenom. Krajnji efekat svih tipova agonist-indukovane aktivacije je promena relativne orijentacije TM heliksa (praćena uvijajućim kretanjem) To dovodi do povećanja intracelularne površine i otvaranja pristupa dodatnim aminokiselinskim ostacima TM domena koji su kritični za funkciju prenosa signala (npr. za interakciju sa G-proteom). Inverzni agonisti i antagonisti se mogu vezati na istom i nekoliko drugih mesta. Njihov efekat je sprečavanje stabilizacije TM heliksne orijentacije koja je podesna za prenos signala.

Struktura N- i C-kraja GPCR receptora može imati druge važne funkcije, pored vezivanja liganda. Specifično, C-terminus često sadrži serin (Ser) ili treonin (Thr) ostatke koji nakon fosforilacije, povećavaju afinitet intracelularne površine za vezivanje skeletalnih proteina, poznatih pod imenom β-arestini (β-arr). Jednom vezani, β-arestini sterno sprečavaju formiranje G-protein sprege, i mogu da regrutuju druge proteine što dovodi do stvaranja signalnih kompleksa koji učestvuju u aktivaciji ERK signalnog puta, ili receptorske endocitoze (internalizacije). Pošto se fosforilacija tih Ser i Thr ostataka često javlja usled GPCR aktivacije, β-arr-posredovano G-protein-razdvajanje i internalizacija GPCR receptora su važni mehanizmi desenzitizacije.[27]

Još jedan zajednički strukturni motiv GPCR receptora je palmitoilacija jednog ili više mesta C-terminala ili intracelularnih petlji. Palmitoilacija je kovalentna modifikacija cisteinskih (Cys) ostataka putem adicije hidrofobnih acil grupa. Ona ima efekat usmeravanja receptora ka holesterolom i sfingolipidom bogatim mikrodomenima membrane plazme koji se nazivaju lipidni splavovi. Kako su mnogi nizvodni transduktorski i efektorski molekuli GPCR receptora (u šta se uvrštavaju i oni koji učestvuju u negativnim povratnim signalnim putevima) takođe usmereni ka lipidnim splavovima, neto efekat palmitoilacije je veoma brza receptorska signalizacija.

GPCR receptori odgovaraju na ekstracelularne signale koji su posredovani velikim brojem različitih agonista, od proteina do biogenih amina do protona. Svi oni prenose signal mehanizmom G-proteinske sprege. To je omogućeno prisustvom faktora razmene guanin-nukleotida (GEF), koji je domen formiran kombinacijom intracelularnih petlji IL-2, IL-3 i obližnjih aminokiselinskih ostataka TM heliksa.

Mehanizam

[уреди | уреди извор]
Ilustracija osnovnog koncepta GPCR konformacione aktivacije. Vezivanje liganda narušava jonsku sponu između E/DRY motiva na TM-3 i kiselih ostataka na TM-6. Kao posledica toga GPCR se reorganizuje čime se omogućava aktivacija G-alfa proteina. Poprečna perspektiva je pogled od gore, sa strane GPCR receptora kao što stoji u lipidnoj membrani (membrane je izostavljena). Intracelularna perspektiva pokazuje pogled na više iz ćelije.[28]

G protein-spregnuti receptor se aktivira spoljašnjim signalom u obliku liganda ili nekog drugog signalnog medijatora. To uzrokuje konformacionu promenu receptora, te dolazi do aktivacije G proteina. Dalji efekat zavisi od tipa G proteina.

Vezivanje liganda

[уреди | уреди извор]

GPCR receptori obuhvataju receptore za senzorne signalne posrednike (npr., svetlo i mirisni stimulatorni molekuli); adenozin, bombezin, bradikinin, endotelin, γ-aminobuterna kiselina (GABA), faktor rasta hepatocita (HGF), melanokortini, neuropeptid Y, opioid peptidi, opsini, somatostatin, tahikinini, članovi familije vazoaktivnih intestinalnih peptida, i vazopresin; biogeni amini (npr., dopamin, epinefrin, norepinefrin, histamin, glutamat (metabotropni efekat), glukagon, acetilholin (muskarinski efekat), i serotonin); hemokini; lipidni medijatori inflamacije (npr., prostaglandini, prostanoidi, trombocit-aktivirajući faktor, i leukotrieni); i peptidni hormoni (npr., kalcitonin, C5a anafilatoksin, folikul-stimulišući hormone (FSH), gonadotropin-oslobađajući hormone (GnRH), neurokinin, tireotropin-oslobađajući hormone (TRH), i oksitocin). GPCR receptori reaguju na stimulanse koji još nisu bili identifikovani su poznati kao orfan receptori.

Dok se kod drugih receptorskih tipova ligandi uglavnom vezuju sa spoljašnje strane membrane, GPCR ligandi se većinom vezuju unutar transmembranskog domena. Specijalan slučaj su proteazom-aktivirani receptori, koje aktivira odsecanje dela njihovog ekstracelularnog domena.[29]

Konformaciona promena

[уреди | уреди извор]

Transdukcija signala receptorom kroz membranu nije potpuno razjašnjena. Poznato je da je neaktivni G protein vezan za receptor u njegovom neaktivnom stanju. Nakon vezivanja liganda, receptor promeni konformaciju i tako mehanički aktivira G protein, koji se odvaja od receptora. Receptor može zatim bilo da aktivira još jedan G protein, ili da se vrati u svoje neaktivno stanje. Mada je ovo objašnjenje suviše pojednostavljeno, ono je dovoljno da odslika sveukupni set akcija.

Smatra se da je molekul receptora u konformacionom ekvilibrijumu između aktivnih i neaktivnih biofizičkih stanja.[30] Vezivanje liganda za receptor može da pomeri ekvilibrijum ka aktivnom stanju receptora.[31] Postoje tri tipa liganda: Agonisti su ligandi koji pomeraju ekvilibrijum u korist aktivnih stanja; inverzni agonisti su ligandi koji pomeraju ekvilibrijum u korist neaktivnih stanja; i neutralni antagonisti su ligandi koji ne utiču na ekvilibrijum. Još uvek nije poznato kako se egzaktno aktivna i neaktivna stanja međusobno razlikuju.

G-proteinski ciklus aktivacije/deaktivacije

[уреди | уреди извор]
Šematski prikaz aktivacionog/deaktivacionog ciklusa heterotrimernog G-proteina u kontekstu GPCR signalizacije
Glavni članak: G protein

Kad je receptor neaktivan, GEF domen može biti vezan za jednu isto tako neaktivnu α-podjedinicu heterotrimernog G-proteina. G-proteini su trimeri α, β i γ podjedinica (poznatih kao Gα, Gβ i Gγ, respektivno) koje su neaktivne kad su reverzibilno vezane za Guanozin-difosfat (GDP) (ili alternativno, bez guanin nukleotida). One su aktivne kada su vezane za Guanozin-trifosfat (GTP). Nakon aktivacije receptora, GEF domen alosterno aktivira G-protein putem razmene molekula GDP za GTP na G-protein α-podjedinici. Ćelije održavaju 10:1 odnos citosolnog GTP:GDP tako da je razmena za GTP osigurana. Subsekventno se podjedinice G-proteina disociraju od receptora kao i međusobno da bi proizvele Gα-GTP monomer i čvrsto interagujući Gβγ dimer, koji su sad slobodni da moduliraju aktivnost drugih intracelularnih proteina. Do kog stupnja može da dođe do njihove difuzije, međutim, je ograničeno Gα palmitoilacijom i prisustvom glikozil-fosfatidilinozitol (GPI) molekula kovalentno dodatih na Gγ C-terminus. Fosfatidilinozitolni deo GPI molekula sadrži dve hidrofobne acil grupe koje učvršćuju GPI-vezane proteine (npr. Gβγ) za membranu plazme, i isto tako u određenoj meri, za lokalni lipidni splav. (Uporedite ovo sa efektom palmitoilacije na GPCR lokalizaciju diskutovanu iznad)

