Израел

Држава Израел
מדינת ישראל (хебрејски)
دولة إسرائيل (арапски)
Држава Израел; מדינת ישראל (хебрејски); دولة إسرائيل (арапски)
	Застава Грб
	Химна: Нада; (хебр. הַתִּקְוָה)
Главни град ; (и највећи)	Јерусалим (ограничено признање)
Службени језик	хебрејски
Владавина
Облик државе	унитарна парламентарна република
— Предсједник	Исак Херцог
— Предсједник Владе	Бенјамин Нетанјаху
— Предсједник Кнесета	Амир Охана
— Предсједник Врховног суда	Узи Фогелман
Законодавна власт	Кнесет
Историја
Оснивање	‍
— Декларација о независности	14. мај 1948.
— Пријем у Уједињене нације	11. мај 1949.
— Основни закон	19. јул 2018.
Географија
Површина	‍
— укупно	22,072 или 20,770 km2 (149)
— вода (%)	2,71
Становништво	‍
— 2022.	9.601.720 (93)
— густина	450/437,5 ст./km2
Економија
БДП / ПКМ	≈ 2024.
— укупно	552,151 млрд. $ (47)
— по становнику	55.533 $ (29)
ИХР (2022)	0,915 (25) — веома висок
Валута	нови израелски шекел
— код валуте	ILS
Остале информације
Временска зона	UTC +2 до +3
Интернет домен	‍.il‍
Позивни број	+972

Израел (хебр. ישראל, Исраел; арап. إسرائيل, Исраил), званично Држава Израел (хебр. מדינת ישראל, Мединат Исраел; арап. دولة إسرائيل, Даулат Исраил), држава је на југу Леванта у југозападној Азији. Граничи се са Либаном и Сиријом на северу, Западном обалом и Јорданом на истоку, Појасом Газе и Египтом на југозападу и Средоземним морем на западу.^[7] Има малу обалу на Црвеном мору на својој најјужнијој тачки, а део Мртвог мора лежи дуж источне границе државе. Званични главни град Израела је Јерусалим, док је Тел Авив највеће урбано подручје и привредно средиште земље.^[8]

Израел се налази у области познатој Јеврејима као Земља Израел, што је синоним за подручје Палестине, Свету земљу и Ханан. У антици је био дом хананске цивилизације, праћене краљевством Израела и Јудеје. Смештен на континенталној раскрсници, ова област је претрпела демографске промене под влашћу разних империја од Римљана до Османлија.^[9] Европски антисемитизам крајем 19. века подстакао је ционизам, који је тежио јеврејској домовини у Палестини и добио британску подршку. После Првог светског рата, Британија је окупирала ову област и успоставила Британски мандат над Палестином 1920. Повећана имиграција Јевреја уочи холокауста и британска колонијална политика довели су до сукоба између Јевреја и Арапа,^[10]^[11] који је ескалирао у грађански рат 1947. након што су Уједињене нације предложиле поделу земље између њих.

Држава Израел је прогласила своје оснивање 14. маја 1948. Војске суседних арапских држава су следећег дана извршиле инвазију на подручје бившег мандата, започевши Први арапско-израелски рат. Каснији споразуми о примирју успоставили су контролу Израела над 77 одсто територије бившег мандата.^[12]^[13]^[14] Већина палестинских Арапа је или протерана или побегла током Накбе, а они који су остали постали су етничка мањина у новој држави.^[15]^[16]^[17] Током наредних деценија, становништво Израела се масовно повећало јер је земља примила прилив Јевреја који су емигрирали, побегли или су протерани из муслиманског света.^[18]^[19] Након Шестодневног рата 1967. Израел је окупирао Западну обалу, Појас Газе, египатско Синајско полуострво и сиријску Голанску висораван. Израел је успоставио и наставља да шири своја насеља широм нелегално окупираних територија, супротно међународном праву, и ефективно анектирао Источни Јерусалим и Голанску висораван што је углавном непризнато на међународном нивоу. После Јомкипурског рата 1973, Израел је потписао мировне споразуме са Египтом и Јорданом. Током 2020-их, нормализовао је односе са више арапских земаља. Међутим, напори да се реши израелско-палестински сукоб након привременог Споразума из Осла нису успели, а земља је учествовала у неколико ратова и сукоба са палестинским милитантним групама. Пракса Израела у окупацији палестинских територија изазвала је сталне међународне критике заједно са оптужбама организација за људска права и званичника Уједињених нација да је починио ратне злочине и злочине против човечности над палестинским народом.

Основни закони земље успостављају једнодомни парламент који се бира пропорционалним изборним системом, Кнесет, који одређује састав владе на челу са председником владе, док народ такође бира и председника. Израел је једина земља која има оживљени званични језик, хебрејски. Култура Израела обухвата елементе јеврејске културе и јеврејске дијаспоре уз утицаје арапске културе. Израел има једну од највећих економија на Блиском истоку и међу највећим БДП-ом по глави становника и животним стандардом у Азији. Једна је од технолошки најнапреднијих и најразвијенијих земаља на свету, док троши пропорционално више на истраживање и развој од било које друге и верује се да поседује нуклеарно оружје.^[20]^[21]^[22]^[23]^[24]^[25] Године 2010. придружио се Организацији за економску сарадњу и развој.^[5]^[26]^[27]

Етимологија

Током посљедња три миленијума, ријеч „Израел” означавала је и Земљу Израел (хебр. אֶרֶץ יִשְׂרָאֵל, Ерец Исраел) и цијели јеврејски народ. Ово име потиче из Књиге Постања, гдје праотац Јаков, послије борбе с Богом, добија име Израиљ: „А човјек му рече: како ти је име? А он одговори: Јаков. Тада му рече: отселе се нећеш звати Јаков, него Израиљ; јер си се јуначки борио и с Богом и с људима, и одолио си” (Пост. 32:27—28). Разликује се тумачења значења ове ријечи. Према једној верзији, име потиче од глагола сара (управљати, бити јак, имати моћ дату одозго), образујући тако ријеч која значи „имати моћ над силама.” Друга могућа значења ријечи су „Кнез Божији” или „Борба/бој Божији”.^[28] Након тога, јеврејски народ, који потиче од Јакова почео је да се назива „дјецом Израела”, „народом Израела” или „Израелцима”.

Прво помињање ријечи „Израел” пронађено је на стели Мернептаха у старом Египту (крај 13. вијека п. н. е.) и односи се на народ, а не на земљу.^[29]

Савремена држава се зове „Држава Израел”. Разматрани су и други називи: Земља Израела, Сион и Јудеја). У првом недјељама независности, влада нове државе изабрала је ријеч „Израелци” (хебр. ישראלים, исраелим) за грађане земље. Први пут је званично поменута у говору првог израелског министра иностраних дјела Мошеа Шарете.^[30]

Географија

Географски положај

Израел се налази у југозападној Азији, омеђен је Средоземним морем на западу, Акапским заливом Цреног мора на југу, са Либаном и Сиријом се граничи на сјеверу и сјевероистоку, са Египтом на југозападу, а на истоку међународно призната граница иде дуж тока ријеке Јордан и дуж Зелене линије из 1949. године.^[31]

Израел се, због различитих фактора, уздржава од званичног дефинисања својих граница;^[32] један број израелских правника сматра да територија уопште није обавезан елемент државности.^[33]

Постоји неколико опција за одређивање територије Израела:

Резолуција Генералне скупштине УН 181/11 од 29. новембра 1947, коју арапске земље нису признале, остаје једини међународно-правни документ који регулише територију јеврејске државе.^[33] Документ је предвиђао укључивање у јеврејску државу источне Галилеје, Јизрелске долине, већи дио приморске равнице, пустињу Негев; арапској држави — западна Галилеја, планине Јудеје и Самарије (изузев Јерусалима), дио приморске равнице од Ашдода до границе с Египтом. Јерусалим и Витлејем требали су да постану територије под међународном контролом.^[31]
Суверена територија Израела, настала је као исход рата за независност 1949. и призната дефакто од стране већине земаља свијета,^[34] износи приближно 27.770 км², од чега је 2,71% покривено водом.^[5]
Територија на коју је израелски суверенитет касније проширен, укључујући Источни Јерусалим и Голанску висораван, износи 22.072 км².^[4]
Територија коју Израел тренутно контролише, укључујући земље под управом Палестинске народне самоуправе (ПНС) на Западној обали, окупиране током Шестодневног рата, износи 28.177 км².^[35]

Египатско-израелска граница је успостављена дуж територије Мандатне Палестине и утврђена је мировним споразумом од 26. марта 1979. године.^[36] Израелско-јорданска граница је фиксирана мировним споразумом од 26. октобра 1994. дуж граничне линије између Мандатне Палестине и Емирата Трансјордан уз неке мање разлике.^[37]^[38]

Израел нема званичну границу са Либаном и Сиријом. „Плава линија” коју су признале УН раздваја Израел и Либан. Територија Фарми Шеба је спорна.^[39] Улогу границе између Израела и Сирија има „линија прекида ватре” успостављена на крају Јомкипурског рата (1973). УН су дуж ове линије образовале тампон зону.^[40]

Геологија и рељеф

Топографски, територија Израела се може подијелити на четири зоне:^[31]

Приобална равница ширине 1—32 км са равном обалном линијом Средоземног мора, на сјеверу усложена ртом Кармел и Хаифским заливом;^[41]
планине и брда Галилеје (укључујући и ланац Кармел, који се простире југоисточно од Хаифе и највише тачке Галилејских планина — врх Мерон), Јудеје и Самарије;
рифт Јорданске долине, који обухвата најнижу тачку на копну (403 м испод нивоа мора);
плато Негев.

Природни ресурси

Све до 2000-их вјеровало се да Израел није богат природним ресурсима. Међутим, велика открића природног гаса и нафте из шкриљаца промијенила су ову процјену.^[42]

Израелски потенцијални извори нафете (изузев нафте из шкриљаца) процјењују се на 4,2 милијарде барела.^[43] Резерве нафте из шкриљаца процијењене су на 250 милијарди барела, што је упоредиво са доказаним резервама нафте у Саудијској Арабији.^[44]

Од 2008. природни гас на мору се производи комерцијално,^[45] а његове укупне доказане резерве се процјењују на 1037 милијарде м³.^[46]

Земља има непрофитабилна лежишта бакра. Врше се ископавања фосфорита, сумпора, мангана, кречњака, мермера. У водама Мртвог мора налазе се значајне количине калијумове соли и брома.^[31]

Воде

Водни ресурси земље су ограничени. Од почетка 21. вијека у Израелу је акутна несташица воде.^[47] Према условима мировног споразума, Израел испоручује свјежу воду Јордану, што се у сушним годинама претвара у недостатак свјеже воде за земљу снабдјевача.^[48]

Највећа ријека у земљи је Јордан, дуга 322 км. Јордан тече од сјевера ка југу кроз Галилејско језеро и улива се у Мртво море.^[31] Јордан је једна од четири ријеке које не пресушују током љета, заједно са Кишоном, која се код Хаифе улива у Средоземно море; ријека Александар,^[49] која се улива у Средоземно море сјеверно од Нетанје и ријека Јаркон, која се улива у Средоземно море код Тел Авива.^[31]^[50]

Галилејско језеро, дуго 21 км и широко 10 км, највеће је слатководно језеро у земљи. Површина језера је 166 км².^[31] Мртво море, са садржајем соли од преко 330‰, једно је од најсланијих водених површина на свијету.^[51] Ниво Мртвог мора опада због коришћења тока Јордана (са 395& м испод нивоа мора 1970. на 418 м 2006.).^[41]

У Израелу у просјеку годишње падне 6 км³ падавина. Подземне воде садрже значајне нечистоће бикарбоната, што их чини тврдим. Средином прве деценије 21. вијека, расположиви ресурси слатке воде процијењени су на око 1,8 км³ годишње. Ово је збир онога што су мале ријеке, потоци и извори (1,1 км³), ријека Јаркон и њене притоке (0,215 км³), 0,32 км³ које отпада на удио израелског дијела ријеке Јордан и 0,18 км³ који се добија сакупљањем кишнице, третман отпадних вода и десалинизацијом морске воде.

Десалинизација воде

Прво постројење за десалинизацију слане воде и воде из Мртвог мора, које је снабдијевало град Еилат, изграђено је 1961. године.^[52] Постојење у Ашкелону је прво постојење за десалинизација морске воде у Израелу. Налази се јужно од Ашкелона, недалеко од нафтовода Еилат—Ашкелон. Капацитет постројења је 118 милион м² воде годишње. Процес десалинизације је повратна осмоза. Постројење има сопствену електрану снаге 80 мегавата, која снабдијева електричном енергијом и установу, као и приватне купце.^[53]

Група компаније је 4. септембра 2001. побиједила на конкурсу^[54] за изградњу постројења за десалинизацију морске воде. Изградња је почела 2003. године, а постројење је почело с радом 4. октобра 2005. године. Почетни капацитет фабрике био је 100 милиона м³ годишње.

Друго постројење за десалинизацију морске воде пуштено је у погон 16. маја 2010. у граду Хадера.^[55]^[56]

У Израелу сада постоји 5 постројења за десалинизацију морске воде: Ашколон, Хадера, Палмахим, Сорек и Ашдод.^[57] Највеће од њих, које обезбјеђује 150 милиона м³ воде, изграђено је 2013. у близини ријеке Сорек.

До 2016. постројења за десалинизацију су обезбједила 55% израелских потреба за водом.^[58] За водоснабдјевање се користе и подземни резервоари; највећи од њих су приморско, које се пружа дуж обале Средоземног мора јужно од Цезареје, и планинско, које је подземно језеро јужно од Зихрон Јакова.^[59]

Клима

Велика руска енциклопедија карактерише климу Израела у цјелини као влажну средоземну.^[41] Међутим, близина мора на западу, огромна пустиња на југу и неколико планинских вијенаца стварају низ зона, чија се микроклима оштро разликује од просјека.^[42] Дакле, у Галилеји годишње падне 1080 мм падавина, у околини Еилата у просјеку има 20 мм падавина годишње, 700 мм падавина у планинама Јудеје и 100 мм на истоку Негева.^[31]

Температура у Израелу веома варира, посебно током зиме. У планинским предсјелима може бити хладно, понекад пада снијег. На планини Хермон често пада снијег зими, док у Јерусалиму обично падне најмање једна снијежна падавина годишње.^[60] Истовремено, у приобалној равници преовлађује средоземна клима са хладним, кишовитим зимама и дугим, топлим љетима. Екстремне температуре забиљежене су у јуну 1942. (54 °C у долини Бет Шеан) и фебруару 1950. (−13 °C у долини Бет Нетофа у доњој Галилеји);^[42] највише температура од постојања државе (47 °C) забиљежена је на подручју града Бет Шеан.^[41] Од маја до септембра падавине у Израелу су ријетке.^[61]

Земљиште

Упркос малој размјери земље, њено земљиште карактерише велика разноликост. То је због њеног различитог поријекла, својства и природе ерозије (вјетар и вода), матичних стијена (базалт, разне седиментне стијене, пјешчане дине, алувијум итд.), климе (од сушне на југу до влажне на сјеверу) и топографија.^[62] По цијелој земљи распоређено је претежно смеђе и сивосмеђе земљиште, на југу пустињска сиво-смеђа земљишта, а у приморској равници — алувијална. Алувијална лијесна земљишта налазе се у сушном сјеверном Негеву због близини приобалне равнице.^[63] Већина земљишта у земљи је неплодна, укључујући и исход нерационалног коришћења земљишта. Од почетка 20. вијека ради се на обнављању земљишног покривача и повећању његове плодности.^[42]

Флора и фауна

У Израелу се спајају границе три биљна појаса: средоземног, ирано-туранског и сахаро-синдског. Земља има око 2600 биљних врста (250 ендемских) из 700 родова који припадају 115 породица.^[42] У вријеме стицања независности, Јеврејски национални фонд је на територији Израела засадио 4,5 милиона стабала, а до 21. вијека у земљи се налазило више од 200 милиона стабала.^[64] Од 6% површине земље покривене шумом, око ²⁄₃ су вјештачке површине.^[41] У шумским засадима најчешће се саде алепски бор, акација и еукалиптус, док се за уређење насељених мјеста користе чемпрес, казуарина, фикус, тамариск, олеандер и тршља.^[42] Природне шума су сачуване у планинским предјелима — Галилеја, Самарија, јудејске планине и на гребену Кармелија; природна вегетација је такође очувана у пустињским предјелима.^[31]

Фауна Израела обухвата више од 100 врста сисара,^[41] преко 600 врста птица,^[42] око 100 врста гмизаваца,^[41] укључујући 30 врста змија и десетак врста водоземаца,^[65] као и хиљаде врста инсеката, укључујући више од стотину врста лептира.^[31] Више од половине врста птица су станарице, док су остале селице. Делфини и дугонги се налазе у приобалним водама Израела.^[42]

У Израелу постоји око 400 резервата природе и националних паркова, који заједно чине око четвтине површине земље.^[66] Под покровитељством Кабинета премијер-министра Израела образована је Управа за резервате природе, која заједно са Друштвом за заштиту животне средине води послове везане за заштиту и обнову природних предјела.^[67]

Екологија

Израелски еколошки проблеми повезани су са недостатком воде, пренасељеношћу, индустријским емисијама и отпадом.^[68]

Према Environmental Performance Index, који су 2016. објавили специјалисти Универзитета Јејл, Израел се налази на 49. мјесту по еколошком окружењу од 180 укључених земаља, у односу на 66. мјесто на почетку деценије.^[69] Највећу забринутост изазива стање извора воде који су исцрпљени^[70] усљед повећане потрошње воде. Природни водни ресурси су недовољни да задовоље потребе Израела и (у складу са мировним споразумом) Јордана; поред тога, употреба пољопривредних ђубрива и цурење морске воде у приобални резервоар деградирају квалитет расположивих резерви слатке воде. Да би се превазишла криза воде у Израелу, у току су истраживања о јефтинијим начинима десалинизације морске воде у индустријском обиму.^[71]

Загађење ваздуха остаје још један проблем: Израел је 2016. био тек на 136. мјесту на Environmental Performance Index према чистоћи ваздуха. Израел је такође ниско рангиран по таквом критеријуму, као што је заштита животне средине и угрожених врста.^[69] Истовремено, Израел је једна од ријетких земаља у којој се биљежи пораст шумских површина.^[72]

Историја

Древна историја

Познато је да је прије 1,5 милиона година на територији савременог Израела обитавао усправни човјек (лат. Homo erectus), чији су остаци пронађени на подручју археолошког налазишта Убајадија (хебр. תל עובדיה, Тел-Овадија).^[73] Око прије 200 хиљада година на овим просторима живјели су неандерталци (лат. Homo neanderthalensis).^[74] Након тога су се појавили људи савременог типа: скелет наводног разумног човјека (лат. Homo sapiens) из пећине Мислија (масив Кармел) стар је 175—200 хиљада година,^[75] а старост поузданог скелета разумног човјека из пећине Манот је 51,8 ± 4,5 и 54,7 ± 5,5 хиљада година.^[76]^[77]^[78]

У 10—8 миленијуму п. н. е. ова територија је била дио подручја Натуфијске културе, чији су носиоци први пут у историји почели да узгајају житарице.^[79] Прије 9 хиљада година на овим мјестима је почела неолитска револуција и појавила су се прва насеља, укључујући и древни град Јерихон. Хананци, прва семитска племена, појавила су се овдје око 4—3. миленијума п. н. е.^[74] У наредних 2—3 хиљаде година, територија је била под протекторатом старог Египта.^[79]

Рана историја

Веза између Јевреја и Земље Израела води се од библијског патријарха Аврама. Према Библији, Земља Израел је Јеврејима завјештана од Бога да би постала „Обећана земља” — ту се налазе сва света мјеста јеврејског народа.^[80] Библијско предање о патријарху можда одражава миграцију Хебреја (хабиру) у 2. миленијуму п. н. е. и догађаји из доба инвазије Хикса на Египат. Историја Аврама вјероватно одговара почетној етапи хебрејских миграција, а масовна сеоба се дешава око 13. вијека п. н. е, усљед чега је касна бронзана култура Ханана замијењена новом.^[79] Око 1200. године п. н. е. Филистејци, од којих је изведен садашњи назив Палестина, продиру на обалу земље. Успостављањем краљевске власти међу Јеврејима и настанак Израелске краљевине, а касније и Јудејске краљевине, датира из 10. вијека п. н. е.^[74]

Од 8. вијека п. н. е. ова територија је сукцесивно падала под власт Асирије, Вавилоније, Персије (539—331. п. н. е.) и Македоније (од 331. п. н. е.). И 3—2. вијеку п. н. е. била је дио хеленистичких држава Птолемејида и Селеукида.^[81] Селеукидска власт растрзана унутрашњим сукобима у потпуности је 142. године ослободила Јудеју од данка, фактични признавши њену независност, а даље до 37. године њом је владала јеврејска династија Хасмонејаца.^[82]

Од 63. п. н. е. Јудеја је постала вазал Рима и касније је претворена у истоимену римску провинцију. Током Бар Кохбиновог устанка 135. године Римљани су извршили покољ над Јеврејима, забранили осталима да се населе у Јерусалиму, а провинцију Јудеју преименовали у Сирију Палестинску.^[63]

Послије подјеле Римског царства на Западно и Источно царство 395, Палестина је припала источном дијелу. Палестина је у периоду 614—629. била дио сасанидске Персије, која је три године пренијела контролу над Јерусалимом на Јевреје, али је затим вратила град хришћанима.^[83] Након повратка под византијску власт, као исход покоља и прогона Јевреја које је покренуо цар Ираклије, јеврејско присуство у регији достигло је минимум у читавој три хиљаде година дугој историји, али никада није потпуно престало.^[84] До 9. вијека јеврејске заједнице су се поново појавиле у Јерусалиму и Тиберијади, а у наредна два вијека појавиле су се у Рафи, Гази, Маџдали, Јафи и Цезареји.^[85]

Средњи вијек

Рефекторијум у комтурству Акра, из 12. вијека.