Zato što Gα takođe ima sposobnost spore GTP→GDP hidrolize, neaktivna forma α-podjedinice (Gα-GDP) se vremenom regeneriše, čime se omogućava reasocijacija sa Gβγ dimerom i formiranje “odmarajućeg” G-proteina, koji može ponovo da se veže za GPCR i čeka na aktivaciju. Brzina GTP hidrolize je često povišena akcijama jedne druge familije alosterno modulisanih proteina zvanih regulatori G-protein signalizacije, ili RGS proteini. Oni su tip aktivirajućeg proteina GTPaze, ili GAP. Poznato je da mnogi od primarnih efektorskih proteina (npr. adenilat ciklaze), koji postaju aktivirani/deaktivirani nakon interakcije sa Gα-GTP, takođe imaju GAP aktivnost. Na taj način, čak i u ovom ranom stupnju procesa, GPCR-inicirana signalizacija ima sposobnost samo-okončanja.

GPCR signalizacija

[уреди | уреди извор]
Mehanizam G-protein-spregnutog receptora

Ako receptor u aktivnom stanju dođe u kontakt sa G proteinom, on može da ga aktivira. Postoji evidencija da su receptori i G proteini zapravo pre-spregnuti. Na primer, vezivanje G proteina za receptore ima uticaja na afinitet receptora za ligande. Aktivirani G proteini su vezani za GTP.

Dalji prenos signala je zavistan od tipa G proteina. Enzim adenilat ciklaza je primer celularnog proteina koji može biti regulisan G proteinom, u ovom slučaju G proteinom Gs. Adenilat ciklaza je aktivirana kad se veže za podjedinicu aktiviranog G proteina. Aktivacija adenilat ciklaze se okončava kad se G protein vrati u GDP-vezano stanje.

Adenilat ciklaze, od kojih je kod ljudi poznato 9 formi vezanih za membranu i jedna citosolna forma, mogu takođe biti aktivirane ili inhibirane na druge načine, na primer putem vezivanja Ca2+/kalmodulina. Ovo može promeniti aktivnost tih enzima na aditivan ili sinergistički način uporedo sa G proteinima.

GPCR aktivirani signalni putevi su ograničeni primarnom sekvencom i tercijarnom strukturom GPCR receptora. One su ultimatno određene specifičnom konformacijom stabilizovanom datim ligandom, kao i dostupnošću transduktorskih molekula. Smatra se da GPCR receptori koriste dva primarna tipa transduktora: G-proteine i β-arestine. Pošto β-arestini imaju visok afinitet za fosforilisanu formu većine GPCR receptora, najveći deo prenosa signala je ultimatno zavistan od G-proteinske aktivacije. Međutim, ne dolazi do G-protein nezavisnog prenosa signala, jer uvek postoji mogućnost ostvarivanja oba tipa interakcija.

G protein zavisna signalizacija

[уреди | уреди извор]

Postoje tri glavna G proteinom posredovana signalna puta. Oni su zavisni od četiri potklase G-proteina koje se međusobno razlikuju po homologiji sekvence (Gαs, Gαi/o, Gαq/11, i Gα12/13). Svaka potklasa G-proteina se sastoji od više proteina, svaki od kojih je produkt više gena i/ili splajsnih varijacija što može da proizvede razlike koje se kreću od suptilnih do očiglednih u pogledu signalnih osobina, mada su generalno dosta dobro grupisane u okviru četiri klase. Zato što su osobine prenosa signala raznih mogućih βγ kombinacija međusobno slične, te klase su definisane na osnovu izoforme njihove α-podjedinice.[32]

Dok većina GPCR receptora može da aktivira više od jednog Gα-podtipa, oni imaju preferenciju za jedan od podtipova. Kad je aktivirani podtip zavistan od liganda vezanog za GPCR, to se naziva funkcionalna selektivnost (koja je takođe poznata kao agonist-usmereno razmena, ili konformaciono specifični agonizam). Međutim, vezivanje bilo kog pojedinačnog agonista može takođe da inicira aktivaciju više različitih G-proteina, ukoliko on ima sposobnost stabilizovanja više konformacija GPCR GEF domena, čak i u toku jedne interakcije. Dodatno, konformacija koja preferencijalno aktivira jednu Gα izoformu može da aktivira neku drugu izoformu, ako je preferirani protein manje dostupan. Pored toga, putevi povratne sprege mogu da rezultuju u posttranslacionim modifikacijama receptora (npr. fosforilacijama), koje menjaju G-protein preferencije. Pored svih tih nijansi, uobičajeni GPCR parter je obično definisan na osnovu G-proteina koji je najočevidnije aktiviran endogenim ligandom pod fiziološkim i/ili eksperimentalnim uslovima.

Gα signalizacija

[уреди | уреди извор]
  1. Efektor Gαs i Gαi/o puteva je ciklični adenozin monofosfat (cAMP) generišući enzim adenilat ciklaza, ili AC. Postoji deset različitih AC genskih produkata kod sisara, svaki od kojih je suptilno specifičan u pogledu tkivne distribucije i/ili funkcije. Svi oni katalizuju konverziju citosolnog adenozin trifosfata (ATP) u cAMP, i svi su direktno stimulisani G-proteinima Gαs klase. U kontrastu s tim, interakcija sa Gα podjedinicama Gαi/o tipa inhibira AC cAMP generisanje. Na taj način, GPCR receptori spregnuti sa Gαs neutrališu akcije receptora spregnutih sa Gαi/o, i vice versa. Nivo citozolnog cAMP može da uslovi aktivnost raznih jonskih kanala, kao i članova familije Ser/Thr- specifičnih proteinska kinaza A (PKA). Is tih razloga cAMP se smatra sekundarnim glasnikom, i PKA sekundarnim efektorom.
  2. Efektor Gαq/11 puta fosfolipaza C-β (PLCβ), koja katalizuje rascep za membranu vezanog fosfatidilinozitol 4,5-bifosfata (PIP2) u sekundarne glasnike inozitol (1,4,5) trifosfat (IP3) i diacilglicerol (DAG). IP3 deluje na IP3 receptore koji su locirani na membrani endoplazmatičnog retikuluma (ER) i pobuđuje oslobađanje Ca2+ iz ER, dok DAG difuzuje duž membrane plazme gde može da aktivira bilo koju formu sekundarne Ser/Thr kinaze lokalizovane na membrani, takozvane proteinske kinaze C (PKC). Pošto su mnoge PKC izoforme takođe aktivirane povišenim nivoima intracelularnog Ca2+, ova dva puta mogu međusobno da konvergiraju i prenesu signal istim sekundarnim efektorom. Povišeni intracelularni Ca2+ se isto tako vezuje i alosterno aktivira kalmodulin proteine, koji nakon toga vezuju i alosterno aktiviraju enzime kao što su Ca2+/kalmodulin-zavisne kinaze (CAMK).
  3. Efektori Gα12/13 puta su tri RoGEF proteina (p115-RoGEF, PDZ-RoGEF, i LARG), koji kad su vezani za Gα12/13 alosterno aktiviraju citosolnu malu GTPazu, Ro. Jednom vezana za GTP, Ro može da aktivira razne proteine odgovorne za regulaciju citoskeletona, kao što je Ro-kinaze (ROCK). Većina GPCR receptora koji se sprežu sa Gα12/13 takođe mogu da formiraju sprege sa drugim potklasama, često sa Gαq/11.

Gβγ signalizacija

[уреди | уреди извор]

Gore dati opis ne uzima u obzir efekte Gβγ–signalizacije, koji su takođe značajni, posebno u slučaju aktiviranog Gαi/o-spregnutog GPCR receptora. Primarni Gβγ efektori su razni jonski kanali, kao što su G-protein-spregnuti unutrašnje-ispravljajući K+ kanali (GIRK), P/Q-, i N-tip od napona zavisni Ca2+ kanali, kao i neke AC i PLC izoforme, zajedno sa pojedinim izoformama fosfoinozitid-3-kinaze (PI3K).

G protein nezavisna signalizacija

[уреди | уреди извор]

Mada se za G receptore misli da oni mogu samo da deluju zajedno sa G proteinima, GPCR receptori mogu da prenose signal mehanizmima nezavisnim od G-proteina. Heterotrimerni G proteini isto tako imaju funkcionalne uloge koje su nezavisne od GPCR receptora. GPCR receptori mogu da samostalno prenose signal posredstvom više tipova proteina, kao što su β-arestin, GRK, i Src. Osim toga, dodatni skeletalni proteini koji učestvuju u GPCR subcelularnoj lokalizaciji (npr. PDZ-domen sadržavajući proteini) mogu takođe da deluju kao prenosnici signala. Efektori su najčešće članovi MAPK familije.

Primeri

[уреди | уреди извор]

Kasnih 1990-tih godina, dokazi su počeli da se akumuliraju da neki GPCR receptori imaju sposobnost prenosa signala bez G proteina. Za ERK2 mitogenom aktivirane proteinske kinaze, koje su ključni medijatori prenosa signala nizvodno od receptorske aktivacije u mnogim putevima, je bilo pokazano da se aktiviraju u odgovoru na cAMP posredovanu aktivaciju receptora kod buđi iz mulja (D. discoideum), uprkos odsustva spregnutih G proteinskih α- i β-podjedinica.[33]

U ćelijama sisara, za ekstenzivno proučavani β2-adreno receptor je demonstrirano da aktivira ERK2 put nakon arestinom posredovanog raskida sprege G-proteinom posredovane signalizacije. Iz ovog sledi da su neki od mehanizama za koje se ranije verovalo da su isključivo vezani za desenzitizaciju receptora, zapravo primeri promene receptorskih puteva, a ne jednostavno njihovog isključivanja.

U ćelijama bubrega, za bradikinin receptor B2 je pokazano da interaguje direktno sa proteinskom tirozinskom fosfatazom. Prisustvo tirozin-fosforilisane ITIM (imunoreceptor tirozin-baziranog inhibitornog motiva) sekvence u B2 receptoru je neophodno za njegovo posredovanje te interakcije i naknadno antiproliferativno dejstvo bradikinina.[34]

GPCR-nezavisna signalizacija putem heterotrimernih G-proteina

[уреди | уреди извор]

Mada je to relativno nerazvijena oblast, postoje indikacije da heterotrimerni G-proteini mogu da učestvuju u GPCR-nezavisnom prenosu signala. Postoji evidencija o njihovoj ulozi prenosioca signala kod skoro svih drugih tipova receptorski posredovane signalizacije, poput integrina, receptorskih tirozinskih kinaza (RTK), citokinskih receptora (JAK/STAT), kao i za modulaciju raznih drugih „pomoćnih“ proteina kao što su GEF, inhibitori disocijacije guanozin nukleotida (GDI) i proteinske fosfataze. Moguće je da postoje specifični proteini iz ove klase čija primarna funkcija je u okviru GPCR-nezavisnih puteva.

cAMP i PIP2 putevi

[уреди | уреди извор]
Aktivacioni efekti cAMP-a na proteinsku kinazu A
Uloga Rs-a i Gs-a u cAMP signalnom putu
Uloga Ri-a i Gi-a u cAMP signalnom putu

Postoje dva glavna načina prenosa signala u kojima učestvuju receptori spregnuti s G proteinom: cAMP signalni put i fosfatidilinozitolni signalni put.[6]

cAMP signalni put

[уреди | уреди извор]

cAMP signalni prenos se sastoji od pet glavnih komponenti:

Stimulativni hormonski receptor (Rs) vezuje stimulativne signalne molekule, dok inhibitorni hormonski receptor (Ri) vezuje inhibitorne signalne molekule.

Stimulativni regulišući G protein formira interakcije sa stimulativnim hormonskim receptorom, i njegove podjedinice nakon aktivacije mogu da stimulišu aktivnost enzima, ili drugi intraćelijski metabolizam. Nasuprot tome, inhibitorni regulatorni G protein se spreže sa inhibitornim hormonskim receptorom i njegova α podjedinica nakon aktivacije može da inhibira aktivnost enzima ili drugi intraćelijski metabolizam.

Adenilil ciklaza je glukoprotein sa 12 transmembranskih heliksa. Ona katalizuje prelaz ATP-a u cAMP uz pomoć kofaktora Mg2+ ili Mn2+. Nastali cAMP je sekundarni glasnik u ćelijskom metabolizmu i alosterni aktivator proteinske kinaze A.

Proteinska kinaza A je važan enzim u ćelijskom metabolizmu. Ona ima sposobnost da reguliše ćelijski metabolizam putem fosforilacije specifičnih namenskih enzima u metaboličkom putu. Ona takođe može da reguliše izražavanje specifičnih gena, ćelijsku sekreciju, i membransku permeabilnost. Ovaj enzim sadrži dve katalitičke podjedinice i dve regulatorne podjedinice. Ovaj kompleks je neaktivan u odsustvu cAMP-a. Kad se cAMP veže za regulatorne podjedinice, menja se njihova konformacija i dolazi do disocijacije regulatornih podjedinica, čime se aktivira proteinska kinaza A i omogućavaju dalji biološki efekti.

cAMP fosfodiesteraza je enzim koji može da razgradi cAMP do 5'-AMP-a, čime se okončava signal.

Fosfatidilinozitolni signalni put

[уреди | уреди извор]

U signalnom putu fosfatidilinozitola, ekstracelularni signalni molekul se vezuje za receptor spregnut s G proteinom (Gq) na ćelijskoj površini i aktivira fosfolipazu C, koja je locirana na ćelijskoj membrani. Lipaza hidrolizuje fosfatidilinozitol 4,5-bisfosfat (PIP2) u dva sekundarna glasnika: inozitol 1,4,5-trisfosfat (IP3) i diacilglicerol (DAG). IP3 se vezuje za receptor u membrani glatkog endoplazmatičnog retikuluma i mitohondrija, čime pomaže otvaranje Ca2+ kanala. DAG pomaže aktivaciju proteinske kinaze C (PKC), koja fosforilizuje mnoge druge proteine, menjajući time njihove katalitičke aktivnosti, što dovodi do ćelijskog odgovora. Dejstvo Ca2+ jona je isto tako važno. Oni zajedno sa DAG-om aktiviraju PKC i mogu da dovedu do aktivacije CaM kinaznog puta, u kome kalcijum modulisani protein kalmodulin (CaM) vezuje Ca2+, podleže promeni konformacije, i aktivira CaM kinazu II. Ona ima jedinstvenu sposobnost povećanja svog afiniteta vezivanja za CaM putem autofosforilacije, što čini CaM nedostupnim za aktivaciju drugih enzima. Kinaza zatim fosforilizuje ciljne enzime, čime reguliše njihove aktivnosti. Ova dva signalna puta povezuje Ca2+-CaM, koji je takođe regulatorna podjedinica adenilil ciklaze i fosfodiesteraze u cAMP signalnom putu.