Византијску Палестину су 636—640. освојили Арапи.^[86] У наредних шест вијекова, контрола над овом територија прелази са Омејада на Абасиде, на крсташе и обрнуто.^[63]

Кратка јеврејска енциклопедија дијелу прву етапу арапске владавине Палестином у четири периода: освајање и развој земље (638—660), Омејиди (661—750), Абасиди (750—969) и Фатимиди (969—1099).^[86] Крсташи су овдје основали Јерусалимску краљевину 1099. године. Међутим, већ 1187. Саладин је заузео Јерусалим, а 1291. пало је посљедње крсташко утврђење — Акра.^[87]

Османска власт

Територију данашње Израела 1517. освојили су османски Турци предвођени султаном Селимом I. Територије је 400 година остала у саставу Османског царства.^[63]

У Османском царству, Јевреји, који су имали статус „зими”, уживали су релативну грађанску и религиозну слободу, али су били подложни ограничењима у низу дјелатности, а такође су били обавезни да плаћају посебне порезе.^[88] Јевреји Палестине у то вријеме обезбјеђивали су средства за живот углавном у виду донација из иностранства (халука).^[89]

Почетком 18. вијека учињен је један од најзначајнијих покушаја алије из Европе и обнове јеврејског религијско-националног средишта у Јерусалиму. Овај покрет је предводио рабин Јехуда Хасид, који је у Јерусалим стигао 1700. са око хиљаду сљедбеника, из разних европских земаља. Међутим, Јехуда је изненада преминуо по доласка у земљу, а заједница се распала због дугова. Дуго послије тога, јеврејски досељеници из Европе насељавали су се углавном у другим светим градовима јудаизма — Хеброну, Сафеду и Тиберијади. До 1800. године у Палестини није живјело више од 300 хиљада људи. Главна мјеста концентрације хришћана (око 25 хиљада) била су у Јерусалиму, Назарету и Витлејему. Јевреја (главном сефарди) било око 5000. Остало становништво су чинили муслимани, углавном сунити. До 1880. Палестина је имала 450 хиљада становника, од тога 24 хиљаде Јевреја, који су углавном живјели у Јерусалиму (гдје су чинили више од половине становништва од 25.000), Сафеду (4000), Тиберијади (2500), као и у Хеброну, Јафи и Хајфи. Јерусалим је постао највећи град у регији.^[89]

Јеврејска тежња за Сионом и успон политичког ционизма

Међу Јеврејима који живе у дијаспори одувијек је постојала јака жеља да се врате на Сион. Јеврејску заједнице Палестине стално су снабдијевали посјетиоци из дијаспоре, које су ту доводили религијски (укључујући и месијански) мотиви. Јеврејска општина Сафед, која је до краја 16. вијека бројала 14 хиљада људи, настала је од избјеглица протјераних из Шпаније. Први велики талас савремене имиграције, познат као Прва алија, започео је 1881, превођен палестинофилима који су сањали о повратку цијелог јеврејског народа у своју историјску домовину.^[90]

Теодор Херцл се сматра оснивачем политичког ционизма, покрета који је за циљ имао стварање јеврејске државе у Земљи Израела.^[91] Херцл је 1896. објавио књигу „Држава Јевреја” у којој је изложио своје виђење будуће јеврејске државе. Већ сљедеће године, он је водио први Свјетски јеврејски конгрес.^[92]

Друга алија је почела 1904. након Кишињевског погрома. Током њега, у Палестину је стигло 40 хиљада Јевреја, од који је значајан дио касније напустио земљу, али је ипак до 1914. број јеврејских јишува у Палестини достигао 85 хиљада људи.^[90] Већина досељеника из Прве и Друге алије били су ортодоксни Јевреји,^[93] али су са њима у Палестину стигли и социјалисти, који су основали кибуц покрет.^[94]

Британски мандат над Палестином

Током Првог свјетског рата, када су се британске трупе бориле против Османлија у Синајској и палестиној кампањи, британски министар иностраних послова Артур Балфор издао документ који је касније постао познат као Балфурова декларација. У њој је декларисано да Британија „гледа са благонаклоношћу на стварање националног огњишта у Палестини за јеврејски народ”.^[95]

У Палестину је 1919—1923. (Трећа алија) стигло 40.000 Јевреја, углавном из источне Европе. Досељеници овог таласа били су обучени у пољопривреди и могли су да развију привреду. Мочваре Јизрелске долине и долине Хефер су исушене, а земљиште оспособљено за пољопривреду. У овом периоду је основана федерација синдиката — Хистадрут. Арапски протести против јеврејске имиграције прерасли су у погроме, што је допринијело образовању јеврејске паравојне самоодбране („Хагана”).^[96]

Друштво народа додијелило је Уједињеном Краљевству 1922. мандат над Палестином, објашњавајући то потребом да се „успоставом политички, административни и економски услови у земљи за сигурно образовање националног огњишта за јеврејски народ”.^[97] Већ на самом почетку мандата арапски немири у Јафи приморали су Британију да ограничи имиграцију Јевреја. Дио територије намијењен јеврејској држави, уступљен је ради образовања Трансјордана.^[98] У то вријеме земљу су насељавали углавном Арапи муслимани, али је највећи град, Јерусалим, био претежно јеврејски.^[99] У Палестину је 1924—1928. (Четврта алија) стигло 85 хиљада Јевреја, од којих је око 20 хиљада затим напустило земљу.^[90]

Успон нацизма у Њемачкој 1930-их довео је до Пете алије, током које је у Палестину дошло 250.000 њемачких Јевреја. Овај период је окончао Арапском побуном 1936—1939. и објављивањем „Бијеле књиге” од стране Британије 1939, која је фактички поништила имиграцију Јевреја у Палестину. Друге земље су одбила да прихвате Јевреје који су бјежали од Катастрофе, а забрана имиграције у Палестину за њих би могла бити смртна казна.^[90] Да би се заобишла забрана имиграције, створена је подземна организација Мосад ле Алија Бет, која је помагала Јеврејима да нелегално дођу у Палестину и побјегну од Катастрофе.^[100] На крају Другог свјетског рата, јеврејско становништво Палестине порасло је на 33% у поређењу са 11% из 1922. године.^[101]^[102]

Стварање државе и прве године постојања

Послије 1945, тензије између мандатних власти и јеврејски јишува наставиле су да расту.^[103] Британска влада је 1947. напустила Мандат над Палестином, најављујући да не може да пронађе прихватљиво рјешење и за Арапе и за Јевреје.^[104] Уједињене нације, створене непосредне прије, усвојиле су 29. новембра 1947. план за подјелу Палестине. План је предвиђао престанак британског мандата над Палестином и препоручивао стварање двије државе на њеној територији: арапске и јеврејске. Јерусалим и Витлејем, према одлуци УН, требало је да постану територија под међународном контролом како би се спријечио сукоб око статуса ових градова.^[31]

Јеврејска агенција, која је у то вријеме, између осталог, обављала и неке функције владе јишува, одлучила је да прихвати план УН.^[105] Напротив, Арапска лига и Врховни арапски комитет категорички су одбацили план УН за подјелу Палестине^[106] и саопштили да план крши права већинског становништва Палестине, које се састојало од 67% нејевреја. Арапски челници обећали су да ће уложити све народа да спријече његово спровођење.^[107]

Давид Бен Гурион је дан прије краја британском мандата над Палестином, 14. маја 1948, прогласио стварање независне јеврејске државе на територији додијељеној према плану УН. Већ сљедећег дана Арапска лига је објавила рат Израелу^[108] и одмах је пет арапских држава (Египат, Ирак, Либан, Сирија и Трансјордан) напало новостворену државу.^[109]

Годину дана послије борбених дејстава, у јулу 1949, усвојен је споразум о прекиду ватре са Египтом, Либаном, Сиријом и Трансјорданом, према коме су под контролу јеврејске државе стављена западна Галилеја и коридор од приморске равнице до Јерусалима, првобитно намијењен арапској држави. Јерусалим је подијељен дуж линије прекида ватре између Израела и Трансјордана. Ове привремене границе се називају „Зелена линија”.^[110]

Држава Израел је 11. маја 1949. призната као чланица Уједињених нација.^[111] Арапска држава није створена; умјето ње, Појас Газе је окупирао Египат, а већину територије Јудеје и Самарије, као и Источни Јерусалим, који је требао да остане под контролом УН у оквиру већег Јерусалима, окупирао је, а затим и анектирао, Трансјордан.^[107]

Прије избијања војних дејстава 1948. у Палестини је живјело око 750 хиљада Арапа.^[112] Током израелског рата за независност, стотине хиљада арапских становника Палестине^[г] напустило је своје домове који су се налазили на територији која је, према резолуцији УН, додијељена јеврејској држави, и дио територије који је додијељен арапској држави. Већина арапских избјеглица населила се на остатку територије дефинисане резолуцијом за арапску државу, многи су емигрирали и у друге арапске земље. У Израелу је остало само око 160 хиљада Арапа.^[112]

Израелске власти су одбиле допустити повратак избјеглица у њихова пријашња мјеста боравка, а земљу и некретнине избјеглицама конфисковала је Држава Израел. У арапском свијету ови догађаји су познати као „Накба” (арап. النكبة — „Катастрофа”). Истовремено, противјеврејске демонстрације и насилни погроми избили су у Египту, Ираку, Јемену, Либији и Сирији. Као исход, преко 800 хиљада Јевреја је протјерано или избјегло из арапских земаља у новостворену јеврејску државу.^[114] Овај процес, према изралском виђењу, треба посматати као масовну размјену становништва у регији, јер је мјесто 600 хиљада Арапа у Израелу заузело 820 хиљада јеврејских избјеглица. Међутим, главна тачка спора у арапско-израелском сукобу била је судбина само арапских избјеглица.^[115]^[116]

Прве године постојања Израела обиљежила је масовна имиграција Јевреја који су преживјели Холокауст, као и оних који су, бјежећи од прогона, напустили арапске земље. Између 1948. и 1958. становништво Израела повећало се са 800 хиљада на 2 милиона.^[117]^[118] Неки од имиграната били су избјеглице и практично нису имали никакву личну имовину. Смјештени су у привремене шаторске логоре — „мабарах”. До 1952. у овим шаторским градовима живјело је преко 200 хиљада имиграната. Потреба за рјешавањем ове кризе приморала је Давида Бет Гуриона да потпише споразум са Њемачком о репарацијама, што је изазвало масовне протесте Јевреја огорчених идејом сарадње са Њемачком.^[119]

Арапско-израелски сукоб

Наставак арапско-израелског сукоба

Током првих деценија постојања јеврејске државе, арапске земље су наставиле да оспоравају легалност њеног оснивања, а арапски националисти су наставили да позивају на њено уништење.^[120]^[121]

Израел се 1956. придружио британско-француском савезу како би повратио контролу над Суецким каналом, који је Египат национализовао. Након заузимања Синајског полуострва током Суецке кризе, Израел је био приморан да се повуче под притиском Сједињених Држава и Совјетског Савеза у замјену за гаранције за пролаз израелских бродова кроз Суецки канал и њихов излазак у Црвено море.^[122]

Египат, Јордан и Сирија су 1967. распоредиле своје трупе на границе са Израелом, протјерали мировне снаге УН и блокирали израелским бродовима улазак у Црвено море и Суецки канал. Египатски предсједник Насер је у говору позвао арапске државе да одбаце Израел у море.^[123] Ова дејства су дала повод руководству Израела да крене у превентивни напад и започне рат у историји познат као Шестодневни рат.^[124] Израел је рату однијео убједљиву и брзу побједу, заузимајући Синајско полуострво, Појас Газе, Западну обалу, Источни Јерусалим и Голанску висораван.^[125]

На Јом Кипур 6. октобра 1973. — свети дан у јеврејском календару, када су сви вјерујући Јевреји у синагогама — Египат и Сирија су истовремено напали Израел, изненадивши израелску владу.^[126] Упркос значајним губицима, напад је одбијен, а потом су израелске снаге пребациле борбена дејства на непријатељску територију прије него што је постигнут прекид ватре. Иако је унутрашња истрага о околностима рата ослободила владу одговорности, незадовољство јавности приморало је премијер-министра Голду Меир да поднесе оставку.^[127]

Египатски предсједник Анвар ел Садат посјетио је Израел 1978. године. Овај догађај био је први корак ка признању Израела као државе од стране шефа арапске државе.^[128] Садат и израелски премијер-министар Менахем Бегин су 26. марта 1979. потписали Египатско-израелски мировни споразум, по коме је Израел вратио Синајско полуострво Египту и обавезао се да ће започети преговоре о стварању палестинске аутономије.^[129]

Израел је 1982. интервенисао у грађанском рату у Либану, како би уништио базе Палестинске ослободилачке организације (ПЛО) у којима су припремани напади на Израел. Ова операција је назвала „Галилејски мир”, али је касније добила незваничан назив Први либански рат.^[130] Руководство и милитанти ПЛО били су приморани да напусте Либан, а 1985. Израел је повукао трупе са већег дијела територије ове земље, осим тампон зоне, која је остала под израелском контролом до 2000. године.^[131]

Израелско-јордански мировни споразум потписан је 1994, чиме је Јордан постао друга арапска земља која је нормализовала односе са Израелом.^[132]

Либанска шиитска организација Хезболах је 12. јула 2006, уз подршку Сирије и Ирана, испалила неколико ракета на израелска насеља и напала положаје израелских трупа, заробивши два војника.^[133]^[134] Ова дејства подстакла су Други либански рат, у којем Израел није постигао значајно слабљење Хезболаха и прекинуо операцију након интервенције УН.^[135]^[136]

Однос са палестинским Арапима

Након окончања Другог свјетског рата, сукоб између палестинских Арапа и Јевреја је поново ескалирао. Након усвајања плана УН о подјели Палестине на двије државе у новембру 1947, мјесни сукоби су прерасли у рат пуних размјера, који се завршио проглашавањем независности и побједом Израела. Истовремено се појавио и проблем палестинских избјеглица.^[112]

Од 1949. до 1967. на Израел су палестински милитанти (фидаини) вршили константне нападе с територије које су окупирали Египат и Јордан, усљед чега је убијено више од 450 грађана.^[137]^[138]

Пораз арапских држава у Шестодневном рату 1967. и израелско преузимање контроле над свим територијама које су била намијењене и арапској и јеврејској држави, довеле су до раста арапског радикализма и тероризма — Палестинска ослободилачка организација (ПЛО) појачала је дјелатност, чије је сврха била проглашена „оружаном борбом као јединим путем за ослобођење отаџбине.”^[139]^[140] Крајем 1960-их и почетком 1970-их, палестински терористи су покренули први талас напада на Израелце широм свијета. Једна од најистакнутијих терористичких напада не само током овог сукоба, него и уопштено, сматра се киднаповање израелских спортиста на Љетњим олимпијским играма 1972. у Минхену, које су завршене њиховом смрћу.^[141] Након покушаја рушења јорданске монархије 1970, палестинске паравојне организације су протјеране из Јордана и своје дјелатности су премјестиле у Либан. Палестинци су се активно умијешали у грађански рат у Либану и створили енклаву у јужном дијелу земље са чије територије су вршили редовне терористичке нападе на Израел и велике акције међународног тероризма. То је довело до инвазије израелске војске на Либан 1982. и протјеривање ПЛО из Либана у Тунис.^[142]

Повећана трвења између израелских власти и становништва територија 1987. дала су подстицај за почетак Прве интифаде (устанак против израелске власти). Током интифаде, од новембра 1987. до августа 1993, у терористичким нападима страдало је 157 израелских цивила, а још 4195 израелских држављана је повријеђено. Како је саопштила прес-служба ЦАХАЛ, погинуло је 66 израелских војника, а 4918 је рањено. У истих шест година, израелске службе безбједности су убиле 808 Палестинаца, а 16.824 је рањено.^[143] Током Заливског рата 1991, многи палестински Арапи су подржали Садама Хусеина и поздрављали ирачке ракете испаљене на територију Израела.^[144]^[145]

У октобру 1991, након пораза Ирака, у Мадриду је одржана међународна конференција о Блиском истоку, којој су први пут присуствовали представници Палестинаца који су регуларно боравили на Западној обали и у Појасу Газе. Након што је Јицак Радбин постао израелски премијер 1992, Израел је заговарао политику компромиса са својим арапским сусједима.^[146]^[147] Већ 1993. у Вашингтону су, у присуству Рабина, лидера ПЛО Јасера Арафата и Била Клинтона, потписани мировни споразуми према којима је створена Палестинска народна самоуправа, која је преузела контролу над дијелом Западне обале и Појасом Газе.^[148]^[149] Као одговор, ПЛО се обавезао да ће признати Израел и зауставити терористичке дјелатности.^[150]

Подршка израелског друштва мировни споразумима почела је да опада због низа терористичких напада који су почели већ 1994. године. Јицак Рабин је убијен 1995. године.^[151] Упркос губитку повјерење у процес у Ослу, крајем 1990-их, премијер Бенјамин Нетанјаху је повукао трупе из Хеброна^[152] и потписао „Меморандум из Вај Ривера”, који је Палестинцима дао већа права на самоуправу.^[153]

У јулу 2000, уз посредовање америчког предсједника Клинтона, у Кемпу Дејвиду су вођени преговори између израелског премијера Ехуда Барака и Јасера Арафата, који је био на челу ПНС. Током преговора Барак је предложио план за стварање палестинске државе на 97% територије Западне обале и Појаса Газе, али је Арафат то одбио.^[154] Након пропасти преговора, палестински Арапи су покренули Другу интифаду, а формални повод за њу била је посјети Храмовној гори лидера опозиције Аријела Шарона.^[155]

Шарон је постао премијер Израела 2001. године. У августу—септембру 2005. спровео је план једностраног повлачења из Појаса Газе, што је резултовало уништење десетине јеврејских насеља и протјеривањем више од 7000 људи. Такође је почео да грани „безбједносну ограду” између израелске територије и Западне обале.^[156]^[157]