Regulacija receptora

[уреди | уреди извор]

Receptori spregnuti s G proteinom podložni su desenzitizaciji kad su izloženi njihovom ligandu tokom dužeg vremenskog perioda. Poznate su dve forme desenzitizacije:

Ključna reakcija ovog procesa je fosforilacija intracelularnog (ili citosolnog) receptorskog domena proteinskim kinazama.

Fosforilacija cAMP zavisnom proteinskom kinazom

[уреди | уреди извор]

Proteinske kinaze A (od cikličnog AMP-a zavisne proteinske kinaze) se aktiviraju signalnim lancom koji počinje od aktiviranog G proteina posredstvom adenilat ciklaze i cikličnog AMP-a (cAMP-a). U mehanizmu povratne sprege, ove kinaze nakon aktivacije fosforilišu receptor. Što duže receptor ostaje aktivan, to se više aktiviraju kinaze, i utoliko više dolazi do fosforilacije receptora. Kod β2-adrenoreceptora, ta fosforilacija rezultuje u promeni sprege od Gs klase G-proteina do Gi klase.[35] PKA posredovana fosforilacija može da uzrokuje heterolognu desenzitizaciju receptora.[36]

Fosforilacija posredstvom GRK kinaza

[уреди | уреди извор]

Kinaze receptora spregnutih s G proteinom (GRK) proteinske su kinaze koje fosforilišu GPCR receptore.

Fosforilacija receptora može da ima dve posledice:

  1. Translokacija: Receptor se, zajedno sa delom membrane u kojoj je smešten, unosi u unutrašnjost ćelije, gde se defosforilizuje u kiselom okruženju vezikula[37] i zatim se vraća u membranu. Ovaj mehanizam se koristi za regulaciju dugotrajnog izlaganja, na primer hormonima. Alternativno, receptor može da podlegne lizozomalnoj degradaciji, ili da ostane internalizovan, u kom slučaju se smatra da učestvuje u inicijaciji signalizacije, priroda koje je zavisna od lokalizacije internalizovane vezikule.[36]
  2. Vezivanje arestina: Fosforilisani receptor se može vezati za molekule arestina čime se sprečava vezanje za G proteine, te se efektivno isključuje tokom nekog vremenskog perioda. Tom mehanizmu se podvrgava na primer rodopsin u ćelijama retine tokom kompenzacije za izlaganje jakom svetlu. U mnogim slučajevima, vezivanje arestina za receptor je preduslov za translokalizaciju. Na primer, beta-arestin vezan za β2-adrenoreceptore deluje kao adapter vezivanja klatrina, i sa beta-podjedinicom AP2 (klatrin adapterskog molekula); tako da arestin ovde deluje kao osnova za montažu komponenti potrebnih za klatrinom posredovanu endocitozu β2-adrenoreceptora.[38][39]

Mehanizmi terminacije GPCR signala

[уреди | уреди извор]

Kao što je gore napomenuto, G-proteini mogu da prekinu sopstvenu aktivaciju posredstvom njihovog unutrašnjeg GTP→GDP hidroliznog dejstva. Međutim, ta reakcija teče malom brzinom (≈0,02 puta/sekundi), tako da ako se izuzmu drugi faktori potrebno je oko 50 sekundi da se jedan G-protein deaktivira. Postoji oko 30 izoformi RGS proteina, koji kad su vezani za Gα kroz njihov GAP domen, ubrzavaju hidrolizu na oko ≈30 puta/sekundi. Ovo povećanje brzine od oko 1500 puta omogućava ćeliji da brzo odgovori na spoljašnje signale, i proizvodi prostornu rezoluciju usled ograničene količine sekundarnog glasnika koja se može generisati, kao i ograničenog rastojanja na koje se G-protein može pomeriti difuzijom tokom 0,03 sekunde. RGS proteini su uglavnom nespecifični u njihovoj sposobnosti da aktiviraju G proteine. Izbor RGS proteina koji učestvuje u datom signalnom putu je prvenstveno zavistan od tipa tkiva i GPCR receptora. RGS proteini imaju dodatnu funkciju povećanja brzine GTP-GDP razmene na GPCR receptorima, drugim rečima oni deluju poput GEF-a, čime dodatno doprinose povećanju rezolucije GPCR signalizacije.

GPCR receptori isto tako mogu da proizvedu homolognu desenzitizaciju. Do toga može doći na sledeće načine:

  1. direktan rezultat dejstva liganda, pri čemu promena konformacije omogućava regrutovanje GRK kinaza koje fosforilišu razne serinske/treoninske ostatke na IL-3 i C-terminusnom repu. Nakon GRK fosforilacije, afinitet GPCR receptora za β-arestin (β-arestin-1/2 u većini tkiva) se povećava. Vezivanje β-arestina može da sterno onemogući spregu G-proteina. Oni isto takom mogu da iniciraju proces internalizacije receptora putem klatrinom posredovane endocitoze. Do desenzitizacije receptora na ovaj način može da dođe samo u prisustvu liganda, te se ona naziva homolognom desenzitizacijom[27]
  2. afinitet za β-arestin se može povećati nezavisno od izlaganja ligandu i GRK posredovanja. Do toga dolazi putem fosforilacije različitih Ser/Thr mesta (takođe na IL-3 i C-terminusnom repu) dejstvom PKC i PKA. Te fosforilacije su često dovoljne da ometu formiranje sprege sa G-proteinima.
  3. PKC/PKA mogu da fosforiluju GRK kinaze, što može da uzrokuje dalju fosforilaciju GPCR receptora i vezivanje β arestina. Taj proces je nezavistan od koncentracije liganda. Ova dva zadnja mehanizma omogućavaju desenzitizaciju GPCR receptora dejstvom drugih receptora (heterologna desenzitizacija). GRK kinize isto tako mogu da sadrže GAP domene i da tim putem doprinesu inaktivaciji, mehanizmom koji je nezavistan od kinaza. Javljaju se i kombinacija ovih mehanizama.

Nakon vezivanja β-arestina za GPCR, on podleže konformacionoj promeni koja mu omogućava da služi kao osnovni protein za adapterski kompleks pod nazivom AP-2, koji može da regrutuje protein klatrin. Ako dovoljan broj receptora u datoj lokalnoj oblasti regrutuje klatrin na ovaj način, oni formiraju agregate i membrana se deformiše ka unutrašnjosti ćelije kao rezultat interakcija između molekula klatrina u procesu opsonizacije. Kad je udubljenje jednom formirano, ćelijska membrana dejstvom dva druga proteina zvana amfifizin i dinamin, formira endocitoznu vezikulu. Nakon toga se adapterski molekuli i klatrin disociraju, i receptor se bilo vraća u proteinsku membranu, ili se razlaže lizozomima.[40]

U bilo kojoj tački ovog procesa, β-arestini mogu da regrutuju druge proteine kao što su nereceptorska tirozinska kinaza (nRTK) i c-SRC, koji mogu da iniciraju aktivaciju ERK1/2, ili drugih mitogenom aktiviranih proteinskih kinaza (MAPK). One prenose signal putem, na primer, fosforilacije malih GTP-aza, Ras, ili direktnog regrutovanja proteina ERK kaskade (i.e., Raf-1, MEK, ERK-1/2) u kom slučaju se signalizacija inicira usled njihove prostorne kolokacije. Još jedna meta c-SRC kinaze su dinamin molekuli koji učestvuju u endocitozi. Dinamini se polimerizuju oko vrata ulazećih vezikula, i njihova fosforilacija c-SRC kinazom daje energiju koja je neophodna za konformacionu promenu kojom se ostvaruje finalno odvajanje od membrane.