Након операције „Одбрамбени зид” коју су извеле израелске снаге у прољеће 2002, којом је у великој мјери елиминисана терористичка инфраструктура, размјере Друге интифаде су се смањиле. Свој организовани карактер изгубио је и због смјене лидера: 2004. израелско ваздухопловство је уништило вође исламског фундаменталистичког покрета „Хамаса” Ахмеда Јасина и Абдела Рантисија, а у новмебру исте године умире и Јасер Арафат.^[155]^[158] Истовремено, ракетни и минобацачки напади на град Сдерот и сусједне кибуце из дефакто независног Појаса Газе постали су редовна појава.^[159]^[160]

Према организацији за људска права „Бецелем”, од почетка Друге интифаде у септембру 2000. до децембра 2008. (почетак операције „Ливено олово”), израелске оружане снаге и цивили су убили више од 4900 Палестинаца,^[161] током операције „Ливено олово” — скоро 1400 и након завршетка операције — око 3350; у међусобној борби убијено је још око 700 Палестинаца.^[162] Према израелским подацима, током истог периода од почетка Друге интифаде, палестинска страна убила је више од 1300 Израелаца и држављана других земаља.^[163]

Током демократских избора за Палестински законодавни савјет 2006, побиједио је покрет „Хамас”,^[164] који су многе земље признале као терористички покрет. Пошто је руководство Хамаса, кад је ступило на власт, одбило да призна споразуме које је ПНС раније закључила са Израелом и разоружа своје милитанте, ЕУ и САД су започеле економски бојкот Хамасове владе.^[165] У јуну 2007, као исход оружаног пуча, Хамас је преузео власт у Појасу Газе, саопштавајући намјеру да ту створи исламску државу. Као одговор, 14. јуна предсједник ПНС и лидер Фатаха Махмуд Абас најавио је распуштање владе, увео на територији аутономни режим ванредног стања и узео пуну власт у своје руке. Као резултат борбе за власт, Хамас је задржао своје позиције само у Појасу Газе, док су Абасове присталице задржале власт на Западној обали.^[166] Од тог тренутка, више пута је најављивано, укључујући 2012. и 2017, окончање сукоб између Хамса и руководства ПНС и образовање владе националног јединства,^[167] али контрадикције остају неријешене.^[168]

У октобру 2007. Израел је Гојас Газе прогласио „непријатељском државном творевином” и започео дјелимичну економску блокаду.^[169] Од тада Израел контролише ваздушни простор и приобална подручја Газе, као и кретање становника изван Појаса и трговину са остатком свијета,^[170] с изузетком „Филаделфијског коридора” на јужној граници Газе, који контролише Египат.^[171]^[172] Поред надземних баријера и патрола, граде се подземни зидови од више метара дубине, осмишљени да спријече копање тунела кроз које палестински милитанти улазе у Израел.^[173] У оквиру блокаде Појаса Газе 2010, израелска морнарица је пресјела тзв. „Флотилу слободе” са хуманитарним товаром на улазу у територијалне воде, што је изазвало оштру међународну реакцију.^[174]

Унутарполитичка ситуација у Појасу Газе је крајње нестабилна — под контролом Хамаса опстаје као одскочна даска за оружане нападе на израелску територију. Крајем 2008. и почетком 2009. Израел је извео велику операцију „Ливено олово” у Појасу Газе, која није довела до елиминације Хамасовог режима. Још двије велике војне операције у Појасу Газе — „Стуб слободе” (2012) и „Заштитна ивица” (2014) — такође су завршиле само тактичким успјесима, не рјешавајући главни стратешки задатак елиминисања војног и политичког потенцијала „Хамаса”.^[175]^[176]

Палестинске терористичке групе предвођене Хамасом, уз подршку Ирана и либанске шиитске организације Хезболах, покренуле су 7. октобра 2023. инвазију великих размјера на Израел,^[177] лансирајући више од 2,2 хиљаде ракета из Појаса Газе.^[178]^[179]^[180] Терористичке групе прешле су баријеру између Газе и Израела и продрле преко граничних прелаза у оближња израелска насеља и војне објекте.^[181] Као исход овог терористичког чина, заробљени су цивили и војници, а спроведен су масовна убиства и злостављања Израелаца.^[182]^[183]^[184]^[185]

Ујутро, одмах након напада палестинских милитаната на пограничне области Израела, израелска влада је прогласила ванредно стање у земљи и покренула операцију „Гвоздени мач”.^[186]^[187] Клаузула Основног закона, којим је званични проглашен почетак рата, ступила је на снагу 8. октобра 2023. године.^[188]^[189]

Други важни догађаји у историји државе

Почетак 1960-их обиљежило је хватање једног од најстаријих нацистичких злочинаца Адолфа Ајхмана, који се крио у Аргентини, од стране израелске специјалне службе. Ајхман је био „архитекта” и спроводилац „Коначног рјешења јеврејског питања” током Другог свјетског рата. Јавно суђење против њега постало је најважнија етапа у схватању размјера Катастрофе европског јеврејства и изазвало је међународно негодовање.^[190] Смртна пресуда Ајхману била други и посљедња пресуда ове врсте извршена у Израелу (војник који је прије њега погубљен пресудом пријеког суда касније је рехабилитован).^[191]

Важна прекретница у унутарполитичкој историји Израела били су избори за Кнесет 1977. године. Као исход, странка Ликуд предвођена Менахемом Бегином освојила је већину, по први пут одузевши контролу над земљом блоку Марах, чија је чланица била Авода, која је под разним називима била непрекидно на власти од оснивања Израела. Епоха доминације једне стране у израелској политици замијењена је периодом супарништва између лијевог и десног блока, који се разилазе по три главна параметра (инострана политика, улога државе и тржишта у економији и односи између религије и државе).^[192]

Масовна репатријација 1990-их

Доласком на власти у Совјетском Савезу Михаила Горбачова под притиском америчке владе, поједностављена је процедура емиграција из Совјетског Савеза. Чињеница да је од октобра 1989. ограничен пријем јеврејских избјеглица из Совјетског Савеза у Сједињене Државе, такође је играла улогу у повећању броја репатрита; томе су допринијеле и манифестације антисемитизма.^[193]

У периоду 1989—1990. у Израел је стигло више од 200 хиљада репатрита из Совјетског Савеза (само у децембру 1990. стигло је 35,6 хиљада људи). Репатријација је успорила почетком 1991, када је Израел био под ракетним ударима током Заливског рата. Ипак, долазак Јевреја из Совјетског Савеза, а након његовог распада из нових суверених држава, настављен је и од 1992. до 2000. у Израел је годишње из ових земаља долазило у просјеку од 46 до 67 хиљада Јевреја и чланова њихових породица. Укупно, из Совјетског Савеза и Заједнице независних држава у Израел је током периода Велике алије стигло више од милион репатрита. Масовна репатријација из Совјетског Савеза и ЗНД такође се поклопила са операцијом „Соломон”, која се одиграла у мају 1991, када је 15 хиљада етиопских Јевреја пребачено у Израел за три дана. Од почетка 2000-их дошло је до смањења обима репатријације из земаља бившег Совјетског Савеза. Дакле, 2003. само 12,5 хиљада људи из ЗНД и балтичких земаља стигло је у Израел на стални боравак.^[90] Од 23 хиљаде репатрита које је Израел прихватио 2005, удио имиграната из земаља бившег Совјетског Савеза већ је био мањи од 50%.^[194] Ново повећање стопе репатријације, посебно из Русије и Украјине, наглашено је тек средином наредне деценије.^[195]

Један број репатрита не успијева да се настани у Израелу и напушта земљу. Према израелском листу „Харец” 2007, више од 100 хиљада репатријаната вратило се на стални боравак из Израела у земљи ЗНД, а само у Москви је живјело око 70 хиљада Израелаца.^[196] Број репатрита који су напустили земљу средином друге деценије 21. вијека приближио се 35—40% оних који су ушли у Израел (2015. — 8,5 односно 30 хиљада). Од 290 хиљада Израелаца који су напустили земљу између 1990. и 2014, говорници руског језика чинили су 38%.^[197]

Демографија

Према процјени израелског Државног завода за статистику за 2023, Израел има 9.656.000 становника. Од тога 7,106 милиона (73,6%) су Јевреји, 2,37 милиона су Арапи (21,1%) и 513 хиљада (5,3%) националне мањине (Јермени, Черкеси итд.).^[8] У овај број нису урачунати странци који живе у Израелу, укључујући стране раднике. Према подацима Државног завода за статистику на крају 2015. било их 183 хиљаде.^[198] Исте године 580 хиљада израелских држављана живјело је у насељима у Јудеји и Самарији.^[199] Према подацима из 2019, 23.400 Израелаца је живјело на Голанској висоравни.^[200]

У саопштењу Државног завода за статистику од 27. априла 2017, посвјећеном 69. годишњици основања Државе Израел, истакнути се подаци о демографској прогнози, према којој би до 100. годишњице Израела 2048. број становника земља достигао 15,2 милиона људи.^[198] Према израелским статистикама, у Израелу је 2022. рођено 178 хиљада и умро 52 хиљаде људи. Природни прираштај износи 126 хиљада људи, а миграциони прираштај износи 69 хиљада, док је годишњи прираштај 204 хиљаде људи (2,2%).^[8] Наталитет 2021. је био 19,57‰, стопа морталитета 5,39‰, а стопа природног прираштаја 14,19‰.^[201] Од 2002. годишњи раст јеврејске популације се повећава (1,38% у 2002, 1,85% у 2014); раст раширене јеврејске популације, укључујући и нејевреје из мјешовитих породица, у 2014. износио је 1,94%, а у апсолутном износу био је 1,5 пута већи него 9 година раније. Насупрот томе, стопа годишњег раста муслиманског становништва опада од 2000: 2,24% у 2014, што је најнижа стопа од независности Израела. Удио Јевреја међу свим живорођеним у земљи, који је 2001. био 66%, порастао је на 74% у 2014, док се удио Арапа смањио са 30,5% на 22,9% у истом периоду.^[202] Стопа фертилитета 2017. међу Јеврејима (3,16 дјетета по жени) била је већа него међу израелским Арапима (3,11 у поређењу са 9,5 1960).^[203] Просјечна годишња стопа морталитета међу Јеврејима за цио период постојања Израела износила је 6,62 на 1000 становника (5,78 у 2014), међу муслиманима годишња стопа морталитета смањена је са 8,67 на 1000 људи на 2,48 у 2010. (послије је дошло до благог повећања).^[202]

У Израелу је 2016. живјело 44% укупног броја Јевреја у свијету, према подацима Државног завода за статистику.^[204] Од 2015, од израелских Јевреја, 4,75 милиона је рођено у земљи (цабарим, сабри), а 1,53 милиона су били репатријанти (олим).^[205] Према земљи поријекла израелских Јевреја:^[206]

око 690 хиљада су били Азијати или дјеца Азијата — више од 220 хиљада из Ирака и више од 130 хиљада из Ирана и Јемена;
скоро 900 хиљада из афричких земаља — прије свега из Магреба, укључујући преко 480 хиљада из Марока, као и више од 135 хиљада из Етиопије;
скоро 1,95 милион из Европе, Америке и Океаније, укључујући скоро 900 хиљада из Совјетског Савеза и постсовјетских земаља, скоро 200 хиљада из Румуније и преко 180 хиљада из Пољске;
преко 2,8 милиона сабра друге генерације (са сабра оцем).

У погледу густине насељености (412 људи по км²), Израел је 2022. био на 31. мјесту у свијету.^[207]

Главна урбана подручја

Поглед на Метрополитанско подручје Тел Авива.

Израел има четири главна метрополитанска подручја: Гуш Дан (метрополитанско подручје Тел Авива са 3.918.800 становника), метрополитанско подручје Јерусалима (1.284.800 становника), метрополитанско подручје Хаифе (936.800 становника) и метрополитанско подручје Бер Шеба (384.900 становника).^[208]

Највећа израелска општина, по броју становника и површини, јесте Јерусалим са 966.210 становника на површини од 125 км².^[209] Статистике израелских власти о Јерусалиму укључују становништво и подручје Источног Јерусалима, који је широко признат као дио Палестинских територија под окупацијом Израела.^[210] Тел Авив и Хаифа су сљедеће најнасељенији градови у Израелу, са 467.875 и 282.832 становника.^[209] Бнеј Брак (претежно насељен Харедитима) град је са највећом густином становништва у Израелу и један од десет градова са највећом густином становништва на свијету.^[211]

Израел има шеснаест градова са преко 100.000 становника. Укупно, постоји 77 мјесних заједница којима је Министарство унутрашњих послова додијелило статус „општине” (или „града”),^[212] од којих су четири на Западној обали.^[213] Планирана су још два града: Касиф, планирани град који ће бити изграђен у Негеву, и Хариш, првобитно мањи град који се изграђује у велики град од 2015. године.^[214]

п р у Највећи градови у Израелу Извор: Завод за статистику Државе Израел^[215]
	№	Град	Округ	Популација	№	Град	Округ	Популација
Јерусалим Тел Авив	1.	Јерусалим	Јерусалим	981.711	11.	Рамат Ган	Тел Авив	172.486	Хаифа Ришон Лецион
	2.	Тел Авив	Тел Авив	474.530	12.	Бет Шемеш	Јерусалим	154.694
	3.	Хаифа	Хаифа	290.306	13.	Ашкелон	Јужни	153.138
	4.	Ришон Лецион	Централни	260.453	14.	Реховот	Централни	150.748
	5.	Петах Тиква	Централни	255.387	15.	Бат Јам	Тел Авив	128.465
	6.	Нетанја	Централни	233.104	16.	Херцлија	Тел Авив	106.741
	7.	Ашдод	Јужни	226.827	17.	Хадера	Хаифа	103.041
	8.	Бнеј Брак	Тел Авив	218.357	18.	Кфар Сава	Централни	101.556
	9.	Бершева	Јужни	214.162	19.	Модин	Централни	99.171
	10.	Холон	Тел Авив	197.957	20.	Лод	Централни	85.351

Језици

У оквиру Мандатне Палестине, коју је Уједињено Краљевство добило од Друштва народа 1922, као службени језици на мандатној територији одобрени су арапски, енглески и хебрејски.^[216] Језичка политика мандатних власти била је много мање драстична него у традиционалним британским колонијама; свакодневни живот није захтијевао познавање познавање енглеског мјесног становништва — изузетак су били људи који су се налазили на функцијама или служили у оружаним снагама.^[217] У арапским и јеврејским школама Палестине подстицана је настава на одговарајућим језицима,^[218] а енглески као обавезан предмет је уведен тек од петог разреда.^[217]

Путоказ у Израелу на хебрејском, арапском и енглеском језику.

Након оснивања Израела, енглески је изгубио свој званични статус, иако је задржао неке од својих формалних функција (нпр. чак и у 21. вијеку натписи на новчаницама и поштанским маркицама у Израелу се дуплирају на овом језику, а Министарство унутрашњих послова Израела објављује енглески превод усвојених закона).^[217] Хебрејски је постао први државни језик Израела, а арапски други.^[219] Међутим, у пракси језици немају једнак статус.^[220] За увођење арапских натписа на путоказе и називе улица често је био потребан посебан судски налог; адресе на меморандумима приватних предузећа и владиних агенција често су штампане само на хебрејском и енглеском.^[221] Од 2018, Основни закон: Израел — национална држава јеврејског народа проглашава хебрејски јединим државним језиком, али говори о „посебном статусу” арапског језика.^[222]

Истовремено, Израел је земља имиграната и, као резултат, вишејезична држава. Репатријација великих размјера 1990-их из земаља бившег Совјетског Савеза довела је до веће толеранције у језичкој политици Израела, изражене у постојању бројних периодичких издања на руском језику. Након масовног доласка етиопских Јевреја у земљу, уз подршку Министарства просвјете, на сваки мјесец или два издају се два часописа на амхарском језику.^[223]

Религија

Држава Израел је основана првенствено као „национални дом” цијелог јеврејског народа и дефинисана је у Декларацији о независности као „јеврејска држава”.^[224] Израелски Закон о повратку даје право свим Јеврејима, као и појединцима јеврејског поријекла, да добију држављанство земље.^[225] Одредба закона у којој се Израел наводи као национална држава јеврејског народа понавља се у истоименом Основном закону усвојеном 2017. године. Истовремено, Израел је демократска држава, у којој, по закону, све остале религиозне и етничке групе имају једнака права са Јеврејима.^[226]^[227]

Религија у Израелу (2016)^[228]

Јудаизам—Хилони (33,1%)

Јудаизам—Масорти (24,3%)

Јудаизам—Дати (8,8%)

Јудаизам—Хареди (7,3%)

Ислам (18,1%)

Хришћанство (1,9%)

Друзи (1,6%)

Други и некласификовани (4,8%)

Према подацима Pew Research Center, у Израелу је 2016. било 73,5% Јевреја — 33,1% Хилони, 24,3% Масорти, 8,8% Дати и 7,3% Хареди — 18,1% муслимана, 1,9% хришћана и 1,6% Друза. 4,8% становника се није изјаснила да ли припада одређеној деноминацији.^[228]

Муслимани су највећа религијска мањина у Израелу — око 1,5 милиона средине 2010-их, од чега је скоро 70% на сјеверу земље (у Галилеји и Хаифи). Муслимани (претежно сунити) већином су израелски Арапи. Удио муслимана у земљи од успостављања Израела порастао је скоро 10 пута. У Израелу имао више од 400 џамија, укључујући више од 70 у Јерусалиму, а око 300 имама и мујезина прима плату од државе.^[229]

Хришћане у земљи такође представљају израелски Арапи. Око 60% израелских хришћана средином 2010-их били су вјерници Мелкитске гркокатоличке цркве, док су православци чини око 30% хришћана. У остале конфесије се убрајају католици римског обреда, вјерници Јерменске, Маронитске и Сиријске католичке цркве, вјерници Јерменске апостолске цркве и други;^[230] број такозваних „месијанских Јевреја” брзо расте (9—12 хиљада 2005. године).^[231] Неки од хришћана су нејевреји који су дошли као чланови јеврејских породица, али већина ових грађана је уписана у категорију „без религиозне припадности”.^[232]

Представници других религиозних група, укључујући будисте и хиндусе, такође су присутни у Израелу, али у малом броју.^[233] Иако се духовни центар бахаи религије, сједиште њеног Свјетског дома правде и гробови оснивача налазе на сјеверу Израела, ниједна стална бахајска заједница није настала у Светој земљи, а ова вјера је у Израелу заступљена само кроз добровољце и ходочаснике.^[234]

Израел је религиозно подијељено друштво — религиозне и свјетовне групе образују одвојене друштвене свијетове са врло мало блиских пријатеља и мјешовитих бракова изван своје групе. Истраживање 2014—2015. показало је да велика већина вјерујућих Јевреја, муслимана, хришћана и Друза обично има блиске пријатеље који припадају њиховој сопственој религиозној заједници. Скоро сви Јевреји, муслимани, хришћани и Друзи ступају у брак или имају ванбрачне везе са припадницима своје религиозне групе. Унутрашње групе израелских Јевреја су такође изоловане једна од друге по религиозним линијама — нпр. 95% харедима има супружника који је такође ултраортодоксан, а 93% нерелигиозних Јевреја има нерелигиозног супружника/партнера.^[235]

Поред бахаи вјере, Израел је дом кључних светих мјеста за аврамовске религије — ислама, јудаизма и хришћанства. Главно светилишта јудаизма је Храмовна гора која се налази у Јерусалиму; Зид плача уз њега добио је велики обредни значај. Култни статус за Јевреје имају Пећина Патријарха у Хеброну, Рахилин гроб код Витлејема и гробови вјероучитеља у Галилеји. Света мјеста за хришћане су мјеста повезана са догађајима из Новог завјета — мјесто рођења Исуса Христа у Витлејему, храм Гроба Господњег у Јерусалиму, базилика Благовјештења у Назарету, појединачно објекти у Јерихону и на Генезаретском језеру. Светост Јерусалима за муслимане повезана је са причом о чудесном путовању пророку Мухамеда до најдаље џамије и његовом узнесењу на небо. Већина исламских светилишта у Израелу и на Западној обали поклапа се са мјестима која поштују Јевреји и хришћани.^[236]

Календар

Основним законом одређен је званичан статус за јеврејски календар у Израелу, који се не поклапа по трајању са грегоријанским календарском годином. Према овом календару, Шабат има статус празника, исти календар се користи за одређивање датума религиозних и великог дијела нерелигиозних државних празника и дана сјећања (укључујући Дан независности, Дан Катастрофе и Дан сјећања). Религиозне мањине задржавају право на дане одмора на дане сопствених религиозних празника.^[237]^[238]

Од 1998, Израел има закон којим се од владиних агенција захтјева да на документима наведу јеврејски и грегоријански датум, наводећи да се први не односи на насеља са већинским нејеврејским становништвом и образовне установе са програмом који није на хебрејском.^[238] Израелске личне карте приказују датуме рођења у јеврејском и грегоријанском систему.^[239] Због великог удијела репатрираната из земаља бившег Совјетског Савеза у становништву Израела, Дан побједе је одобрен као државни празник 2017, који се не слави по јеврејском, већ по грегоријанском календару 9. маја.^[240]

Здравство

Медицински центар „Рабин” у Петах Тикви.