GPCR ćelijska regulacija

[уреди | уреди извор]

Desenzitizacija receptora je posredovana kombinacijom fosforilacije, vezivanja β-arestina, i endocitoze. Do umanjenog responsa dolazi kad se endozom koji sadrži receptor spoji sa lizozomom. Lizozomne membrane su bogate u protonskim pumpama te njihova unutrašnjost ima nizak pH (≈4.8 vs. pH≈7.2 citozola), što uzrokuje denaturaciju GPCR receptora. Dodatno, lizozomi sadrže mnoge degradativne enzime, uključujući proteaze, koje deluju samo na takvim niskim pH vrednostima, tako da može da dođe do razlaganja peptidnih veza GPCR receptora. Niz faktora uslovljava da li će receptor biti razložen ili vraćen u membranu. Neki od njih su tip receptora i magnituda signala.

GPCR regulacija je dodatno posredovana faktorima transkripcije gena. Ti faktori mogu da povećaju ili umanje izražavanje gena i tako uslove formiranje novih receptora (tzv. povećana ili umanjena regulacija).

Oligomeracija receptora

[уреди | уреди извор]

Receptori spregnuti s G proteinom mogu da formiraju heteromere poput homo- i heterodimera kao i kompleksnije oligomerne strukture. Direktne receptor-receptor interakcije mogu da formiraju funkcionalne receptore od neaktivnih monomera. Pokazano je da je heterodimerizacija esencijalna za funkcionisanje receptora kao što su metabotropni GABA(B) receptori. Uloga oligomerizacija nije dovoljno razjašnjena. Smatra se da taj fenomen na izvestan način doprinosi farmakološkoj heterogenosti GPCR receptora. Ova tema se aktivno istražuje.

Eksperimentalno je pokazano da GPCR himere ili skraćeni fragmenti, koji su individualno neaktivni, poprimaju sposobnost vezivanja i signalizacije ako su izraženi u istoj membrani.[41][42] Ovo zapažanje samo po sebi ne identifikuje ulogu oligomerizacije u GPCR funkciji, međutim ono demonstrira da receptor-receptor interakcije mogu da utiču na vezivanje agonista i interakcije sa G proteinima. Isto tako se može zaključiti da su međumolekulske interakcije jednako važne kao i intramolekulske interakcije koje direktno proizvode aktivaciju receptora.

Struktura drugog komplementa kontrolnog proteinskog modula GABABR2 receptora

Nakon objavljivanja ovih nalaza, znatan broj studija o GPCR dimerizaciji je sproveden.[43][44][45][46][47][48][49][50][51][52] Uprkos tome razumevanje funkcionog značaja oligomerizacije je i dalje nepotpuno, a u nekim slučajevima i kontroverzno.[53] Do ovog zaključka takođe su došli Terilon i Bouvier u nedavnom pregledu GPCR dimerizacije.[50]

Najbolje ispitani primeri oligomeracije receptora su metabotropni GABAB receptori. Ti receptori se formiraju heterodimerizacijom GABABR1 i GABABR2 podjedinica. Izražavanje GABABR1 bez GABABR2 u heterolognim sistemima dovodi do zadržavanja te podjedinice u endoplazmatičnom retikulumu. Izražavanje samo GABABR2 podjedinice, međutim, dovodi do njenog izlaska na površini ćelije, međutim ona nije funkcionalna (i.e., receptor ne vezuje agonist, te ne inicira odgovor nakon izlaganja agonistu). Kad su obe podjedinice zajedno izražene funkcionalni receptori dospevaju na ćelijsku površinu. Pokazano je da GABABR2 vezivanje za GABABR1 uzrokuje maskiranje retencionog signala[54] funkcionalnih receptora.[55][56][57][58]

Dimer N-terminusa metabotropnog glutamatnog receptora 1

U ovom slučaju je utvrđeno da se strukturni zahtev nalazi u C-terminusu, gde postoji sekvenca sklona formiranju interakcija namotanog kalema.[54] Ovo je u kontrastu s jednim drugim članom familije GPCR receptora, glutamatnim receptorom tipa 1, gde do dimerizacije dolazi na N-terminusu.[59] Njegov veliki domen „muvolovke“ je strukturno sličan sa vezujućim domenom glutamatnih receptorskih kanala, gde oni formiraju stabilne oligomerne forme.[60] Mada su ovi primeri specijalni slučajevi, postoje dokazi da se GPCR receptori dimerizuju da bi delovali kao molekulski pratioci, najčešće da bi katalizovali svoje sopstveno savijanje i transport do ćelijske površine. Dokazi su najdostupniji za familiju A GPCR receptora, npr. V2 vazopresinske receptore[61][62] i hemokinski receptor CCR5.[52][63]

Uloga dimerizacije u GPCR ontogenezi ne isključuje mogućnost da kad jednom receptor dosegne ćelijsku površinu, njegovo oligomerno stanje ne može da bude dinamički regulisano ligandom. Eksperimenti bazirani na FRET-u i bioluminescentnom energetskom transferu (BRET) su pokazali da mnogi GPCR receptori postoje kao oligomeri, ili da su bar u blisko pakovanim klasterima, u membranama živih ćelija.[43][44][45][46][47][48][49][50] Međutim, oni su marginalno doprineli poboljšanju razumevanja funkcionalne relevantnosti. Zapravo, pošto većina tih studija pokazuje da vezivanje agonista ne proizvodi znatnu promenu optičkog signala, može se zaključiti da su GPCR receptori konstitutivni dimeri i da se takva supramolekularna organizacija ne osujećuje stanjem aktivacije proteina. Iz brojnih FRET i BRET merenja proizlazi da ne dolazi ni do povećanja udela, niti do razgradnje dimerinog stanja, te da dimeri nisu neophodni za receptorom posredovanu aktivaciju G proteina. Alternativna interpretacija je da nema evidencije kojom bi se dokazalo da dimerni GPCR receptori nisu mandatorne strukture za ostvarivanje produktivne interakcije sa G proteinskim heterotrimerom. Strukturni i biohemijski dokazi sugerišu da vezivna površina G proteinskog trimera može da formira interakciju sa dimernim GPCR receptorom,[64][65] mada se neka zapažanja mogu interpretirati kao indikacija da citosolni region monomernog GPCR receptora podleže znatnim konformacionim promenama nakon interakcije sa G proteinom.[66] Nedavno su elegantni eksperimenti, koji su se sastojali od kombinacije masene spektrometrije nakon hemijskog povezivanja i neutronskog rasipanja u rastvoru, nedvosmisleno pokazali da je kompleks formiran između prečišćenog, aktiviranog leukotrienskog B4 receptora BLT1 i Giα2β1γ2 pentamerni sklop jednog dimernog receptora i heterotrimernog G proteina.[67]

Poreklo i diversifikacija superfamilije

[уреди | уреди извор]

Prenos signala posredovan GPCR superfamilijom datira iz doba pojave prvih oblika multicelularnosti. Nedavna istraživanja su pokazala da su GPCR receptori slični receptorima sisara prisutni u carstvu gljiva i da se mogu klasifikovati na osnovu GRAFS sistema koji je baziran na GPCR osobinama.[68] Identifikacija članova superfamilije širom eukariotskog domena i upoređivanje specifičnih motiva je dovelo do zaključka da GPCR superfamilija ima zajedničko poreklo.[69] Iz analize karakterističnih motiva sledi da su tri od pet GRAFS familija, rodopsinska, adheziona i uvojita, evoluirale iz Dictyostelium discoideum cAMP receptora pre razdvajanja Opisthokont taksona. Kasnije je sekretinska familija nastala iz adhezione receptorske familije, pre nego što su se odvojili nematodi.