Израел има развијен државни систем медицинских установа, који гарантује једнаке могућности за добијање медицинских услуга за све грађане. Ово право је загарантовано законом који је на снази од 1995. године. Пружање медицинских услуга врши се у оквиру обавезног здравственог осигурања (висина премије осигирања се утврђује зависно од висине прихода).^[241] Постоје и приватне клинике. Под надзором државе, четири приватна здравствена фонда осигуравају становништво: Клалит, Леумит, Меухедет и Макаби.^[242] Додатно приватно здравствено осигурање није обавезно. Пакет услуга осигурања не укључује психолошку и нарколошку подршку, естетске операције, учешће у куповини наочара и операције у иностранству.^[243] У проширеној варијанти, стоматолошка заштита може бити укључена у пакет услуга осигурања од 2013. године.^[244]

У Израелу постоје двије врсте амбулатних кола. Бијела амбуланта је дизајнирана да допрема пацијенте са обољењима и поврједама умјерене тежине у медицинске установе, а којима није потребан посебан третман на путу. У таквој амбуланти налази се возач-болничар (ховеш) и, по правилу, волонтер. Наранџасти тимови за реанимацију (натан) чине љекари. Одлуку о слању једне од двије екипе доноси диспечер хитне помоћи. У Израелу се хитна помоћ позива на број 101 или са мобилног телефона свих оператера на број 112.^[245]^[246]

Дуговјечности, инциденца и морталитет

Према подацима Централног статистичког бироа Израела, земља је 2016. била на 11. мјесту у свијету по очекиваном трајању живота (8. од 2010. до 2013). Просјечан животни вијек био је 82,5 година (84,2 године за жене и 80,7 за мушкарце). Према новом показатељу као што је очекивано трајање здравог живота, Израелци су били испред европског просјека за 3—4 године (65,1 : 61,8 година за жене и 65,4 : 61,4 за мушкарце).^[247] Од 1970, очекивани животни вијек у Израелу се повећао за 10,3 године, у поређењу са просјеком ОЕСР-а за 10 година. Остали показатељи — проценат становништва са прекомјерном масом (53%) и гојазношћу (17%), удио пушача међу одраслом популацијом (19,4%), морталитет у првих 30 дана након можданог удара (6,8%) — у Израелу били су слични процесима ОЕСР-а, а потрошња алкохола је знатно нижа (2,6 литара по глави становника годишње наспрема 9 литара). Болнички пријеми због респираторних болести и срчане инсуфицијенције опадају, али су и даље виши од просјека ОЕСР-а, док су пријеми због дијабетеса мањи (Израел је 6. од 37.).^[248] Смртност дјеце у Израелу је једна од најнижих у свијету. Према процјенама у Свјетској књизи факата ЦИА, Израел је 2023. био на 196. мјесту од 227 земаља са 3,49 смртних случајева на 1000 новорођенчади;^[200] међутим, према подацима из 2008—2011, смртност новорођенчади међу арапском популацијом (6,78 на 1000 новорођенчади) остаје знатно већа него међу осталим етничким групама (2,72).^[249]

Ситуација са сидом и ХИВ-ом

Од 1981. до 2010. у Израелу је регистровано око 6600 обољелих од сиде и инфицираних ХИВ-ом; број новообољелих на 100.000 становника у 2010. износио је 5,6 (у поређењу са 3,6 у 1986). Више 40% од овог броја били су посјетиоци из земаља са високим процентом подложности инфекцији (као репатрити, претежно из Етиопије, и радници-мигранти); друге групе високог ризика били су хомосексуални мушкарци и корисници инјекционих наркотика.^[250] До 2016. број регистрованих случајева премашио је 9100, док од 2013. пораст заражених опада на годишњем нивоу. Пријављена су успјешна клиничка испитивања експерименталног лијека против сиде познатог као „Гамора”.^[251]

Социјално осигурање

Социјално осигурање становништва у Израелу повјерено је Министарству социјалне заштите и благостања и њему подређеном Институту националног осигурања Израела. Закон о националном осигурању обавезује становнике Израела који су навршили 18 година да плаћају доприносе у систему националног осигурања. Редовно плаћање премија осигурања даје право на примање разних накнада (за животну мјеру, накнаде у случају привременог губитка посла, накнаде за старост, накнаде за рођење и васпитање дјеце).^[252]^[253]

Образовање

Издаци на образовање 2014. износили су 5,7% БДП Израела.^[200] Главни регулаторни документи у овој области су Закон о обавезном образовању и Закон о државном образовању усвојени 1949. и 1953. године.^[41] Државни закон о образовању, усвојен 1953, успоставио је пет типова школа: државне секуларне, државне религијске, ултраортодоксне, опште школе у насељима и арапске школе. Државне секуларне школе, највећа група школа, похађа већина јеврејских и других неарапских ученика у Израелу.^[254]

Образовање у Израелу је обавезно за дјецу од 3^[255] до 18 година.^[256] Школско образовање подијељено је на три нивоа: основна школа (1—6 разреда), прелазна школа (7—9 разреда), средња школа (10—12 разреда). Посљедњи разред се завршава полагањем матурског сертификата (багрут), који даје могућност уласка у високошколске установе. За добијање сертификата потребно је познавање основних предмета — математике, ТАНАХ-а, хебрејског језик, израелске и опште књижевности, енглеског језика, историје и друштвених наука.^[257] У муслиманским, хришћанским и друским школама, испит из Торе је замијењен испитом из исламског, хришћанског или друског насљеђа.^[258] Израелску матуру положило је 52,7% матураната 2015. године.^[259] Према подацима из 2004, у просјеку образовање израелске дјеце траје дуже од образовања дјеце у другим земљама југозападне Азије и изједначено је са јапанском дјецом на другом мјесту у Азији, а испред њих су само дјеца из Јужне Кореје^[260] (међутим, како показује студија из 2017, дужина образовања у Израелу не утиче позитивно на продуктивност рада, која је у то вријеме била једна од најнижих међу развијеним земљама).^[261]^[262] Процјена писмености Израелаца старијих од 15 година из 2011. године била је 97,8%.^[200]

Универзитете и већину колеџа у земљи субвенционише држава.^[263] Високо образовање у Израелу представља десет високошколских установа: Хебрејски универзитет у Јерусалиму, Технион у Хаифи, Универзитет у Тел Авиву, Универзитет Бар Илан у Рамат Гану, Универзитет у Хаифи, Универзитет Бен Гурион у Бершеби, Научни институт Вајцман, Универзитет у Аријелу, Отворени универзитет Израела и Универзитет Рајхман. Хебрејски универзитет у Јерусалиму је најстарији израелски универзитет и дом Народне библиотеке Израела, највеће свјетске збирке књига јеврејске тематике.^[264] Технион у Хаифи је водећи технички универзитет у земљи. Већина образовних институција заузима мјеста на међународним рејтинг листама универзитета.^[265]^[266]^[267]

Университеты	ARWU	QS	THE
Хебрејски универзитет у Јерусалиму	77	222	251—300
Технион	83	408	501—600
Научни институт Вајцман	83	—	—
Универзитет у Тел Авиву	151—200	260	201—250
Универзитет Бар Илан	301—400	501—510	601—800
Универзитет Бен Гурион	401—500	490	601—800
Универзитет у Хаифи	501—600	701—750	601—800
Универзитет Рајхман	—	—	1001—1200
Универзитет у Аријелу	—	—	1201—1500

Према извјештају ОЕСР-а из 2012, Израел је био четврти на списку „најобразованијих земаља на свијету”, а испред земље су биле само Русија, Канада и Јапан. Више од 46% Израелаца имало је универзитетску диплому или средње специјално образовање.^[268] До 2017, удио становника Израела са вишим или средњим специјализованим образовањем достигао је 49,9%.^[269]

Државно устројство

Извршна власт

Стандарта предсједника Израела

Стандарта премијер-министра Израела

Израел је парламентарна република, демократска држава са универзалним правом гласа. Формални шеф државе је предсједник Израела,^[200] али су његове дужности, поред одобравање кандидатуре шефа кабинета министра и препоруке помиловања за затворенике или смањење казне, углавом церемонијалне. Предсједника бира Кнесет на један мандат дужине седам година.^[270] Ограничење овлашћења на један седмогодишњи мандат на снази је од 2000. године; од 1963. до 1998, предсједник је могао бити биран два пута на петогодишњи мандат.^[271]

Премијер-министар је шеф владе,^[200] а мандат најдуже траје четири године, до сљедећих избора за Кнесет. У складу са основним законом „О влади”, у року од седам дана по завршетку избора за Кнесет, након консултација са челницима политичких странака које су добиле представнике, повјерава образовање владе једном од чланова Кнесета, обично челнику фракције која је освојила већина мјеста у парламенту. Кандидат образује владину коалицију, износи сопствену верзију састава кабинета и, ако добије повјерење, постаје шеф владе. У случају да кандидат не добије подршку већине чланова Кнесета и не образује владу у року од 42 дана након избора, предсједник има прво да пренесе мандат за образовање владе на другог члана Кнесета. Ако се влада не може образовати, расписују се поновни избори.^[272]

Од 1996. до 2001. премијер-министра су непосредно бирали грађани, избори за шефа влада одржани су упоредо за парламентарним. За то вријеме, израелски грађани су три пута бирали премијер-министра на непосредним изборима, све док 2002. Аријел Шарон, забринут због све веће секторске фрагментације у израелској политици, није донио закон о укидању непосредног избора.^[273]

Законодавна власт

Кнесет је једнодоми израелски парламент са 120 посланика.^[200] Политичке странке које су прошле изборни цензус (на изборима за 19. сазив Кнесета био је 3,25%^[274]) заступљене су у парламенту сразмјерно резултатима општих избора према страначким листама. Парламентарни избори одржавају се сваке четири године или чешће, уз подршку просте већине посланика за одлуку о ванредним изборима.^[275] У изузетним случајевима, Кнесет такође може одлучити да продужи свој мандат (нпр. избори за 8. сазив Кнесета одложени су због Јомкипурског рата).^[276]

Дужности Кнесета укључују доношење закона (укључујући Основни закон), надгледање дјелатности владе, именовање министара и избор низа других званичника, укључујући предсједника и Државног контролора. Кнесет има овлашћење да укине имунитет било ком посланику, смијени предсједника, државног контролора и премијер-министра са дужности и изгласа неповјерење влади, за шта је потребано да гласа најмање 61 посланик.^[277]

Судска власт

Зграда Врховног суда Израела у Јерусалиму.

Израел има тростепени правосудни систем. Нижи ниво су судови за прекршаје који се налазе у већини градова земље. Изнад њих су окружни судови који се налазе у шест израелских округа. Они разматрају жалбене предмете, а функционишу и као првостепена инстанција. Трећи и највиши ниво је Врховни суд, који се налази у Јерусалиму. Он има двоструку улогу, разматра жалбе и служи као првостепена инстанција — Виши суд правде. Он обавља посљедњу улогу, разматрајући жалбе како грађана, тако и страних држављана, на одлуке државних органа.^[278]^[279]

Израелски правни систем комбинује англосаксонско право, прописе из времена британског мандата и јеврејско, хришћанско и муслиманско религијско право.^[200] Заснива се на систему stare decisis (прецедената) и тзв. адверсарном систему, када странке излажу доказе суду. Парнице воде професионалне судије, а не порота. Бракови и разводи су под надлежношћу религијских судова: јеврејских, муслиманских, друзских и хришћанских. Специјални одбор Кнесета, чланови Врховног суда и израелска адвокатска комора имају овлашћење избора нових судија.^[278]^[280]

Израел није члан Међународног кривичног суда из страха да ће његове одлуке бити пристрасне због међународног политичког притиска.^[281]

Правни систем

До 1922. основа правног система региона била је Маџала — османска кодификација (1869—1876). С британским мандатом над Палестином 1922, османско право је постепено замијењено британским, а од 1948. израелским. Међутим, Маџала је коначно укинута тек 1984. посебним израелским законом.^[282] Закон о основама права донијет је 1980, којим је коначно обезбјеђена независност израелског правног система од британског.^[33]

Декларација о независности из 1948. одредила је 1. октобар те године као датум за усвајање израелског устава. Међутим, устав као јединствен документ највише правне снаге у Израелу не постоји, због неслагања о многим питањима у израелском друштву.^[283] Неки израелски научници сматрају да се Декларација о независности може смарати уставом, јер садржи списак политичких и грађанских права у облику у којем је забиљежено у низу демократских устава који су на снази у свијету,^[33] међутим Врховни суд Израела је одлучио да Декларација о независности нема снагу уставног закона.^[283] Улогу приближну улози устава у израелским праву имају Основни закони Израела, посвећени различитим правним областима, усвојени појединачно од 1958. године.^[284]

Суштинска карактеристика израелског правног система је укључивање елемената јеврејског религиозног права, иако израелски закон није идентичан религиозном праву. Област у којој је религиозно законодавство у потпуности уграђено је лични статус.^[33] Под јурисдикцијом религиозних судова (јеврејских, муслиманских, друзских и хришћанских) налазе се акти грађанског статуса (брак, развод, сахрана).^[285] Према закону из 1967, Виши суд правде Израела је овлашћен да одреди обим надлежности религиозних судова, тако што ће им додијелити или повући одређене предмете.^[286]

Жеља израелског друштва за компромисом, прихватљивим за религиозне и нерелигиозне кругове, као и за очувањем националних традиција у државном и јавном животу земље, изражена је у тзв. статусу кво, који је настао још прије настанка јеврејске државе:^[285]

јурисдикција религиозних судова у области личног статуса (бракови и разводи) припадника сваке заједнице;
признање Шабата као званичног одмора за Јевреје;
поштовање захтијева за кашрутом у свим државним кухињама (укључујући војне и полицијске јединице и болнице);
аутономна мрежа религиозних школа.

Принципи Халаха су дјелимично утицали на имигрантско законодавство (нпр. Закон о повратку).^[285]

Политичке странке

До подјеле странака у Израелу на „лијеве” и „десне” дошло је због ставова о низу кључних питања, од којих најважније, за разлику од већине европских земаља, није друштвено-економско, него инострана политика (укључујући и аспект, као што су сигурне границе). Међутим, улогу имају и теме односа државе и религије и права и обавеза појединих етничких и субетничких заједница, усљед чега међу политичким странкама Израела традиционално се не издвајају само љевичарске, десничарске и центристичке, него и религиозне и арапске.^[287]

До 1977. све израелске владе образовао је блок лијевог центра, обично уз учешће религијских странака. Од „изборног преврата” 1977, у политичкој арени се стално одвија супарништво између блокова „широке љевице” и „широке деснице”, концентрисаних око странака „Авода” и „Ликуд”, које заузимају позиције нешто ближе центру од својих савезника. Од 1984. до 1990, због изједначености снага оба блока, земљом су владале тзв. владе националног јединства. Увођењем систем непосредних избора за премијер-министра 1996, паралелно са парламентарним изборима, довело је до појачаног „страначког полиморфизма” и повећања броја малих секторских странака и листа у Кнесету, од којих су челници највећих странака почели више да зависе при образовању коалиција.^[288] Покушај Аријела Шарона да створи нову „странку власти”, која би објединила умјерене десничарске и љевичарске лидере, није успио — странка „Кадима”, основана за изборе 2006, брзо је прокоцкала свој кредибилитет и послије седам година имала потешкоћа да савлада изборни цензус.^[289]

Административна подјела

Израел је подијељен на 7 административних округа, под називом мехозот (хебр. מחוזות, једнина мехоз) — Јерусалим, Јужни, Сјеверни, Тел Авив, Хаифа, Централни и Јудеја и Самарија, чији је статус упитан на међународном нивоу. Окрузи су подијељени на 15 подокруга — нафот (хебр. נפות, једнина нафа), који су даље подијељени на 50 рејона.^[290] У статистичке сврхе издвајају се и четири урбане агломерације: Јерусалим (1,3 милиона становника), Тел Авив (3,9 милиона), Хаифа (око 940 хиљада) и Бер Шева (око 380 хиљада).^[208] У 15 градова у Израелу живи 100 хиљада или више становника. Највећи од њих према подацима из 2023. био је Јерусалим, са преко 800 хиљада становника; Тел Авив на другом мјесту (430 хиљада) и Хаифа на трећем (преко 265 хиљада).^[291]

Округ	Адм. средиште	Највећи град	Бр. становника (2021)^[292]
Округ	Адм. средиште	Највећи град	Јевреји	Арапи	Укупно	Напомене
Јерусалим	Јерусалим		7001660000000000000♠66%	7001320000000000000♠32%	1.209.700	^а
Сјеверни	Ноф Хагалил	Назарет	7001420000000000000♠42%	7001540000000000000♠54%	1.513.600
Хаифа	Хаифа		7001670000000000000♠67%	7001250000000000000♠25%	1.092.700
Централни	Рамла	Ришон Лецион	7001870000000000000♠87%	7000800000000000000♠8%	2.304.300
Тел Авив	Тел Авив		7001920000000000000♠92%	7000200000000000000♠2%	1.481.400
Јужни	Бершева	Ашдод	7001710000000000000♠71%	7001220000000000000♠22%	1.386.000
Јудеја и Самарија	Ариел	Модин Илит	7001980000000000000♠98%	5000000000000000000♠0%	465.400	^б

^а Укључујући 361.700 Арапа и 233.900 Јевреја у Источном Јерусалиму, ажурирано: 2020.^[293]

^б Само држављани Израела.

Контролисане (окупиране) територије

Због побједе у Шестодневном рату 1967, Израел је заузео и успоставио своју власт над Западном обалом, Источним Јерусалимом, Појасом Газе и Голанском висоравни. Такође је заузео Синајско полуострво, али се повукао и вратио контролу Египту као дио Египатско-израелског мировног споразума из 1979. године.^[294] Израел је од 1985. до 2000. окупирао дио јужног Либана, у ономе што је познато као Сигурносни појас.^[295]^[296] Од када је Израел заузео наведене територије, у оквиру сваке од њих, изузев Либана, изграђена су израелска насеља и војне инсталације.^[297]

Голанска висораван и Источни Јерусалим су у потпуности укључени у Израел према израелским законима, али не и према међународном праву. Израел је примијенио грађански закон на обје области и дао је њиховим становницима статус сталног боравка и могућност да поднезу захтјев за држављанство. Савјет безбједности УН прогласио је анексију Голанске висоравни и Источног Јерусалима „ништавним” и наставља да посматра територије као окупиране.^[298]^[299] Статус Источног Јерусалима био је тешко питање у преговорима између израелских и палестинских представника, пошто Израел на њега гледа као своју суверену територије, као и дио своје пријестонице.^[300]^[301]^[302]

Западна обала, искључујући Источни Јерусалим, позната је у израелском правном систему као Јудеја и Самарија; скоро 400.000 израелских досељеника живи у тој области и сматрају се дијелом израелске популације, имају представнике у Кнесету, на њих се примјењује велики дио израелских грађанских и кривичних закона, а њихова производња сматра се дијелом израелске економије. Сама територија не сматра се дијелом Израела према израелском закону, пошто се Израел свјесно уздржао од анексије територије, а да се никада није одрекао свог правног права на територију или дефинисао границу са том облашћу. Не постоји граница између Израела и Западне обале за израелска возила. Израелско политичко противљење анексији је првенствено због перципиране „демографске пријетње” укључивања палестинског становништва Западне обале у Израел.^[303] Изван израелских насеља, Западна обала остаје под непосредном израелском војном влашћу, а Палестинци у тој области не могу постати израелских држављани. Међународна заједница сматра да Израел нема суверенитет над Западном обалом и сматра да је израелска контрола над тим подручјем најдужа војна окупација у савременој историји.^[304] Западну обалу је окупирао и анектирао Јордан 1950, након споразума о примирју 1949. године. Само је Британија признала ову анексију и Јордан је од тада препустио своје право на територију Палестинског ослободилачкој организацији. Становништво су углавном Палестинци, укључујући избјеглице из Арапско-палестинског рата 1948. године.^[305] Од окупације 1967. до 1993. Палестинци који су живјели на овим територијама били су под израелском војном управом. Од размјене писама признања Израела и ПОО, већина Палестинаца и палестинских градова била под унутрашњом јурисдикцијом Палестинске управе, а само дјелимичном израелском војном контролом, иако је Израел у неколико наврата прерасподјелио своје трупе и поново успоставио пуну војну управу током периода немира. Као одговор на све веће нападе током Друге интифаде, израелска влада је почела да гради израелску баријеру на Западној обали.^[306] Када буде завршено, око 13% баријере биће изграђено на Зеленој линији или у Израелу, а 87% унутар Западне обале.^[307]^[308]

Израелска тврдња о општем праву гласа доведена је у питање због упитних територијалних граница и истовременог проширења права гласа на израелске досељенике на окупираним територијама и ускраћивања права гласа њиховим палестинским сусједима. Тужба је такође оспорена због наводне етнократске природе државе.^[309]^[310]

Појас Газе се сматра „страном територијом” према израелском закону; Израел, заједно са Египтом, води копнену, ваздушну и поморску блокаду Појаса Газе; мјере за коју Израел и Египат тврде да их спроводе због озбиљних безбједносних забринутости, посебно од Хамаса. Ова блокада је навела међународну заједну да Израел сматра окупаторском силом. Појас Газе је окупирао Египат од 1948. до 1967, а потом Израел након 1967. године. Као дио израелског једностраног плана повлачења, Израел је 2005. уклонио све своје насељенике и снаге са територије, међутим, наставља да одржава контролу над ваздушним простором и територијалним водама.^[311]^[312]^[313]^[314]^[315] Након битке за Газу 2007, када је Хамас преузео власт у Појасу Газе, Израел је пооштрио контролу над прелазима у Газу дуж своје границе, као и морем и ваздухом, и спријечио особе да уђу и изађу из тог подручја осим изолованих случајевима које је сматрао хуманитарним.^[316] Газа дијели границу са Египтом, а споразум између Египта, Европске уније и Палестинске управе регулисао је начин којим ће се прелазак преко границе одвијати (пратили су га европски посматрачи).^[317] Примјена демократије на палестинске држављане и селективна примјена израелске демократије на Палестинским територијама под израелском контролом је критикована.^[318]^[319]

Преглед управе и суверенитета у Израелу и Палестинским територијама
Ова кутија:
прикажи
разговор
уреди
Подручје		Управа	Признање органа управљања	Суверенитет полаже	Признање
Појас Газе		Палестинска народна самоуправа (дејуре) Контролише Хамас (дефакто)	Сведоци Споразума Осло II	Палестина	139 држава чланица УН
Западна обала	Палестинске енклаве	Палестинска народна самоуправа и Израелска војска
	Област C	Закон о израелским енклавама (израелска насеља) и Израелска војска (Палестинци под израелском окупацијом)
	Источни Јерусалим	Израелска управа	Хондурас, Гватемала, Науру и Сједињене Државе		Кина, Русија
Западни Јерусалим			Русија, Чешка, Хондурас, Гватемала, Науру и Сједињене Државе	Уједињене нације као међународни град, заједно са Источним Јерусалимом	Разне земље чланице УН и ЕУ; заједнички суверенитет је широко подржаван
Голанска висораван			Сједињене Државе	Сирија	Све државе чланице УН, осим Сједињених Држава
Израел (ужи)			164 државе чланице УН	Израел	164 државе чланице УН

Међународно мишљење

Међународни суд правде, главни правосудни орган УН, рекао је, у свом савјетодавном мишљењу из 2004. о легалности изградње баријере на Западној обали, да територије које је Израел заузео у Шестодневном рату, укључујући Источни Јерусалим, јесу окупиране територије и даље утврдио да је изградња зида унутар окупиране Палестинске територије кршење међународног права.^[320] Већина преговора о територијама вођена је на основу Резолуције 242 Савјета безбједности УН, која наглашава „неприхватљивост стицања територија ратом” и позива Израел да се повуче са окупираних територија у замјену за нормализацију односа са арапским државама, принцип познат као „Земља за мир”.^[321]^[322]^[323] Израел је критикован због систематског и широко распрострањеног кршења људских права на окупираним територијама, укључујући саму окупацију,^[324] као и ратне злочине против цивила.^[325]^[326]^[327]^[328] Савјет за људска права УН^[329] упутио је оптужбе које укључују кршење међународног хуманитарног права,^[330] а Стејт департмент је назвао извјештаје о кршењу значајних људских права Палестинаца „вјеродостојним” и унутар Израела^[331] и на окупираним територијама.^[332] Amnesty International и друге невладине организације су документовале масовна произвољна хапшења, мучења, противправна убиства, систематске злоупотребе и некажњивост^[333]^[334]^[335]^[336]^[337]^[338] у тандему са ускраћивањем права на палестинско самоопредјељење.^[339]^[340]^[341]^[342]^[343] Као одговор на такве оптужбе, премијер Нетањаху је бранио снаге безбједности наводећи да штите недужне од терориста^[344] и изразио презир према ономе што описује као недостатак бриге о кршењу људских права које су починили „криминалци убице”.^[345]

Права човјека

Декларација о независности Израела прокламовала је да ће нова држава „бити утемељена на основама слободе, правде и мира… Оне ће остварити потпуну друштвену и политичку једнакост свих својих грађана без разлике религије, расе или пола. Обезбједиће слободу вјероисповијести, право на употребу матерњег језика, право на образовање и културу. Она… ће бити вјерна принципима Повеље Уједињених нација.”^[224] Истовремено, од свог оснивања у Израелу, није постојао закон о правима човјека. Тек 1992. усвојена су два основна закона Израела — о слободу занимања и о достојанству и слободи човјека, на основу којих је накнадно изграђена пуноправна повеља о правима.^[346] „Уставна револуција” у Израелу је у међународним академским круговима виђена као велико достигнуће права човјека; међутим, бројна дејства и закони израелска владе донијети током периода десничарско-религиозне коалиције на власти изазвале су критику и сумње да статус Израела као „једине демократијее на Блиском истоку” остаје стварност.^[347]

Freedom House, невладина организација са сједиштем у Вашингтону, у свом извјештају за 2023. дала је Израелу укупно оцјену 77 од 100 (на скали од 1 „најслободнија земља” до 100 „најмање слободна земља”). За компоненту политичка слобода, Израел је у овом извјештају добио оцјену 34 од могућих 40, а за компоненту грађанских слобода 43 од могућих 60.^[348] Међутим, Западна обала, која је већином под израелском војном или административном контролом, добила је оцјену 22 од могућих 100. За компоненту политичка слобода добила је 4 од могућих 40, док је за компоненту грађанске слободе добила 18 од могућих 60. Организација за овакво стање права и слобода криви како израелску странку, тако и палестинске власти.^[349] На годишњој ранг листи за слободу штампе Репортера без граница, Израела је 2023. био на 86. мјесту од 180 земаља. Иако се израелска штампа генерално описује као слободна (ријетка појава на Блиском истоку), војна цензура и кршење права палестинских и страних новинара, нарочито у погледу извјештавања о ситуацији у Појасу Газе, снижавају ранг.^[350]

Критика политике у Јудеји, Самарији и Гази

Политика коју спроводи Израел на контролисаним територијама изазива негодовање широке јавности и оштре критике бројних политичара,^[351]^[352] УН,^[353] западних фондација и непрофитних организација за људска права, укључујући Amnesty International^[354] и Human Rights Watch.^[355] На домаћем плану, радње владе критикују организације за људска права као што је „Бецелем”.^[356] Извјештаји ових организација садрже бројне наводе о мучењу у израелским затворима,^[357]^[358] обесправљену Палестинаца,^[354] уништавању палестинских домова,^[359] агресивном понашању јеврејских досељеника, пред којим израелска војска затвара очи.^[360]

Израелски званичници тврда је УН и организације за права човјека примјењују двоструке стандарде за Израел по питањима права човјека. Тврде да је Израел једина демократска држава на Блиском истоку, али већина критика у области права човјека усмјерена је против Израела.^[361]^[362]^[363] Према политикологу Мичелу Барду, израелски закон забрањује произвољна хапшења и штити права оптужених, а правосуђе је независно од владе; он такође негира постојање политичких затвореника у Израелу.^[364]

Спољна политика

Од септембра 2020. Израел одржава дипломатске односе са 164 од 192 чланице Уједињених нација и има преко 107 дипломатских мисија.^[365] Само двије чланице Арапске лиге већ дуже вријеме имају успостављене редовне односе са Израелом — Египат од 1979. и Јордан од 1994. године. Чак је и промјена режима у Египту и долазак Муслиманске браће на власт довела само до пада нивоа дипломатских односа између двије земље, али не и до њиховог раскида.^[366] Мауританија је успоставила пуноправне дипломатске односе 1999, али је у јануару 2009. најавила замрзавање политичких и економских односа са Израелом због израелске операције у Појасу Газе.^[367] Још двије чланице Арапске лиге, Мароко и Тунис, имале су дипломатске односа са Израелом до 2000, али су почетком Друге интифаде привремено суспендовани; истовремено је затворена израелска трговинска мисија у Оману.^[368] У августу 2020. Уједињени Арапски Емирати су објавили пуно нормализацију односа са Израелом, а убрзо затим и Бахреин.^[369] Према израелском закону, Ирак, Иран, Либан, Сирија, Саудијска Арабија и Јемен су непријатељске државе и израелским грађанима није дозвољено да посјећују ове земље без посебне дозволе министарства унутрашњих послова.^[370] Израел је од 1995. члан Средоземног дијалога, који стимулише интеракцију између седам средоземних земаља и чланица НАТО.^[371]

Иран је имао дипломатске односе са Израелом за вријеме владавине Пахлавија,^[372] али је послије Исламске револуције прекинуо све везе.^[373] Израел и Турска нису одржавали пуне дипломатске односе до 1991, иако су били у интеракцији од 1949, од тренутка када је Турска признала Израел.^[374] Међутим, послије израелске операције у Појасу Газе 2009. и заробљавања „Флотиле слободе” 2010, односи са Турском су се нагло погоршали.^[375]

Најближи савезници Израела су Сједињене Државе, Уједињено Краљевство, Њемачка и Индија. Сједињене Државе су признале Израел дефакто већ дан послије проглашења независности — 15. маја 1948,^[41] а Израел је временом добио статус главног савезника САД изван НАТО.^[376] Амбасада САД у Израелу је 2018. премјештена у Јерусалим, што је навело бројне латиноамеричке земље да слиједе њен примјер; прије тога, више од деценије, није постојала ниједна страна амбасада у Јерусалиму.^[377] Блиске везе између Израела и Њемачке укључујућу интеракције у науци, образовању, војним партнерствима и блиским економским везама.^[378]^[379] Индија је започела пуне дипломатске односе 1992. и од тада подстиче војну и културну сарадњу са Израелом.^[380] Уједињено Краљевство одржава пуне дипломатске односе са Израелом од проглашења независности и имају међусобно јаке трговинске везе.^[381]

Израел је придружени члан Европске уније од 1995. године.^[41] Због свог географског положаја и политичког устројства, Израел је важан учесника у пројекту Унија за Медитеран и Барселонском процесу евросредоземне сарадње.^[382]

Израелски министар одбране Бени Ганц је 24. новембра 2021. саопштио да је потписао меморандум о разумијевању у области одбране са мароканским министром-делегатом при предсједнику владе за питања националне одбране Абделатифом Лудити у Рабату.^[383]

Војска и службе безбједности

Војска

Израелске одбрамбене снаге (Цахал) чине копнена војска, ратно ваздухопловство и ратна морнарица. Образоване су 1949. током Рата за независност од паравојних јединица, углавном Хагане, чије је образовање претходило проглашењу независности.^[384] Цахал такође користи информације Војне службе (Аман), која сарађује са Мосадом и Шабаком.^[385] Оружане снаге Израела се сматрају једним од најбољих у свијету како по степену обучености припадника,^[386] тако и по техничкој опремљености.^[387]^[388]

Већина Израелаца се регрутује у војску у доби од осамнаест година. Мушкарци служе три године (од 2020. у неборбеним јединицама — 2,5 године^[389]), а жене двије.^[390] По завршетку војне службе, израелски мушкарци одлазе у резервни састав и сваке године пролазе кроз вишенедјељну обуку у резервном саставу (милуим), док не напуне 40 година (за одређене чинове и специјалности, максимална старост за милуим достиже 42 и 49 година). Већина жена је ослобођена службе у резерви.^[389] Израелски муслимани (осим Друза), хришћани и ученици јешива (јеврејских религиозних образовних институција) ослобођени су војне службе;^[391] покушаји да се ове привилегије укину трају већ дуже вријеме.^[392]^[393] Од 2015. око 1700 муслиманских добровољаца служило је у Цахалу, углавном бедуина.^[229] Грађани ослобођени војне службе могу обављати Шерут Леуми (алтернативну службу) као волонтери у болници, школама и другим установа социјалне заштите.^[394] Са пуним резервним саставом, Хацал може достићи 800 хиљада припадника,^[395] што је упоредиво са величином оружаних снага сусједних арапских државама,^[391] а по броју оклопних возила Израел превазилази све европске чланице НАТО-а.^[395]

Од проглашења независности, Израел издваја значајан удио свог БДП-а на одбрану. Нпр. 1984. такви трошкови су износили 24% БДП-а.^[396] Овај удио је пао на 5% према подацима из 2021, међутим, и даље је остао велики — по овом показатељу Израел се налази на једанаестом мјесту на свијету, упоредо са Јорданом и изнад Русије и Сједињених Држава.^[200]

Израелска војска је наоружава углавном високотехнолошким оружјем произведеним како у Израелу, тако и у другим земљама. Сједињене Државе су најважнији страни спонзор Хацала; тако ће за деценију од 2019. до 2028. планирала америчка војна помоћ Израел бити 38 милијарди долара.^[397] Израелско-амерички војни пројектил, ракета „Хец” (хебр. חץ — „стријела”) један је од ријетких антибалистичких система те врсте.^[398]

Од Јомкипурског рата, Израел је развијао сопствени извиђачки сателитски систем. Успјех програм „Офек” омогућио је Израелу да самостални лансира сателите.^[399]^[400] Израел производи сопствене борбене тенкове „Меркава” (хебр. מרכבה — „кочија”).^[401] Осим тога, Израел је један од свјетских лидера у производњи беспилотне војне авијације^[402] и један од водећих извозника оружја.^[403]

Израел није потписник Уговора о неширењу нуклеарног оружја и води политику неизвјесности у погледу посједовања нуклеарних бојевих глава.^[403] Према експертима из Стокхолмског института за истраживање мира, Израел је 2022. имао приближно 90 бојевих глава.^[404] Према другим процјенама, број бојевих глава је већи — до 200 или чак 400.^[405] Стручњаци за оружје вјерују да Израел има пуноправну „нуклеарну тријаду” за испоруку бојевих глава до циља.^[406]

Полиција

Израелска полиција се налази под надлежношћу министарства унутрашње безбједности.^[407] Контакт број полиције у Израелу је 100.^[245]

Израелска полиција је професионална организација са 35 хиљада запослених према подацима из 2014.^[407] (од којих око 8 хиљада припада граничној полицији^[408]). Рад полиције помаже 70 хиљада добровољаца „Грађанске гарде” („Мишмар Језрахи”).^[407] Поред Магава, полицијску структуру чини и јединица за борбу против тероризма („Јамам”), основана 1974; њени задаци укључују спрјечавање терористичких напада, хватање терориста и ослобађање талаца.^[408]^[409]

Обавјештајне службе

Амблем Амана

Амблем Мосада

Израелске службе безбједности су: „Шабак” (или „Шин Бет”) — општа служба безбједности Израела, „Аман” — војна служба Израела, и „Мосад” — одјељење за обавјештајне и специјалне задатке, политичка обавјештајна служба Израела.^[410]^[411]

Шабак се бави контраобавјештајним дјелатностима и одговоран за унутрашњу безбједност. Његови задаци обухватају сузбијање шпијунаже, одавања државних тајни, тероризма и политичке субверзије.^[412] Шабаку је повјерена заштита премијер-министра Израела и других чланова владе, објеката одбрамбене индустрије, израелске имовине у иностранству; такође надгледа општу безбједност националног авио-превозника „Ел Ал”.^[411]

Аман, као орган управе војне обавјештајне службе у Цахалу, бави се ваздушним и радиоелектронским обавјештајним пословима, прикупља информације уз помоћ војних аташеа у различитим земљама и јединица специјалних снага које дјелују иза непријатељских линија. Аман је одговоран за припрему дневних националних брифинга премијер-министра и владе, студије случаја о сусједним арапским државама и процјењује вјероватноћу избијања војних дејстава.^[411]

Мосад је спољна обавјештајна служба^[413] и бави се прикупљањем и анализом обавјештајних информација, као и тајним специјалним операцијама изван Израела.^[411]

Привреда и финансије

Планирани државни буџет Израела за 2019. је 479,6 милијарди шекела^[414] са планираним дефицитом од 2,9%. У односу на претходну годину, раст буџета је 4,3%. Државни порески приходи за 2018. смањени су за 4,5 милијарди шекела, док су државни расходи повећани за 18 милијарди шекела.^[415]

Паритет куповне моћи БДП Израела за 2023, према Свјетској банци, износио је 533,9 милијарде америчких долара — 48. у свијету^[6] и 5. у југозападној Азији (послије Турске, Саудијске Арабије, Ирана и Уједињених Арапских Емирата).^[416] Структура израелске привреде има карактеристике постиндустријског друштва, са доминантном улогом услужног сектора у БДП.^[41] У обиму БДП учешће индустријске производње за 2017. износило је 26,5%, услуга 69,5% и пољопривреде 2,4%. Укупно радно способно становништво — 4,186 милиона, процијењена стопа незапослености од 5.0% (78. у свијету).^[200]^[417]

Израел се сматра једном од најразвијенијих земаља југозападне Азије у смислу економског и индустријског развоја. Земља се налази на 49. мјесту (од 180) на ранг-листи Свјетске банке о лакоћи пословања, према извјештају из 2018.^[418] и 16. (од 137) у Индексу глобалне конкурентности Свјетског економског форума из 2017. године.^[419] Од 2017, Forbes је рангирао Израел на 24. мјесто од 161 земље у свијету по пословању.^[420]

Главни пословни центар Израела у Рамат Гану, гдје се налази и берза дијаманата.