Dictyostelium discoideum

[уреди | уреди извор]

Novi GPCR koji sadrži lipidno kinazni domen je nedavno bio identifikovan kod organizma Dictyostelium discoideum. On reguliše indikaciju ćelijske gustine.[70]

Vidi još

[уреди | уреди извор]

Reference

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Wu, Huixian; Wacker, Daniel; Mileni, Mauro; Katritch, Vsevolod; Han, GyeWon; Vardy, Eyal; Liu, Wei; Thompson, Aaron A.; Xi-Ping Huang; F. Ivy Carroll; S. Wayne Mascarella; Richard B. Westkaemper; Philip D. Mosier; Bryan L. Roth; Vadim Cherezov; Raymond C. Stevens; et al. (2012). „Structure of the human k-opioid receptor in complex with JDTic”. Nature. doi:10.1038/nature10939. 
  2. ^ King N, Hittinger CT, Carroll SB (2003). „Evolution of key cell signaling and adhesion protein families predates animal origins”. Science. 301 (5631): 361—3. PMID 12869759. doi:10.1126/science.1083853. 
  3. ^ Filmore, David (2004). „It's a GPCR world”. Modern Drug Discovery. American Chemical Society. 2004 (November): 24—28. 
  4. ^ Overington JP, Al-Lazikani B, Hopkins AL (2006). „How many drug targets are there?”. Nat Rev Drug Discov. 5 (12): 993—6. PMID 17139284. doi:10.1038/nrd2199. 
  5. ^ Royal Swedish Academy of Sciences (10. 10. 2012). „The Nobel Prize in Chemistry 2012 Robert J. Lefkowitz, Brian K. Kobilka”. Приступљено 10. 10. 2012. 
  6. ^ а б Gilman A.G. (1987). „G Proteins: Transducers of Receptor-Generated Signals”. Annual Review of Biochemistry. 56: 615—649. PMID 3113327. doi:10.1146/annurev.bi.56.070187.003151. 
  7. ^ Wettschureck N, Offermanns S (2005). „Mammalian G proteins and their cell type specific functions”. Physiol. Rev. 85 (4): 1159—204. PMID 16183910. doi:10.1152/physrev.00003.2005. 
  8. ^ Wang HY, Malbon CC (2004). „Wnt-frizzled signaling to G-protein-coupled effectors”. Cell. Mol. Life Sci. 61 (1): 69—75. PMID 14704854. doi:10.1007/s00018-003-3165-x. 
  9. ^ Bjarnadóttir TK, Gloriam DE, Hellstrand SH, Kristiansson H, Fredriksson R, Schiöth HB (2006). „Comprehensive repertoire and phylogenetic analysis of the G protein-coupled receptors in human and mouse”. Genomics. 88 (3): 263—73. PMID 16753280. doi:10.1016/j.ygeno.2006.04.001. 
  10. ^ Attwood TK, Findlay JB (1994). „Fingerprinting G-protein-coupled receptors”. Protein Eng. 7 (2): 195—203. PMID 8170923. doi:10.1093/protein/7.2.195. 
  11. ^ Jr, Kolakowski LF (1994). „GCRDb: a G-protein-coupled receptor database”. Receptors Channels. 2 (1): 1—7. PMID 8081729. 
  12. ^ Foord SM, Bonner TI, Neubig RR, Rosser EM, Pin JP, Davenport AP, Spedding M, Harmar AJ (2005). „International Union of Pharmacology. XLVI. G protein-coupled receptor list”. Pharmacol Rev. 57 (2): 279—88. PMID 15914470. doi:10.1124/pr.57.2.5. 
  13. ^ InterPro
  14. ^ Joost P, Methner A (2002). „Phylogenetic analysis of 277 human G-protein-coupled receptors as a tool for the prediction of orphan receptor ligands”. Genome Biol. 3 (11): research0063.1—0063.16. PMC 133447 Слободан приступ. PMID 12429062. doi:10.1186/gb-2002-3-11-research0063. 
  15. ^ Bjarnadottir TK, Gloriam DE, Hellstrand SH, Kristiansson H, Fredriksson R, Schioth HB (2006). „Comprehensive repertoire and phylogenetic analysis of the G protein-coupled receptors in human and mouse”. Genomics. 88 (3): 263—73. PMID 16753280. doi:10.1016/j.ygeno.2006.04.001. 
  16. ^ Vassilatis, D. K.; Hohmann, JG; Zeng, H; Li, F; Ranchalis, JE; et al. (2003). „The G protein-coupled receptor repertoires of human and mouse”. Proc Natl Acad Sci USA. 100 (8): 4903—4908. PMC 153653 Слободан приступ. PMID 12679517. doi:10.1073/pnas.0230374100. Архивирано из оригинала 28. 08. 2020. г. Приступљено 28. 08. 2010. 
  17. ^ Qiu JD, Huang JH, Liang RP, Lu XQ (2009). „Prediction of G-protein-coupled receptor classes based on the concept of Chou's pseudo amino acid composition: an approach from discrete wavelet transform”. Anal. Biochem. 390 (1): 68—73. PMID 19364489. doi:10.1016/j.ab.2009.04.009. 
  18. ^ Gu Q, Ding YS, Zhang TL (2010). „Prediction of G-Protein-Coupled Receptor Classes in Low Homology Using Chou's pseudo amino acid composition with Approximate Entropy and Hydrophobicity Patterns”. Protein Pept. Lett. 17 (5): 559—67. PMID 19594431. doi:10.2174/092986610791112693. 
  19. ^ Xuan Xiao; Pu Wang; Kuo-Chen Chou (2009). „GPCR-CA: A cellular automaton image approach for predicting G-protein-spregnuti receptor functional classes”. Journal of Computational Chemistry. 30: 1414—1423. 
  20. ^ Grigorieff N, Ceska TA, Downing KH, Baldwin JM, Henderson R (1996). „Electron-crystallographic refinement of the structure of bacteriorhodopsin”. J. Mol. Biol. 259 (3): 393—421. PMID 8676377. doi:10.1006/jmbi.1996.0328. 
  21. ^ Kimura Y, Vassylyev DG, Miyazawa A, Kidera A, Matsushima M, Mitsuoka K, Murata K, Hirai T, Fujiyoshi Y (1997). „Surface of bacteriorhodopsin revealed by high-resolution electron crystallography”. Nature. 389 (6647): 206—11. PMID 9296502. doi:10.1038/38323. 
  22. ^ Pebay-Peyroula E, Rummel G, Rosenbusch JP, Landau EM (1997). „X-ray structure of bacteriorhodopsin at 2.5 angstroms from microcrystals grown in lipidic cubic phases”. Science. 277 (5332): 1676—81. PMID 9287223. doi:10.1126/science.277.5332.1676. 
  23. ^ Palczewski K, Kumasaka T, Hori T, Behnke CA, Motoshima H, Fox BA, Trong IL, Teller DC, Okada T, Stenkamp RE, Yamamoto M, Miyano M (2000). „Crystal structure of rhodopsin: A G protein-coupled receptor.”. Science. 289 (5480): 739—45. PMID 10926528. doi:10.1126/science.289.5480.739. 
  24. ^ Rasmussen SG, Choi HJ, Rosenbaum DM, Kobilka TS, Thian FS, Edwards PC, Burghammer M, Ratnala VR, Sanishvili R, Fischetti RF, Schertler GF, Weis WI, Kobilka BK (2007). „Crystal structure of the human β2-adrenergic G-protein-coupled receptor”. Nature. 450 (7168): 383—7. PMID 17952055. doi:10.1038/nature06325. 
  25. ^ Cherezov V, Rosenbaum DM, Hanson MA, Rasmussen SG, Thian FS, Kobilka TS, Choi HJ, Kuhn P, Weis WI, Kobilka BK, Stevens RC (2007). „High-resolution crystal structure of an engineered human β2-adrenergic G protein-coupled receptor”. Science. 318 (5854): 1258—65. PMC 2583103 Слободан приступ. PMID 17962520. doi:10.1126/science.1150577. 
  26. ^ Rosenbaum DM, Cherezov V, Hanson MA, Rasmussen SG, Thian FS, Kobilka TS, Choi HJ, Yao XJ, Weis WI, Stevens RC, Kobilka BK (2007). „GPCR engineering yields high-resolution structural insights into β2-adrenergic receptor function”. Science. 318 (5854): 1266—73. PMID 17962519. doi:10.1126/science.1150609. 
  27. ^ а б Luttrell LM, Lefkowitz RJ (2002). „The role of beta-arrestins in the termination and transduction of G-protein-coupled receptor signals”. J. Cell. Sci. 115 (Pt 3): 455—65. PMID 11861753. 
  28. ^ Millar RP, Newton CL (2010). „The year in G protein-coupled receptor research”. Mol. Endocrinol. 24 (1): 261—74. PMID 20019124. doi:10.1210/me.2009-0473. 
  29. ^ Brass, L. F. (2003). „Thrombin and platelet activation”. Chest. 124 (3 Suppl): 18S—25S. PMID 12970120. doi:10.1378/chest.124.3_suppl.18S. 
  30. ^ Rubenstein, Lester A. & Lanzara, Richard G. (1998). „Activation of G protein-coupled receptors entails cysteine modulation of agonist binding”. Journal of Molecular Structure (Theochem). 430: 57—71. doi:10.1016/S0166-1280(98)90217-2. 
  31. ^ „The biophysical basis for the graphical representations”. 
  32. ^ Wettschureck 2005, стр. 1163