Израел је 2004. био на првом мјесту по броју предузећа у индексу Nasdaq међу земљама изван Сјеверне Америке,^[421] 2014. је био на другом мјесту послије Кине на списку свих Nasdaq предузећа изван Сједињених Држава.^[422] Од 2018. Израел је остао једина блискоисточна држава уврштена на Nasdaq: свих 98 предузећа са Блиског истока имало је сједиште у Израелу.^[423] Израел је 2010. примљен у Организацију за економску сарадњу и развој, која обухвата социо-економски најразвијеније земље свијета.^[424]

Израел је свјетски лидер у очувању воде и технологијама геотермалне енергије.^[425] Напредне технологије у софтверу, телекомуникацијама, природним наукама чине Израел аналогним са Силицијумском долином у Сједињеним Државама.^[426]^[427] Међу предузећима која су изградила своје прве стране центре за истраживање и развој у Израелу су Intel,^[428] Microsoft^[429] и Apple.^[430] Амерички милијардер Ворен Бафет је 2006. купио већински удио у израелском предузећу Iscar за 4 милијарде долара, што је била његова прва аквизиција изван Сједињених Држава, а остатак је купио седам година касније.^[431]

Истовремено се изражавају сумње у самодовољност израелске привреде, укључујући субвенције и помоћ из иностранства — прије свега из Сједињених Држава.^[432] Израел предњачи у укупној помоћи добијеној од Сједињених Држава послије Другог свјетског рата. Земља је 2023. добила 3,8 милијарди долара од Сједињених Држава, укључујући 3,3 милијарде долара за неодређене трошкове одбране.^[433] Почетком 2010-их, удио америчке помоћи у буџету за одбрану Израела износи је до 22%.^[434]

Индустрија и енергетика

Израелска индустрија производи високотехнолошке производе, као и производе од папира и дрвета, калијумска и фосфорна ђубрива, натријум-хидроксид и друге хемикалије, лијекове, грађевински материјал, пластику, брушене дијаманте, текстил, обућу, храну, пиће и дуван. Раст индустријске производње у 2021. износио је 6,05%.^[200]

Израел углавном извози сировине, оружје, средства за производњу, необрађене дијаманте, гориво, жито, робу широке потрошње.^[200] Према Институту Блиског истока, 23,6% израелско извора у 2016. били су брушени дијаманти, 19,7% рачунарска, електронска и оптичка опрема, 12,4% хемијски производи и 11,5% одбрамбени производи.^[435] Земља је 2017. била пета у свијету по извозу наоружања и одбрамбених технологија, послије Сједињених Држава, Русије, Француске и Њемачке.^[436] Пет година раније у Израелу је било 1006 предузећа и 312 самосталних предузетника у области извора одбрамбене технологије.^[437]

Израел води политику субвенционисања предузећа која се баве истраживањем или имплементацијом нових технологија, годишње издваја око 400 милиона долара у ове сврхе. Додјелом субвенција управља Израелска управа за иновације (раније позната као Биро главног научника) прије Министарству трговине. Предузећа која су добила субвенције компензују министарству у виду процента од продаје производа (управа добија око 100 милиона долара годишње).^[438]

Стари (лијево) и савремени (десно) израелски утикачи и утичница, прилагођена за оба типа.

Израел у потпуности обезбјеђује сопствене потребе за електричном енергијом. Према Свјетској књизи факата ЦИА, по процјени из 2020. инсталирани производни капацитет је 18,993 милиона кв, док је по процјени из 2019. потрошено је 59, 192 милијарде кв/ч. Продато је 6,243 милијарде кв/ч електричне енергије.^[200]

Дуги низ година, Електропривреда Израела је имала монопол у области снабдијевања електричном енергијом. Од 2013. почела је производња електричне енергије у индустријским размјерама у приватни електранама, чији је удио у укупној производњи достигао 29% до 2016, међутим у првим годинама струју су могли да продају потрошачу само преко посредника.^[439] Након више од 20 година припремних процеса, 2018. је потписан споразум о отварању тржишта електричне енергије за потрошаче конкуренцији, што би требало да омогући смањење цијене електричне енергије за потрошаче.^[440]

Пољопривреда

Према Свјетској књизи факата ЦИА, израелска пољопривреда запошљава 1,1% радно способног становништва,^[200] али обезбјеђује 93% снабдијевања храном у земљи. Неке житарице и уљарице, месо, кафа, какао и шећер се увозе у Израел.^[441] Истовремено, извози се значајна количина домаћих пољопривредних производа (у 2005. чинило је 2,4% укупне вриједности извора робе).^[41] Према различитим процјенама, сваки Израелац запослено у пољопривреди може да прехрани више од 50^[442]^[31] до више од 90 својих сународника.^[443]

Око 80% пољопривредне производње отпада на два типа газдинстава — кибуце и мошаве (задружна села са мјешовитим типом привређивања).^[41] Најважније гране пољопривреде су: производња цитруса, поврћа, памука, говедине, живине и млијека.^[200]

У период од педесетих до средине деведесетих година 20. вијека, дошло је до значајног повећања површине пољопривредног земљишта, укључујући и наводњавано земљиште (1990-их то је било око половине укупне површине од 455 хиљада хектара). Истовремено, између 1952. и 1984. дошло је до осмоструког повећања пољопривредне производње. У највећим количинама гаје се памук, кикирики, сунцокрет, пшеница, цитруси (чији се значај удио извози), парадајз и кромпир.^[31] Преко 60% израелске потрошње воде иде на пољопривредни сектор.^[41]

Укупна производња млијека у Израелу 2010. износила је 1,304 милијарде литара,^[444] а 2014. 1,523 милијарде литара. Просјечна израелска крава производи 12.083 литра млијека (подаци из 2014.),^[445] што је више од просјечне млијечности америчке краве (9331 кг годишње) и европске краве (6139 кг према подацима из 2009.).^[444] Рекордни годишњи принос млијека у Израелу је 18.900 литара са 5% млијечне масти.^[446] Упркос забрани свињског меса у јудаизму и исламу, двије преовлађујуће религије у Израелу, свињогојство постоји у индустријском обиму у земљи; крда кибуца Мизра и Лахав су почетком 2010-их износила до 10 хиљада грла.^[447]

Туризам

Туризам је важан дио израелске привреде. У израелском туристичком бизнису запослено је око 195 хиљада људи — 6% од укупног броја запослених.^[448] Почетком 21. вијека око 3% БДП Израела настало је у области туризма и рекреативних услуга. Основне компоненте међународног туризма у Израелу су посјете рођацима (око трећине свих посјета Израелу), рекреација и разгледање, ходочашће, пословни туризам и лијечење.^[41] Јерусалим је нарочито популаран међу страним туристима, којег посјећује 75% од укупног броја посјетилаца,^[448] значајно интересовања изазивају љековити извори Мртвог мора и Тиберијадског језера.^[31] Истовремено, Арапско-израелски сукоб, који остаје неријешен, дјелује као фактор који кочи раст међународног туризма.^[41]

Према подацима из 2017. Израел је посјетило 3,6 милиона туриста, а узимајући у обзир једнодневне посјете — више од 3,8 милиона (укључујући скоро 780 хиљада из САД, више од 300 хиљада из Русије и Француске и више од 200 хиљада из Њемачке), приходи од туризма износили су 20 милијарди шекела.^[449] Истовремено, упоредив број израелских држављана годишње путује у иностранство.^[31]

Саобраћај и комуникације

Саобраћај

Стандардни двоспратни воз *Bombardier* Израелских жељезница четврте генерације у Централној жељезничкој станици Тел Авив Савидор.

Укупна дужина пруга 2019. је 1384 км. Дужина аутопутева је по подацима из 2017. била 19.555 км (сви асфалтирани), од чега су 449 км брзи путеви.^[200] Саобраћај се одвија десном страном пута, а жељезнички лијевом (резултат снажног британског утицаја крајем 19. и почетком 20. вијека).^[450] У земљи се по подацима из 2021. налазе 42 аеродрома, од којих су 33 асфалтирана, а 9 неасфалтираних, као и 3 хелиодрома.^[200] Међународне летове примају три аеродрома: аеродром Бен Гурион Тел Авив, аеродром Еилат и аеродром Хаифа.^[451] Ел Ал, основан 1948, највећа је израелска авио-компанија.^[41] Укупна дужина гасовода је 763 км, а нафтовода 442 км. Четири главне морске луке налазе се у Ашдоду, Хадери, Еилату и Хаифи.^[200] Од 2007. у Хаифи се налази прва приватна лука у земљи.^[452]

Аутобуси на почетку 21. вијека постају главни облик јавног превоза у Израелу. Аутовуске линије повезују скоро сва насеља. Највећа израелска аутобуска компаније Егед била је друга по величини у свијету 2001, а опслуживала је 70% аутобуског путничког саобраћаја у земљи.^[453] Први израелски лаки шински систем отворен је у Јерусалиму 2011. године.^[454] Од августа 2013. у Хаифи ради Метронит аутобуска мрежа која обухвата три линије и повезују Хаифу са сјеверним предграђем (Каиот).^[455] Постоји и подземна успињача Кармелит, уписана у Гинисову књигу рекорда као најкраћи оперативни подземни систем на свијету.^[456]

Телефонске везе и интернет

Министарство комуникација Израела је регулатор дјелатности свих организација које послују у области комуникација.^[457] Додјељивање ИП адреса, одржавање домена .il и још много тога обавља Израелска интернет асоцијација.^[458]

Највећи дио жичаних комуникационих услуга у Израелу 2016. пружиле су два предузећа (Безек и Hot Telecommunications Systems), а услуге мобилне комуникације пружало је 5 предузећа.^[459] Од 2017, у земљи је било 10,54 милиона претплатника мобилне телефоније (1,27 претплатника на сваког становника Израела) и 3,24 милиона претплатника фиксне телефоније.^[200] Сви телефонски бројеви у Израелу су седмоцифрени, којима претходни мјесни код (02 — Јерусалим, 04 — Хаифа, 09 — Шарон итд.) или код мобилног телефона (050, 052 итд.).^[460]

Израел има развијену индустрију информационих технологија, а израелско друштво сматра се једним од технолошких најразвијенијих на свијету.^[461] Израел је 2008. био на другом мјесту у свијету по броју рачунара са приступом интернету по глави становника.^[462] Број интернет претплатника 2014. процијењен је на око 2 милиона, а број корисника на 5,6 милиона људи. Брзина интернет навигације у просјеку била је 40 мБ/с. Свака породица имала је у просјеку пет уређаја повезаних на интернет. Аудио и видео датотеке на спољним севрима складиштило је 45% корисника.^[463] До средине 2022, број корисника интернета у земљи је процијењен на 7,9 милиона људи или 90% укупне популације земље.^[461]

Поштанске услуге

Поштанске услуге у Израелу обавља државно предузеће „Доар Исраел” (Пошта Израела; у марту 2006. Поштанска управа при Министарству комуникација — „Решут ха-доар” — преображена је у државно предузеће), као и приватне поштанске агенције и курирска предузећа. Државни монопол на масовне пошиљке укинут је 2007, као дио поштанске реформе, али „Доар Исраел” и даље контролише већину поштанског тржишта.^[464] Прелазак на самодовољоност довео је до смањења особља и општег погоршавања пословања предузећа, а 2018. објављен је пројекат његове дјелимичне приватизације.^[465]

Финансијски сектор и трговина

Израел је члан Свјетске трговинске организације, а има споразуме о слободној трговини са Европском унијом и Сједињеним Америчким Државама. Овим надокнађује недостатак приступа многим блискоисточним тржиштима. Главни проблем израелске економије дуги низ година је негативан трговински биланс. Извоз је веома разнолик од 1990-их година.^[466]

Према Свјетској књизи факата ЦИА, спољни дуг Израела на крају 2020. превазишао је 132,5 милијарди долара. Девизне резерве земље на крају 2021. износиле су око 212,934 милијарди долара.^[200]

Иако је трговина хартијама од вриједности у Тел Авиву почела већ 1935, прије оснивања Државе Израел, прва (и од 2010-их једина) платформа за трговање хартијама од вриједности у Израелу — Телавивска берза — основана је 1953. године.^[467]

Банке

На челу кредитно-банкарског система налази се Банка Израела, основана 1954. године. Крајем 1990-их, влада је приватизовала три највеће банке у земљи: Банка Леуми ле Исраел, Банка Апоалим и Банка Дисконт ле Исраел.^[31] Од 2008. у Израелу постоји много комерцијалних банака (мјесних и страних филијала), хипотекарних и инвестиционих банака. Банкарски систем карактерише висок степен специјализације.^[466]

Према подацима Банке Израела, у земљи званично дјелују представништва страних банака и финансијских група. Неке од њих имају статус пуноправних банака и пружају клијентима потпуни списак банкарских услуга. Друге имају статус комерцијалних, индустријских или инвестиционих, па је спсиак њихових услуга уског профила.^[468]^[469]

Валута

Државна валута Изрела од 1985. је нови израелски шекел.^[70] Нови шекел је потпуно конвертибилна валута од 1. јануара 2003. године. Од 26. маја 2008. нови шекел, заједно са неколико других потпуно конвертибилних валута, користи се за обрачунавање у међународном међубанкарском систему CLS.^[470]^[471]

Количина готовине у оптицају у Израелу на крају 2019. била је око 87,2 милијарде шекела.^[472] Употреба кредитних картица, међународних и мјесних, кредитног предузећа „Исракарт”, које се не могу користити у иностранству или при онлајн куповини, широко је распрострањена (издато је око 500 хиљада таквих картица).^[473] Банка Израела је, у оквиру своје усклађености са међународним безбједносним стандардима, обавезала сва предузећа у земљи да од 2019. користе терминале који могу да учитају EMV чипове.^[474]

Међународни економски односи

Највећи удио израелског извоза по подацима из 2020. иде у Сједињене Државе (26%), Кину (9%), Уједињено Краљевство (7%). Водећи увозници робе у Израел по подацима из 2020. су Сједињене Државе (12%), Кина (11%), Њемачка (7,5%), Швајцарска (7%) и Турска (6%). Уопштено, вриједност извезене робе према процјени из 2021. износи 143, 884 милијарде долара, док вриједност увоза по истој процјени износи 124,578 милијарди долара.^[200]

Главне компоненте израелског извоза су дијаманти, интегрисана кола, рафинисана нафта, медицински инструменти, лијекови и мјерни инструменти.^[200] Један од највећих прихода Израела је извор оружја и одбрамбене опреме. Према подацима Стокхолмског института за истраживање мира, Израел је 2017. био један од пет највећих изворника оружја на свијету, послије Сједињених Држава, Русије, Француске и Њемачке.^[436]

Главне компоненте израелског увоза су необрађени дијаманти, аутомобили, сирова нафта, рафинисана нафта и опрема за емитовање.^[200] Израел, као један од главних изворника оружја, такође међу главни увозницима, заузимајући 18. мјесто у свијету према подацима из 2017. године. Оружје се увози из четири главна извора: Сједињених Држава, Канаде, Њемачке и Италије.^[436]

Наука и технологија

Израел је један од водећих свјетских произвођача високе технологије и почетком 2010-их имао је највећи број високотехнолошких и стартап предузећа по главни ставновника.^[475] Посједујући оскудне водне ресурсе, Израел је развио технологије за уштеду воде.^[476] Један је од лидера у употреби соларне енергије по глави становника.^[477]

Између 2002. и 2013, осам израелских држављана добило је Нобелове награде у научним дисциплинама.^[478] Израел је међу свјетским лидерима по броју научника и инжењера,^[479] научних публикација^[480] и регистрованих патената по глави становника,^[481] као и по удијелу БДП-а у инвестиција у истраживање и развој.^[482]

Свемирски програм

Израелска војна обавјештајна служба АМАН издвојила је 1981. године 5 милиона долара за истраживање свемирских летјелица и ракете-носача.^[483] Исте године је премијер Бегин одобио стварање израелског свемирског програма, а 1983. је основана Израелска свемирска агенција, на чијем челу је био физичар Јувал Нејман. Израел је 19. септембра 1988. лансирао свој први сателит „Офек-1” са лансирног мјеста Палмахим (хебр. פלמחים), користећи тростепену ракету-носач „Шавит” сопствене производње.^[484] Лансиран 1995, „Офек-3” је постао први израелски извиђачки сателит,^[483] касније су лансирани извиђачки сателити „Офек-5”, „Офек-7” и „Офек-9”.^[484] Уређаје за даљинску детекцију „Ерос” развијене на основу програма „Офек”, истовремено користи израелско војно одјељење и користи се за снабдијевање висококвалитетним подацима међународног тржишта геопросторних података.^[483]

Низ израелских комуникационих сателита „Амос” (од енгл. Afro-Mediterranean Orbital System) развијало је домаће предузеће Israel Aerospace Industries (са изузетком шестог сателита у низу, који је развијен у Русији). Сателитима, чије је стварање дјелимично финансирала држава (удио државних инвестиција се не открива), управља предузеће Spacecom, са сједиштем у Рамат Гану.^[485] Први сателит у низу, направљен уз учешће француских и њемачких стручњака, у функцији је од 1996. године.^[486]

Док „Офек” наставља да се лансира у орбиту израелским ракетама са израелског полигона „Палмахим”,^[484] сателити других серија лансирани су у орбиту помоћу страних ракета-носача и са страних космодрома; нпр. прва два сателита серије „Ерос” лансирани су (2000. и 2006.) са руског космодрома Свободни помоћу ракете-носача Start-1.^[483]

Једини Израелац који је био у свемиру је Илан Рамон, који је био члан посаде спејс-шатла „Колумбија” 2003. године. НАСА разматра могућност укључивања Израелаца у међународне свемирске посаде.^[487]

Нуклеарни програм

Израелска атомска енергетска комисија (ИАЕК), основана 1952, бави се питањима израелског нуклеарног програма. Нуклеарни научници из Израела учествовали су у развоју француског нуклеарног наоружања, а француска страна је 1960-их у оквиру те сарадње изградила нуклеарни истраживачки центар у Негеву недалеко од Димоне, у чијој је основи био тешководни нуклеарни реактор.^[406] Још један нуклеарни истраживачки центар, базиран око лаководних реактора, изградили су 1950-их амерички војни стручњаци у оквиру програма „Атом за мир”.^[488] Неки од израелских нуклеарних објеката нису под контролом Међународне агенције за нуклеарну енергију, пошто Израел није приступио Уговору о неширењу нуклеарног оружја.^[489]

Снага лаководног реактора „Нахал Сорек” је 5 MW,^[488] а тешководног реактора у Димони је око 75—150 MW.^[406] Планови за изградњу потпуне нуклеарне електране од 1200 MW објављени су 2011, с планом снабдијевања до 10% потреба земље за електричном енергијом.^[490]

Култура

Шаренило израелске културе потиче из разноликости становништва. Јевреји су из цјелог свијета са собом донијели своје културне и вјерске традиције, стварајући мјешавину јеврејских обичаја и вјеровања.^[491] Најбројнија мањина у Израелу, Арапи, такође је оставила трага у култури земље, посебно у областима као што је архитектура,^[492] музика^[493]^[494] и кухиња.^[495]

На територији Израела (укључујући контролисане територије) налази се 10 објеката, који се налазе на списку свјетске баштине Унеска:

Стари град Јерусалима и његове зидине (1981);^[496]
Тврђава Масада (2001);^[497]
Стари град Акра (2001);^[498]
Бијели град Тел Авива (у стилу Баухауса) (2003);^[499]
Библијски телови — Мегидо, Хазор и Бершева (2005);^[500]
Пут тамјана — пустињски градови у Негеву (2005);^[501]
Бахајска светишта у Хаифи и Западној Галилеји (2008);^[502]
Споменици антропогенезе на планини Кармел (2012);^[503]
Пећине Мареши и Беит Гуврин у Јудејској долини (2014);^[504]
Некропола Беит Шеарим (2015).^[505]

Празници

На државном нивоу у Израелу се претежно обиљежавају традиционални јудејски празници и постови, као и дани повезани са историјом Државе Израел (Дан сјећања на Холокауст и хероизма, Дан сјећања на погинуле у ратовима Израела, Дан независности и Дан Јерусалима).^[506] Укупно, у Израелу се обиљежава 12 религијских (укључујући Шабат) и 4 секуларна празника; сви се настављају од заласка до заласка сунца, а њихови датуми су одређени по јеврејском лунарном календару. С тим у вези, сваке године државни празници у Израелу падају на различите датуме грађанског (грегоријанског) календара.^[507]

Истовремено, за сљедбенике других религија статус празника имају и њихови религијски и национални празници.^[238]