  33. ^ Kim JY, Haastert PV, Devreotes PN (1996). „Social senses: G-protein-coupled receptor signaling pathways in Dictyostelium discoideum”. Chem. Biol. 3 (4): 239—43. PMID 8807851. 
  34. ^ Duchene J, Schanstra JP, Pecher C, Pizard A, Susini C, Esteve JP, Bascands JL, Girolami JP (2002). „A novel protein-protein interaction between a G protein-coupled receptor and the phosphatase SHP-2 is involved in bradykinin-induced inhibition of cell proliferation”. J Biol Chem. 277 (43): 40375—83. PMID 12177051. doi:10.1074/jbc.M202744200. 
  35. ^ Chen-Izu Y, Xiao RP, Izu LT, Cheng H, Kuschel M, Spurgeon H, Lakatta EG (2000). „G(i)-dependent localization of beta(2)-adrenergic receptor signaling to L-type Ca(2+) channels”. Biophys. J. 79 (5): 2547—56. PMC 1301137 Слободан приступ. PMID 11053129. doi:10.1016/S0006-3495(00)76495-2. 
  36. ^ а б Tan CM, Brady AE, Nickols HH, Wang Q, Limbird LE (2004). „Membrane trafficking of G protein-coupled receptors”. Annu. Rev. Pharmacol. Toxicol. 44: 559—609. PMID 14744258. doi:10.1146/annurev.pharmtox.44.101802.121558. 
  37. ^ Krueger KM, Daaka Y, Pitcher JA, Lefkowitz RJ (1997). „The role of sequestration in G protein-coupled receptor resensitization. Regulation of β2-adrenergic receptor dephosphorylation by vesicular acidification”. J. Biol. Chem. 272 (1): 5—8. PMID 8995214. doi:10.1074/jbc.272.1.5. 
  38. ^ Laporte SA, Oakley RH, Holt JA, Barak LS, Caron MG (2000). „The interaction of β-arrestin with the AP-2 adaptor is required for the clustering of β2-adrenergic receptor into clathrin-coated pits”. J. Biol. Chem. 275 (30): 23120—6. PMID 10770944. doi:10.1074/jbc.M002581200. 
  39. ^ Laporte SA, Oakley RH, Zhang J, Holt JA, Ferguson SS, Caron MG, Barak LS (1999). „The beta2-adrenergic receptor/betaarrestin complex recruits the clathrin adaptor AP-2 during endocytosis”. Proc. Natl. Acad. Sci. U.S.A. 96 (7): 3712—7. PMC 22359 Слободан приступ. PMID 10097102. doi:10.1073/pnas.96.7.3712. 
  40. ^ Wolfe, Breann L.; Trejo, JoAnn (2007). „Clathrin-Dependent Mechanisms of G Protein-coupled Receptor Endocytosis”. 8 (5): 462—470. doi:10.1111/j.1600-0854.2007.00551.x. 
  41. ^ Maggio, R.; Vogel, Z.; Wess, J. (1993). „Coexpression studies with mutant muscarinic/adrenergic receptors provide evidence for intermolecular "cross-talk" between G-protein-linked receptors” (PDF). Proc. Natl. Acad. Sci. U.S.A. 90: 3103. 
  42. ^ Maggio, R.; Barbier, P.; Fornai, F.; Corsini, G. U. (1996). „Functional role of the third cytoplasmic loop in muscarinic receptor dimerization”. J. Biol. Chem. 271: 31055. 
  43. ^ а б Bouvier, M. (2001). „Oligomerization of G-protein-coupled transmitter receptors.”. Nat. Rev. Neurosci. 2: 274. 
  44. ^ а б Milligan, G. J. Cell Sci. 2001, 114, 1265.
  45. ^ а б Rios, C. D.; Jordan, B. A.; Gomes, I.; Devi, L. A. Pharmacol. Ther. 2001, 92, 71.
  46. ^ а б George, S. R.; O’Dowd, B. F.; Lee, S. P. Nat. Rev. Drug Discovery 2002, 1, 808.
  47. ^ а б Agnati, L. F.; Ferre, S.; Lluis, C.; Franco, R.; Fuxe, K. Pharmacol. Rev. 2003, 55, 509.
  48. ^ а б Franco, R.; Canals, M.; Marcellino, D.; Ferre, S.; Agnati, L.; Mallol, J.; Casado, V.; Ciruela, F.; Fuxe, K.; Lluis, C.; Canela, E. I. (2003). „Marked changes in signal transduction upon heteromerization of dopamine D1 and histamine H3 receptors”. Trends Biochem. Sci. 28: 238. doi:10.1111/j.1476-5381.2009.00152.x. 
  49. ^ а б Kroeger, K. M.; Pfleger, K. D.; Eidne, K. A. Front Neuroendocrinol. 2003, 24, 254
  50. ^ а б в Terrillon, S.; Bouvier, M. EMBO Rep. 2004, 5, 30.
  51. ^ Park, P. S.; Filipek, S.; Wells, J. W.; Palczewski, K. Biochemistry 2004, 43, 15643.
  52. ^ а б Maggio, R.; Novi, F.; Scarselli, M.; Corsini, G. U. FEBS J. 2005, 272, 2939.
  53. ^ Bulenger, S.; Marullo, S.; Bouvier, M. Trends Pharmacol. Sci. 2005, 26, 131.
  54. ^ а б Margeta-Mitrovic M, Jan YN, Jan LY (2000). „A trafficking checkpoint controls GABA(B) receptor heterodimerization”. Neuron. 27 (1): 97—106. PMID 10939334. doi:10.1016/S0896-6273(00)00012-X. 
  55. ^ White JH, Wise A, Main MJ, Green A, Fraser NJ, Disney GH, Barnes AA, Emson P, Foord SM, Marshall FH (1998). „Heterodimerization is required for the formation of a functional GABA(B) receptor”. Nature. 396 (6712): 679—82. PMID 9872316. doi:10.1038/25354. 
  56. ^ Kaupmann, K.; Malitschek, B.; Schuler, V.; Heid, J.; Froestl, W.; Beck, P.; Mosbacher, J.; Bischoff, S.; Kulik, A.; Shigemoto, R.; Karschin, A.; Bettler, B. Nature 1998, 396, 683.
  57. ^ Marshall, F. H.; Jones, K. A.; Kaupmann, K.; Bettler, B. Trends Pharmacol. Sci. 1999, 20, 396.
  58. ^ Mohler, H.; Fritschy, J. M. Trends Pharmacol. Sci. 1999, 20, 87.
  59. ^ Kunishima, N.; Shimada, Y.; Tsuji, Y.; Sato, T.; Yamamoto, M.; Kumasaka, T.; Nakanishi, S.; Jingami, H.; Morikawa, K. (2000). „Structural basis of glutamate recognition by a dimeric metabotropic glutamate receptor”. Nature. 407: 971. doi:10.1038/35039564. 
  60. ^ Bockaert, J.; Pin, J. P. (1999). „Molecular tinkering of G protein-coupled receptors: an evolutionary success”. EMBO J. 18: 1723. doi:10.1093/emboj/18.7.1723. 
  61. ^ Zhu, X.; Wess (1998). „Truncated V2 vasopressin receptors as negative regulators of wild-type V2 receptor function”. J. Biochemistry. 37: 15773. 
  62. ^ Morello, J. P.; Salahpour, A.; Laperriere, A.; Bernier, V.; Arthus, M. F.; Lonergan, M.; Petaja-Repo, U.; Angers, S.; Morin, D.; Bichet, D. G.; Bouvier, M. (2000). „Pharmacological chaperones rescue cell-surface expression and function of misfolded V2 vasopressin receptor mutants”. J. Clin. Invest. 105: 887. doi:10.1172/JCI8688. 
  63. ^ Benkirane, M.; Jin, D. Y.; Chun, R. F.; Koup, R. A.; Jeang, K. T. (1997). „Mechanism of transdominant inhibition of CCR5-mediated HIV-1 infection by ccr5delta32”. J. Biol. Chem. 272: 30603. 
  64. ^ Dean, M. K.; Higgs, C.; Smith, R. E.; Bywater, R. P.; Snell, C. R.; Scott, P. D.; Upton, G. J.; Howe, T. J.; Reynolds, C. A. (2001). „Dimerization of G-protein-coupled receptors”. J. Med. Chem. 44: 4595. 
  65. ^ Filipek, S.; Krzysko, K. A.; Fotiadis, D.; Liang, Y.; Saperstein, D. A.; Engel, A.; Palczewski, K. (2004). „A concept for G protein activation by G protein-coupled receptor dimers: the transducin/rhodopsin interface.”. Photochem. Photobiol. Sci. 3: 628. 
  66. ^ Hamm, H. E. (2001). „How activated receptors couple to G proteins” (PDF). Proc. Natl. Acad. Sci. U.S.A. 98: 4819. doi:10.1073/pnas.011099798. Архивирано из оригинала (PDF) 27. 10. 2016. г. Приступљено 27. 10. 2016. 
  67. ^ Baneres, J. L.; Parello, J. J. (2003). „G Protein Activation by the Leukotriene B4 Receptor Dimer”. Mol. Biol. 329: 815. doi:10.1074/jbc.M710419200. 
  68. ^ Krishnan, A.; Alme´n MS; Fredriksson, R; Schiöth, HB (2012). „The Origin of GPCRs: Identification of Mammalian like Rhodopsin, Adhesion, Glutamate and Frizzled GPCRs in Fungi”. PLoS ONE: e29817. PMID 22238661. doi:10.1371/journal.pone.0029817. 
  69. ^ Nordström KJ, Sällman Almén M, Edstam MM, Fredriksson R, Schiöth HB (2011). „Independent HHsearch, Needleman–Wunsch-Based, and Motif Analyses Reveal the Overall Hierarchy for Most of the G Protein-Coupled Receptor Families”. Mol Biol Evol: 2471—80. PMID 21402729. doi:10.1093/molbev/msr061. 
  70. ^ Bakthavatsalam D, Brazill D, Gomer RH, Eichinger L, Rivero F, Noegel AA (2007). „A G protein-coupled receptor with a lipid kinase domain is involved in cell-density sensing”. Curr Biol. 17 (10): 892—7. PMID 17481898. doi:10.1016/j.cub.2007.04.029. 