Књижевност

Књижевност Израела је првенствено поезија и проза на хебрејском. Мањи број књига је објављен на другим језицима, као што су арапски, јидиш и руски.^[508] Према закону, два примјерка свих штампаних издања у Израелу морају бити послата у Националну библиотеку Израела Хебрејског универзитета у Јерусалиму. Од 2001. овај закон се примјењује и на копије аудио и видео записа и других формата издања.^[509] Најпознатији аутори књижевних дјела на хебрејском су пјесник Хаим Нахман Бјалик, добитник Нобелове награде за књижевност Шмуел Јосиф Агнон, а међу писцима наредних генерација су Ханох Бартов, Моше Шамир, романописци Аврам Б. Јехошуа и Амос Оз.^[31] Познати израелске аутори на другим језицима су Емил Хабиби (арапски), Велвл Чернин (јидиш), Игор Губерман, Дина Рубина и Ана Горенко (руски).^[41] Од 2000. дјела израелских арапских аутора укључена су у наставне планове и програме државних школа.^[510]

Сваке друге године у Јерусалиму се одржава Међународни сајам књига; поред тога, сваке године се одржава Седмица хебрејске књиге.^[508] Од 2000. главна израелска књижевна награда, Награда Сапир, додјељује се у оквиру Седмице хебрејске књиге.^[511]

Музика

У Израелу је заступљена како традиционална јеврејска музика (укључујући синагогалну, хасидску и клезмерску) и музика страног поријекла, тако и савремени жанрови — нарочито џез и рок.^[512]^[513] Важну улогу у популарној музици првих година државности имале су тзв. „пјесме Земље Израела”, а касније, јачањем традиције источних заједница у мјесној култури, „мизрахи” стил у поп и етно року.^[513]

Израел има развијену мрежу музичких школа и академија, а један број универзитета има одсјеке за музикологију.^[508] Израелски филхармонијски оркестар, основан 1936. као Палестински симфонијски оркестар, осим у својој земљи, славу је стекао и широм свијету.^[508]^[510]

Од 1973. Израел скоро сваке године учествује на музичком фестивалу Песма Евровизије. Израелски пјевачки су четири пута побјеђивали на овом такмичењу, а 2019. Израел је био по трећи пут земља домаћин такмичења.^[514] Израелски фестивал и Фестивал камерне музике се редовно одржавају у Јерусалиму, а фестивал „Џез на Црном мору” и фестивал класичне музике у Еилату,^[41] фестивал клезмерске музике у Сафеду и фестивал литургијске музике у Абу Гошу (код Јерусалима).^[515]

Позориште и филм

Крајем 19. вијека у Палестини настају аматерске позоришне групе. Прва професионална трупа основана је 1920. — „Хебрејско позориште у Земљи Израела”^[41] (постојало до 1927), а од 1932. у Палестини стално ради позориште „Хабима”. Након оснивања Израела, Хабиму и друга репетоарска позоришта субвенционише држава и градски савјети.^[508] Израелске кореографске групе, укључујући трупе „Бат Шева”, „Инбал” и „Бат Дор”, стекле су широку и међународну славу.^[31]^[41]

Иако прва кинематографска искуства у Палестини датирају с почетка 20. вијека, она су дуго остала нерегуларна, а тек од 1960-их професионални редитељи (Менахем Голан, Ефраим Кишон, Ури Зохар и други) обезбједили су прелазак на нови квалитетни ниво.^[31] Од 1967, Центар израелског филма ради под окриљем Министарства индустрије и трговине. Од 1970-их, израелски филмски ствараоци почели су да добијају награде на међународним филмским фестивалима, са сопственим међународним фестивалима одржаним у Јерусалиму, Тел Авиву и Хаифи.^[508]

Ликовна умјетност и архитектура

Важан корак у развију ликовне умјетности у јеврејском јишуву било је отварање школе за умјетност и занате (касније Академија умјетности и дизајна) „Бецалел” у Јерусалиму 1906. године.^[508] У архитектури јишува су у почетку преовлађивале имитације источњачких и средњовјековних стилова, али су касније усвојени савремени материјали и искуству најновијих западних архитектонских школа, укључујући баухаус и функционализам. Општи развоја Тел Авива и Техниона у Хаифи одвијао се у овим стиловима. Након оснивања Израела, у земљи су радили познати страни архитекти као што су Оскар Нимајер (главна зграда Универзитета у Хаифи) и Филип Џонсон. Крајем 20. вијека, постмодернисте Моше Сафди и Давид Резник оставили су примјетан траг у израелској архитектури.^[41]

Удружење сликара и вајара основано је 1934. у Ерец Израелу (касније Савез умјетника Израела). Поред академије „Бецалел”, умјетничко образовање пружају школе у Тел Авиву и Бершеби; професионалне архитекте обучава првенствено хаифски Технион.^[508]

Музеји

У Израелу дјелује приближно 150 музеја,^[41] а први је отворен 1906. године у школи „Бецалел”.^[508] У поређењу са било којом другом земљом, Израел има највећи број музеја по глави становника.^[516]

Музеј Израела у Јерусалиму је једна од најважнијих културних институција у земљи^[517] и дом је Свитака са Мртвог мора,^[518] као и огромне збирке јудистике и европске умјетности.^[517]

Музеј Холокауста „Јад Вашем” је највећа свјетска архива штампаног, фотографисаног и филмског материјала посвећена страшној страници свјетске историје.^[519] Музеј јеврејског народа у кампусу Универзитета у Тел Авиву је интерактивни музеј посвећен историји јеврејских заједница широм свијета.^[520]^[521] Музеј лијепих умјетности у Тел Авиву, Музеј умјетности и придружени Музеј јапанске умјетности Тикотина у Хаифи и Музеј умјетности Негев у Бершеби имају богате збирке опште или тематске ликовне умјетности.^[31] Први сеоски музеј у земљи, отворен 1938. у кибуцу Еин Харод, такође је умјетнички,^[508] који се сада сматра највећим у сјеверном Израелу.^[522]

Медији

Израелска штампа и емитери одликују се разноликошћу политичких, религијских и економских погледа и језика који се користе.^[523] Већина великих новина основана је прије проглашења државе. Нпр. Харец је основан 1919, The Jerusalem Post 1932. (на енглеском) а Јединот ахронот 1939. године.^[524] Ове новине остале су популарне и у 21. вијеку. Главна издања такође укључују дневни лист на хебрејском Марив, основан 1948. и бесплатне новине на хебрејском Ислаел хајом, основане 2007, које су средином 2010. постале најраспрострањеније дневне новине у земљи.^[525]

У 21. вијеку у Израелу излази преко хиљаду периодичних издања, од којих је већина доступна на интернету.^[526] Већина новина излази на хебрејском и арапском језику, постоји и секторска штампа — посебно на језицима као што су руски, њемачки^[527]^[528] и јидиш.^[529]

Телевизија у Израелу се појавила крајем 1960-их, од краја 1969. емитовање државног телевизијског канала (у то вријеме јединог) постало је свакодневно, а од 1981. у боји.^[530] Државни канали су емитовани у оквиру Израелске управе за радиодифузију до 2017, када је замијењена Израелском јавном радиодифузном корпорацијом.^[461] Први комерцијални телевизијски канал у Израелу почео је са радом 1994. године.^[526] У 21. вијеку већина израелских домаћинстава претплаћена је на кабловске или сателитске телевизијске пакете.^[461] Вишејезичност својствена израелским медијима приступна је и на телевизији. Нпр. средином прве деценије 21. вијека, основни пакет кабловске компаније „Хот” обухватао је канале на 12 језика.^[523]

У 21. вијеку, радио станица Кол Исраел емитује програм на осам тематских канала, емитујући и у иностранству. Емисије се воде на 17 језика. Постоје још двије радио станице у Израелу којима управљај Израелске одбрамбене снаге (Галеј ЦАХАЛ и Галгапац)^[526] и више од десет приватних страница.^[461]

У извјештају из 2017, Репортери без граница су открили да израелски новинари уживају слободу да отворено изразе своје мишљење, што је ријеткост на Блиском истоку.^[461] Организација је 2005. описала израелске медије као „традиционално јаке и независне”,^[524] а Израел се према подацима из 2023. налази на 97. мјесту према ранг-листи слободе медија у свијету организације; главна притужба се односи на власт која угрожава слободу медија.^[531]

Спорт

Најпопуларнији спортови у Израелу су фудбал и кошарка.^[532] Израелска премијер лига је највиши ранг такмичења за клубове у фудбалу, а израелска кошаркашка суперлига је прва кошаркашка лига у држави.^[533] Макаби Хаифа, Макаби Тел Авив, Хапоел Тел Авив и Беитар Јерусалим су највећи фудбалски клубови. Макаби Тел Авив, Макаби Хаифа и Хапоел Тел Авив такмичили су се у УЕФА Лиги шампиона, а Хапоел Тел Авив је стигао до четвртфинала Купа УЕФА. Израел је био домаћин и освојио је АФК азијски куп 1964, а Фудбалска репрезентација Израела се 1970. квалификовала за Свјетско првенство, што је до сада једини пут да је учествовала на првенству. Азијске игре 1974. одржане у Техерану биле су посљедње Азијске игре на којима је учествовао Израел, јер је искључен са Азијских игара 1978. због арапских земаља које су одбиле да играју и од тада се није такмичио на азијским спортским приредбама.^[534] УЕФА је 1994. пристала да прими Израел, а њени фудбалски тимови се такмиче равноправно у Европи. КК Макаби Тел Авив је шест пута освајао титулу првака Европе у кошарци.^[535] Израел је био један од домаћина Евробаскета 2017.

Израел је освојио тринаест медаља на Олимпијским играма, три златне, једну сребрну и девет бронзаних.^[536] Освојио је преко 100 златних медаља на Параолимпијским играма и налази се на 20. мјесту по броју освојених медаља свих времена.

Израел је био домаћин прве три етапе Ђиро д’Италије 2018. једне од три гранд тур трке, у част прославе 70 година од стварања државе Израел,^[537] што је први пут у историји да је Ђиро стартовао ван Европе.^[538] У Израелу су вожене три етапе: индивидуални хронометар у Јерусалиму и двије равне етапе — од Хајфе до Тел Авива и од Биршебе до Еилата.^[539] Хронометар на отварању била је „етапа Ђино Бартали”, у знак сјећања на троструког побједника Ђира — Ђина Барталија, који је укључен међу 682 Италијана који су добили признање „Праведни међу народима”, због кријумчарења докумената на бициклу за вријеме Фашистичке Италије, помажући Јеврејима током Другог свјетског рата.^[540] Организација за људска права — Human rights group, са сједиштем у Европи, послала је писмо организаторима трке — RCS Sport, у коме су тражили да се помјери отварање Ђира из Израела. Поред међународне организације људских права, етничке туристичке организације, спортских и вјерских група, међу онима који су потписали писмо били су и Амерички лингвиста и аутор — Ноам Чомски, бивши адвокати Уједињених нација за палестинско право — Џон Дигард и Ричард Фалк, италијански драмски писац Мони Овадија, чланови Европског парламента — Елеонора Форенца и Серђо Коферати, као и бивша замјеница предсједника Европског парламента — Луиза Моргантини. Етапе у Јерусалиму и Еилату су биле нарочито проблематичне за организацију за људска права, јер су етапе које су планиране у Јужном Израелу пролазиле кроз десетине палестинских села које Израел одбија да призна. У писму је такође наведено да трка сарађује са најмање једном компанијом активном у илегалном израелском насељу.^[541] На представљању руте у Милану, 29. новембра 2017. године, RCS Sport је за прву етапу у Јерусалиму употријебио израз „Западни Јерусалим” за дио града гдје ће се возити хронометар, за који и Израел и Палестина имају потраживања. Израел је заузео Источни Јерусалим након Шестодневног рата 1967. године. Касније су га анексирали, иако међународне организације нису признале тај потез. Израел наводи цијели град као јединствену пријестоницу, док Палестинци сматрају да је Источни Јерусалим нелегално окупиран. Министарка спорта Израела Мири Регев и министар туризма — Јарив Левин изјавили су да ће држава отказати подршку Ђиру ако се термин западни Јерусалим не промијени, истакавши: „у Јерусалиму, главном граду Израела, нема источног и западног.”^[542] RCS Sport је након тога уклонио термин западни Јерусалим са карте и званичних информација о Ђиру 2018. наводећи да се „Западни Јерусалим” односило на географску одредницу мјеста гдје ће се возити хронометар, без икакве везе са политиком.^[543] Године 2015. основан је бициклистички тим Израел сајклинг академи, чије је оснивање помогао словачки бициклиста Петер Саган,^[544] а који је на Ђиру 2018. постао први израелски тим на некој гранд тур трци, док су Гај Сагив и Гај Нив постали први израелски бициклисти на некој гранд тур трци.^[545] Тим се такмичио на Тур де Франсу 2020. након што је добио ворлд тур статус, чиме је постао први израелски тим у историји на Тур де Франсу, а Гај Нив је постао први израелски возач на Туру.^[546] На Тур де Франсу 2022. аустралијски возач Сајмон Кларк је остварио етапну побједу возећи за тим који је промијенио назив у Израел—премијер тех, што је била прва побједа за израелски тим у историји Тур де Франса.^[547]

Види још

Напомене

^ У складу са неколико резолуција Уједињених нација (нарочито Резолуцијом Генералне скупштине УН 194 од 11. децембра 1948), утврђен је статус Јерусалима као општине под међународном управом. Израел је Јерусалим прогласио својом пријестоницом 1949. по окончању рата за независност. Израел је 1967, послије Шестодневног рата, анектирао Источни Јерусалим и ујединио са Западним Јерусалимом у јединствену општину, али ово уједињење није признао УН (Резолуција Савјета безбједности УН 478). Амбасаде велике већине земаља које имају дипломатске односе са Израелом налазе се изван Јерусалима, углавном у Тел Авиву, Рамат Гану и Херцлији.^[1]
^ ^а ^б Суверена територија Израела настала је као исход рата за независност 1949. године. Унутар ових граница Израел признаје већина држава и УН.^[3]
^ ^а ^б Територија над којом је израелски суверенитет касније проглашен, укључујући Источни Јерусалим и Голанску висораван. Овај број се користи у званичним документима Израела,^[4] али с обзиром да УН не признаје анексију, не користи се у међународним документима.
^ Према подацима УН, 720 хиљада Арапа је напустило Палестину, али процјене варирају од 400 хиљада до скоро милион у различитим изворима.^[113]