Literatura

[уреди | уреди извор]
  • Vassilatis DK, Hohmann JG, Zeng H, Li F, Ranchalis JE, Mortrud MT, Brown A, Rodriguez SS, Weller JR, Wright AC, Bergmann JE, Gaitanaris GA (2003). „The G protein-coupled receptor repertoires of human and mouse”. Proc Natl Acad Sci USA. 100 (8): 4903—8. PMC 153653 Слободан приступ. PMID 12679517. doi:10.1073/pnas.0230374100. 
  • „A phylogenetic tree of all human GPCRs” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 15. 09. 2019. г. Приступљено 11. 8. 2008. 
  • „GPCR Database”. IUPHAR Database. International Union of Basic and Clinical Pharmacology. Архивирано из оригинала 15. 09. 2008. г. Приступљено 11. 8. 2008. 
  • Vriend G, Horn F (29. 6. 2006). „GPCRDB: Information system for G protein-coupled receptors (GPCRs)”. Molecular Class-Specific Information System (MCSIS) project. Архивирано из оригинала 25. 04. 2019. г. Приступљено 11. 8. 2008. 
  • UMich orijentacija proteina u membranama families/superfamily-6
  • „GPCR Reference Library”. Приступљено 11. 8. 2008. „Reference for molecular and mathematical models for the initial receptor response” 
  • Ji T.H., Grossmann M. & Ji I. (1998). G protein-coupled receptors. I. Diversity of receptor-ligand interactions. J. Biol. Chem., 273, 17299–17302.
  • Gether U. & Kobilka B.K. (1998). G protein-coupled receptors. II. Mechanism of agonist activation. J. Biol. Chem., 273, 17979–17982.
  • Lefkowitz, R.J. (1998). G protein-coupled receptors. III. New roles for receptor kinases and beta-arrestins in receptor signaling and desensitization. J. Biol. Chem., 273, 18677–18680.
  • Pierce K.L., Premont R.T., Lefkowitz R.J. (2002). Seven-transmembrane receptors. Nat. Rev. Mol. Cell. Biol. 9, 639-50
  • Lefkowitz, R.J. & Whalen, E.J. (2004). Beta-arrestins: traffic cops of cell signaling. Curr. Opin. Cell Biol., 16, 162–168.
  • Lefkowitz, R.J. & Shenoy, S.K. (2005). Transduction of receptor signals by beta-arrestins. Science 308, 512–517.
  • Fredriksson R. & Schiöth H.B. (2005). The Repertoire of G-Protein–Coupled Receptors in Fully Sequenced Genomes. Mol. Pharmacol., 67, 1414–1425.
  • Hill S.J. (2006). G-protein-coupled receptors: past, present and future. Br. J. Pharmacol., 147, S27-S37.
  • Lodish, Berk, Zipursky, Matsudaira: „Molekulare Zellbiologie“ 4. Auflage S. 922ff.
  • Bruce Alberts; Alexander Johnson; Julian Lewis; Martin Raff; Keith Roberts; Peter Walter (2002). Molecular Biology of the Cell. New York: Garlard Science. ISBN 0815332181. 
  • Donald Voet; Judith G. Voet (2005). Biochemistry (3 изд.). Wiley. ISBN 9780471193500. 

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]
Receptori spregnuti s G proteinom на Викимедијиној остави.

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Receptori_spregnuti_s_G_proteinom&oldid=28848006”