Референце

^ „Prime Minister David Ben-Gurion on Moving the Capital of Israel to Jerusalem”. www.jewishvirtuallibrary.org (на језику: енглески). 5. 12. 1949. Архивирано из оригинала 12. 04. 2023. г. Приступљено 11. 4. 2023.
^ „Constitution for Israel”. knesset.gov.il. Архивирано из оригинала 4. 8. 2023. г. Приступљено 9. 12. 2023.
^ Hobbs 2016.
^ ^а ^б „Area of districts, sub-districts, natural regions and lakes” (PDF) (на језику: енглески). Central Bureau of Statistics of Israel. 16. 8. 2018. Архивирано из оригинала (PDF) 8. 3. 2023. г.
^ ^а ^б ^в „Surface water and surface water change”. stats.oecd.org. Organisation for Economic Co-operation and Development (OECD). Архивирано из оригинала 24. 03. 2021. г. Приступљено 12. 4. 2023. Грешка код цитирања: Неисправна ознака <ref>; назив „OECD” је дефинисано више пута с различитим садржајем
^ ^а ^б ^в „World Economic Outlook Database, April 2024 Edition. (Israel)”. www.imf.org. International Monetary Fund. 16. 4. 2024. Архивирано из оригинала 16. 4. 2024. г. Приступљено 16. 4. 2024.
^ „When will be the right time for Israel to define its borders? – analysis”. The Jerusalem Post | JPost.com. 12. 6. 2022. Архивирано из оригинала 25. 1. 2024. г. Приступљено 25. 1. 2024.
^ ^а ^б ^в „Population of Israel on the Eve of 2023”. Central Bureau of Statistics of Israel (на језику: енглески). 29. 12. 2022. Архивирано из оригинала 1. 4. 2023. г. Приступљено 11. 4. 2023.
^ Gil, Moshe (1992). A History of Palestine, 634-1099. Cambridge University Press. стр. 14. ISBN 978-0-521-59984-9. Архивирано из оригинала 17. 5. 2024. г. Приступљено 17. 5. 2024.
^ Morris, Benny (1999). Righteous Victims: A History of the Zionist-Arab Conflict, 1881–2001 (reprint изд.). Knopf. ISBN 9780679744757. Архивирано из оригинала 22. 3. 2024. г. Приступљено 22. 3. 2024. „The fear of territorial displacement and dispossession was to be the chief motor of Arab antagonism to Zionism down to 1948 (and indeed after 1967 as well).” Also quoted, among many, by Mark M. Ayyash (2019). Hermeneutics of Violence: A Four-Dimensional Conception. University of Toronto Press, p. https://web.archive.org/web/20240322131220/https://books.google.com/books?id=W1G_DwAAQBAJ&pg=PA195. Архивирано из оригинала 22. 03. 2024. г. Приступљено 29. 08. 2024. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ), ISBN 1487505868. Accessed 22 March 2024.
^ Fildis, Ayse; Nisanci, Ensar (2019). „British Colonial Policy "Divide and Rule": Fanning Arab Rivalry in Palestine” (PDF). International Journal of Islamic and Civilizational Studies. UTM Press. 6 (1). Архивирано (PDF) из оригинала 10. 5. 2024. г. Приступљено 10. 5. 2024.
^ „Zionism | Definition, History, Examples, & Facts”. britannica.com (на језику: енглески). 2023-10-19. Архивирано из оригинала 25. 12. 2018. г. Приступљено 2023-10-29.
^ Meir-Glitzenstein, Esther (јесен 2018). „Turning Points in the Historiography of Jewish Immigration from Arab Countries to Israel”. Israel Studies. Indiana University Press. 23 (3): 114—122. JSTOR 10.2979/israelstudies.23.3.15. S2CID 150208821. doi:10.2979/israelstudies.23.3.15. „The mass immigration from Arab countries began in mid-1949 and included three communities that relocated to Israel almost in their entirety: 31,000 Jews from Libya, 50,000 from Yemen, and 125,000 from Iraq. Additional immigrants arrived from Egypt, Morocco, Tunisia, Turkey, Iran, India, and elsewhere. Within three years, the Jewish population of Israel doubled. The ethnic composition of the population shifted as well, as immigrants from Muslim counties and their offspring now comprised one third of the Jewish population—an unprecedented phenomenon in global immigration history. From 1952–60, Israel regulated and restricted immigration from Muslim countries with a selective immigration policy based on economic criteria, and sent these immigrants, most of whom were North African, to peripheral Israeli settlements. The selective immigration policy ended in 1961 when, following an agreement between Israel and Morocco, about 100,000 Jews immigrated to the State. From 1952–68 about 600,000 Jews arrived in Israel, three quarters of whom were from Arab countries and the remaining immigrants were largely from Eastern Europe. Today fewer than 30,000 remain in Muslim countries, mostly concentrated in Iran and Turkey.”
^ Fischbach 2008, стр. 26–27.
^ Slater 2020, стр. 81–92, 350, "[p. 350] It is no longer a matter of serious dispute that in the 1947–48 period—beginning well before the Arab invasion in May 1948—some 700,000 to 750,000 Palestinians were expelled from or fled their villages and homes in Israel in fear of their lives—an entirely justifiable fear, in light of massacres carried out by Zionist forces."
^ Ghanim, Honaida (март 2009). „Poetics of Disaster: Nationalism, Gender, and Social Change Among Palestinian Poets in Israel After Nakba”. International Journal of Politics, Culture, and Society. 22 (1): 23–39 [25–26]. ISSN 0891-4486. JSTOR 40608203. S2CID 144148068. doi:10.1007/s10767-009-9049-9. Архивирано из оригинала 6. 11. 2021. г. „Around 750,000–900,000 Palestinians were systematically expelled from their homes and lands and about 531 villages were deliberately destroyed.”
^ Cleveland, William L.; Bunton, Martin (2016). A History of the Modern Middle East (на језику: енглески). Westview Press. стр. 270. ISBN 978-0-429-97513-4. „Not only was there no Palestinian Arab state, but the vast majority of the Arab population in the territory that became Israel-over 700,000 people-had become refugees. The Arab flight from Palestine began during he intercommunal war and was at first the normal reaction of a civilian population to nearby fighting-a temporary evacuation from the zone of combat with plans to return once hostilities ceased. However, during spring and early summer 1948, the flight of the Palestinian Arabs was transformed itno a permanent mass exodus ... Once the Arab flight had started, it was encouraged by the Haganah ... Haganah field officers interpreted Plan D as giving them authority to undertake the systematic expulsion of the Palestinian Arabs living within the area allocated to the Jewish state as well as those whose villages were situated just inside the territory awarded to the Arab state ... Throughout the remainder of 1948 and into 1949, there were incidents of forced expulsion of Arabs. As a result, by the time the last armistice agreement was concluded in 1949, there remained only 160,000 Arabs within the borders of Israel.”
^ Beker, Avi (2005). „The Forgotten Narrative: Jewish Refugees from Arab Countries”. Jewish Political Studies Review. 17 (3/4): 3—19. ISSN 0792-335X. JSTOR 25834637. Архивирано из оригинала 9. 1. 2024. г. Приступљено 23. 5. 2024.
^ Dinstein, Yoram (2021-10-11). Israel Yearbook on Human Rights, Volume 6 (1976) (на језику: енглески). BRILL. стр. 282. ISBN 978-90-04-42287-2. Архивирано из оригинала 21. 5. 2024. г. Приступљено 23. 5. 2024.
^ WIPO (2022). Global Innovation Index 2023, 15th Edition. www.wipo.int (на језику: енглески). World Intellectual Property Organization. ISBN 978-92-805-3432-0. doi:10.34667/tind.46596. Приступљено 2024-08-10.
^ Getzoff, Marc (2023-12-01). „Most Technologically Advanced Countries In The World 2023”. Global Finance Magazine (на језику: енглески). Приступљено 2024-08-06.
^ „The world richest countries according three metrics”.
^ „30 Wealthiest Countries by Per Capita Net Worth”. Yahoo Finance (на језику: енглески). 2023-09-09. Приступљено 2024-07-15.
^ Getzoff, Marc (2023-08-09). „Most Technologically Advanced Countries In The World 2023”. Global Finance Magazine (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 8. 11. 2023. г. Приступљено 2023-11-08.
^ „Top 15 Most Advanced Countries in the World”. Yahoo Finance (на језику: енглески). 2022-12-04. Архивирано из оригинала 10. 1. 2023. г. Приступљено 2023-10-27.
^ „Israel to join prestigious OECD economic club”. France 24 (на језику: енглески). 2010-05-27. Архивирано из оригинала 23. 11. 2023. г. Приступљено 2023-11-23.
^ „Israel's birth rate remains highest in OECD by far, at 2.9 children per woman”. Times of Israel. 21. 6. 2024.
^ Wenham 1994, стр. 296–297.
^ Barton & Bowden 2004, стр. 126.
^ „On the Move”. TIME. 31. 5. 1948. Архивирано из оригинала 6. 4. 2008. г. Приступљено 13. 4. 2023.
^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е ^ж ^з ^и ^ј ^к ^л ^љ ^м ^н ^њ ^о ^п ^р „ИЗРАИЛЬ (страна)”. www.krugosvet.ru (на језику: руски). Энциклопедия Кругосвет. Архивирано из оригинала 09. 06. 2024. г. Приступљено 16. 4. 2023.
^ «Планы раздела Палестины» на сајту Електронска јеврејска енциклопедија
^ ^а ^б ^в ^г ^д Баглая, Лейбо & Энтина 2004.
^ „«Дорожная карта» продвижения к постоянному урегулированию палестино-израильского конфликта в соответствии с принципом сосуществования двух государств на основе оценки выполнения сторонами своих обязательств”. www.un.org (на језику: руски). Декларации, конвенции, соглашения и другие правовые материалы. 7. 5. 2003. Архивирано из оригинала 07. 05. 2023. г. Приступљено 16. 4. 2023.
^ „Image 20 of Israel : a country study”. Library of Congress, Washington, D.C. 20540 USA. Архивирано из оригинала 09. 03. 2019. г. Приступљено 16. 4. 2023.
^ „Кэмп дэвидский мирный процесс”. www.middleeast.org.ua. Информационный центр «Ближний Восток». Архивирано из оригинала 20. 03. 2008. г. Приступљено 16. 4. 2023.
^ Панкратьев, В.П. „Иордано-израильский мирный договор.”. Центр исследований общих проблем современного востока ИВ РАН. Архивирано из оригинала 22. 2. 2020. г. Приступљено 16. 4. 2023.
^ „Израиль передвигает границу с Иорданией”. Lenta.RU (на језику: руски). 24. 10. 2004. Архивирано из оригинала 09. 06. 2024. г. Приступљено 16. 4. 2023.
^ „UNIFIL Background”. UNIFIL (на језику: енглески). 9. 3. 2016. Архивирано из оригинала 13. 03. 2023. г. Приступљено 16. 4. 2023.
^ Городилов & Куликов 2018, стр. 433.
^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е ^ж ^з ^и ^ј ^к ^л ^љ ^м ^н ^њ ^о ^п ^р ^с ^т ^ћ „Израиль”. Излучение плазмы — Исламский фронт спасения. Большая российская энциклопедия : [в 35 т.]. 2008. стр. 37/. ISBN 978-5-85270-342-2.
^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е ^ж Земля Израиля (Эрец-Исраэль). Географический очерк на сајту Електронска јеврејска енциклопедија
^ „Под морским дном Израиля может находиться до 4,2 млрд барр. нефти — Все новости о нефти и газе в России и Мире на oilcapital.ru”. oilcapital.ru (на језику: руски). 30. 8. 2010. Архивирано из оригинала 16. 04. 2023. г. Приступљено 16. 4. 2023.
^ „Может ли Израиль стать энергетическим гигантом?”. ИноСМИ (на језику: руски). 5. 4. 2011. Архивирано из оригинала 16. 04. 2023. г. Приступљено 16. 4. 2023.
^ Якимова, Е. (2013). „Принципы «газовой» дипломатии Израиля в отношении стран СНГ и Балтии”. Цайтшрыфт : часопіс для даследавання яўрейскай гісторыі, дэмаграфіі і эканомікі, літаратуры, мовы і этнаграфіі = Цайтшрифт : журнал по изучению еврейской истории, демографии и экономики, литературы, языка и этнографии. 8 (3). ISSN 2029-9486. Архивирано из оригинала 09. 06. 2024. г. Приступљено 16. 4. 2023.
^ Тюрин, А. (1. 2. 2015). „Газ Восточного Средиземноморья: драма Кипра и успех Израиля, -”. centrasia.org. Архивирано из оригинала 16. 04. 2023. г. Приступљено 16. 4. 2023.
^ „Решение проблемы нехватки воды в Израиле: Повторное Использование, Сбор и Восстановление Водных Ресурсов” (PDF). 2012. Архивирано из оригинала (PDF) 31. 3. 2019. г. Приступљено 16. 4. 2023.
^ „В Израиле дефицит воды достиг 2,5 миллиарда кубометров”. РИА Новости (на језику: руски). 26. 8. 2018. Архивирано из оригинала 16. 04. 2023. г. Приступљено 16. 4. 2023.
^ „Restoration Resource Center Israel: Alexander River Restoration Project”. www.ser-rrc.org. Архивирано из оригинала 16. 04. 2023. г. Приступљено 16. 4. 2023.
^ Gabbay, Shoshana. „Rehabilitation of Israel's Rivers”. www.jewishvirtuallibrary.org. Архивирано из оригинала 30. 03. 2019. г. Приступљено 16. 4. 2023.
^ Chepkemoi, Joyce (7. 6. 2019). „The World's Saltiest Bodies of Water”. WorldAtlas. Архивирано из оригинала 20. 11. 2018. г. Приступљено 16. 4. 2023.
^ „Израиль (Государство Израиль)”. geography.su. Архивирано из оригинала 21. 11. 2022. г. Приступљено 16. 4. 2023.
^ „Ashkelon Desalination Plant”. GOV.IL (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 30. 11. 2021. г. Приступљено 16. 4. 2023.
^ „מתקן ההתפלה הראשון יוצא לדרך”. ynet (на језику: хебрејски). 4. 9. 2001. Архивирано из оригинала 15. 11. 2020. г. Приступљено 16. 4. 2023.
^ Safin, Amir (10. 11. 2017). „Территория чистой воды » Израиль-первопроходец опреснительных технологий” (на језику: руски). Архивирано из оригинала 20. 04. 2023. г. Приступљено 16. 04. 2023.
^ „Израиль запустил крупную станцию опреснения морской воды”. РИА Новости (на језику: руски). 17. 5. 2010. Архивирано из оригинала 30. 03. 2019. г. Приступљено 16. 4. 2023.
^ „מתקני התפלה בישראל”. GOV.IL (на језику: хебрејски). Архивирано из оригинала 02. 05. 2021. г. Приступљено 16. 4. 2023.
^ Ensia, Rowan Jacobsen (29. 6. 2016). „Israel Proves the Desalination Era Is Here”. Scientific American (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 20. 11. 2018. г. Приступљено 16. 4. 2023.
^ „Israel's Water Sources”. KKL JNF – Keren Kayemeth LeIsrael – Jewish National Fund. Архивирано из оригинала 2. 5. 2021. г. Приступљено 16. 4. 2023.
^ Goldreich 2003, стр. 85.
^ „Climate & Weather Averages in Tel Aviv, Israel”. www.timeanddate.com (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 02. 07. 2019. г. Приступљено 16. 4. 2023.
^ „Soils of Israel”. ag.arizona.edu. _Soils of Arid Regions of the U.S. and Israel. Архивирано из оригинала 16. 04. 2023. г. Приступљено 16. 4. 2023.
^ ^а ^б ^в ^г Palestine на сајту Енциклопедија Британика
^ „Israel's Forests”. GOV.IL (на језику: енглески). 27. 10. 2021. Архивирано из оригинала 17. 04. 2023. г. Приступљено 17. 4. 2023.
^ „AmphibiaWeb Search”. amphibiaweb.org. Архивирано из оригинала 17. 04. 2023. г. Приступљено 17. 04. 2023.
^ „Nature Reserves and National Parks”. GOV.IL (на језику: енглески). 21. 10. 2021. Архивирано из оригинала 17. 04. 2023. г. Приступљено 17. 4. 2023.
^ Заповедники на сајту Електронска јеврејска енциклопедија
^ „Israel in Figures 2015” (PDF). Israel Central Bureau of Statistics. 2015. Архивирано из оригинала (PDF) 2. 5. 2021. г. Приступљено 17. 4. 2023.
^ ^а ^б „Israel Reaches 49th Place in Global Environmental Index”. Haaretz (на језику: енглески). 27. 1. 2016. Архивирано из оригинала 27. 10. 2022. г. Приступљено 17. 4. 2023.
^ ^а ^б Economy of Israel на сајту Енциклопедија Британика
^ Ben-Shaul, D’vora. „Environmental Issues in Israel”. www.jewishvirtuallibrary.org. Архивирано из оригинала 20. 11. 2018. г. Приступљено 17. 4. 2023.
^ „5th National Report (2009-2014)”. chm.cbd.int (на језику: енглески). Ministry of Environmental Protection. 31. 3. 2016. Архивирано из оригинала 06. 12. 2022. г. Приступљено 17. 4. 2023.
^ Repenning, Charles A.; Fejfar, Oldrich (септембар 1982). „Evidence for earlier date of ′Ubeidiya, Israel, hominid site”. Nature (на језику: енглески). 299 (5881): 344—347. ISSN 1476-4687. doi:10.1038/299344a0. Архивирано из оригинала 26. 07. 2016. г. Приступљено 13. 4. 2023.
^ ^а ^б ^в „ПАЛЕСТИНА”. www.krugosvet.ru (на језику: руски). Энциклопедия Кругосвет. Архивирано из оригинала 11. 02. 2019. г. Приступљено 13. 4. 2023.
^ „Scientists discover oldest known modern human fossil outside of Africa”. phys.org (на језику: енглески). Binghamton University. Архивирано из оригинала 11. 02. 2019. г. Приступљено 13. 4. 2023.
^ „На пути из Африки в Европу? Новая находка в Израиле проливает свет на колонизацию сапиенсами Европейского континента”. Антропогенез.РУ (на језику: руски). Приступљено 14. 4. 2023.
^ „Всё старше, и старше, и старше!.. Человек из Манот наш разум манит”. antropogenez.ru (на језику: руски). Архивирано из оригинала 14. 04. 2023. г. Приступљено 14. 4. 2023.
^ „Extended Data Figure 3: Crust sampling for dating. | Nature” (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 09. 03. 2022. г. Приступљено 14. 4. 2023.
^ ^а ^б ^в Израиль. Земля Израиля (Эрец-Исраэль). Исторический очерк. Введение на сајту Електронска јеврејска енциклопедија
^ Земля Израиля (Эрец-Исраэль) на сајту Електронска јеврејска енциклопедија
^ Л. А. Беляев, С. Б. Григорян, П. А. Рассадин (с 1939), М. Ю. Рощин (2024). „Палестина”. Большая российская энциклопедия. стр. /.
^ Земля Израиля (Эрец-Исраэль). Исторический очерк. Эпоха Второго храма на сајту Електронска јеврејска енциклопедија
^ Земля Израиля (Эрец-Исраэль). Исторический очерк. Период римско-византийского владычества (70–638) на сајту Електронска јеврејска енциклопедија
^ „Palestine: History”. usd.edu (на језику: енглески). The Online Encyclopedia of the Roman Provinces, The University of South Dakota. Архивирано из оригинала 21. 6. 2000. г. Приступљено 14. 4. 2023.
^ Bard, Mitchell. „Jewish Claim To The Land Of Israel”. www.jewishvirtuallibrary.org (на језику: енглески). Jewish Virtual Library. Архивирано из оригинала 21. 03. 2018. г. Приступљено 14. 4. 2023.
^ ^а ^б Земля Израиля (Эрец-Исраэль). Исторический очерк. Период арабского владычества (638–1099) на сајту Електронска јеврејска енциклопедија
^ Земля Израиля (Эрец-Исраэль). Исторический очерк. Период крестоносцев (1099–1291) на сајту Електронска јеврејска енциклопедија
^ Турция на сајту Електронска јеврејска енциклопедија
^ ^а ^б Земля Израиля (Эрец-Исраэль). Исторический очерк. Период османского владычества (1517–1917) на сајту Електронска јеврејска енциклопедија
^ ^а ^б ^в ^г ^д Государство Израиль. Алия на сајту Електронска јеврејска енциклопедија
^ Herzl 1946, стр. 11; Kornberg 1993.
^ „Chapter One: The Heralders of Zionism”. The Jewish Agency (на језику: енглески). 21. 7. 2005. Архивирано из оригинала 14. 04. 2023. г. Приступљено 14. 4. 2023.
^ Stein 2003, стр. 88.
^ Romano 2003, стр. 30.
^ Бальфура Декларация на сајту Електронска јеврејска енциклопедија
^ Scharfstein 1996, стр. 269.
^ „League of Nations Mandate for Palestine (1922)”. ecf.org.il (на језику: енглески). E. C. F. Database. 24. 7. 2022. Архивирано из оригинала 14. 04. 2023. г. Приступљено 14. 4. 2023.
^ Liebreich 2005, стр. 34.
^ Shaw 1946.
^ „Aliyah Bet (1939-1948)”. www.jewishvirtuallibrary.org (на језику: енглески). Jewish Virtual Library. Архивирано из оригинала 22. 02. 2019. г. Приступљено 14. 4. 2023.
^ „The Population of Palestine Prior to 1948”. www.mideastweb.org. MidEast Web. Архивирано из оригинала 14. 08. 2011. г. Приступљено 14. 4. 2023.
^ „IV. Palestine: Arab/Jewish Population (1914 – 1946) // Population Statistics”. ProCon.org. Israeli-Palestinian. Архивирано из оригинала 14. 04. 2023. г. Приступљено 14. 4. 2023.
^ Fraser 2004, стр. 27.
^ „ST/DPI/SER.A/47 of 20 April 1949”. United Nations. 20. 4. 1949. Архивирано из оригинала 18. 2. 2022. г. Приступљено 14. 4. 2023.
^ Morris 2008"The immediate trigger of the 1948 War was the November 1947 UN partition resolution. The Zionist movement, except for its fringes, accepted the proposal."
^ Bregman 2002, стр. 40–41.
^ ^а ^б Планы раздела Палестины на сајту Електронска јеврејска енциклопедија
^ „The Mideast : A Century of Conflict : Part 3”. legacy.npr.org. NPR. 2. 10. 2002. Приступљено 14. 4. 2023.
^ Война за независимость на сајту Електронска јеврејска енциклопедија
^ Newman 1995, стр. 4–9, 38–40.
^ „Two hundred and seventh plenary meeting, held at Flushing Meadow, New York, on Wednesday, 11 May 1949 : : [General Assembly, 3rd session] = Deux cent septieme séance plénière, tenue à Flushing Meadow, New York, le mercredi 11 mai 1949”. digitallibrary.un.org (на језику: енглески). United Nations Digitaly Library. 11. 5. 1949. Архивирано из оригинала 02. 01. 2024. г. Приступљено 14. 4. 2023.
^ ^а ^б ^в Израиль и палестинская проблема: Война 1948 г. и проблема беженцев на сајту Електронска јеврејска енциклопедија
^ „Palestinian Refugee Factbox/Timeline - IRIN News Article”. Question of Palestine. UNISPAL. Архивирано из оригинала 04. 11. 2023. г. Приступљено 14. 4. 2023.
^ „General progress report and supplementary report of the United Nations Conciliation Commission for Palestine covering the period from 11 December 1949 to 23 October 1950”. digitallibrary.un.org (на језику: енглески). United Nations Digital Library. 1951. Архивирано из оригинала 11. 12. 2023. г. Приступљено 14. 4. 2023.
^ Reveron & Murer 2006, стр. 15.
^ Государство Израиль. Израиль и палестинская проблема на сајту Електронска јеврејска енциклопедија
^ „Population - Statistical Abstract of Israel 2003 - No.54”. Central Bureau of Statistics of Israel. Архивирано из оригинала 8. 3. 2023. г. Приступљено 14. 4. 2023.
^ „Population, by Religion and Population Group” (PDF) (на језику: хебрејски). Israel Central Bureau of Statistics. 23. 9. 2003. Архивирано из оригинала (PDF) 8. 3. 2023. г. Приступљено 14. 4. 2023.
^ Shindler 2001, стр. 49–50.
^ Cohen, Shaul (2009). „Six-Day War”. MSN Encarta (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 6. 6. 2009. г. Приступљено 15. 4. 2023.
^ Государство Израиль. Израиль и арабский мир на сајту Електронска јеврејска енциклопедија
^ „The Suez Crisis” (на језику: енглески). University of San Diego. Архивирано из оригинала 6. 11. 2018. г. Приступљено 15. 4. 2023.
^ Колесников, Андрей (6. 6. 2007). „Политэкономия: Шесть дней вечной войны”. Ведомости (на језику: руски). Архивирано из оригинала 09. 02. 2019. г. Приступљено 15. 4. 2023.
^ Smith 2006, стр. 126, «Nasser, the Egyptian president, decided to mass troops in the Sinai… casus belli by Israel.».
^ „ИЮНЬСКАЯ ВОЙНА 1967 | Энциклопедия Кругосвет”. www.krugosvet.ru (на језику: руски). Энциклопедия «Кругосвет». Архивирано из оригинала 06. 04. 2023. г. Приступљено 15. 4. 2023.
^ „1973: Arab states attack Israeli forces”. On This Day. BBC. 6. 10. 1973. Архивирано из оригинала 14. 07. 2012. г. Приступљено 15. 4. 2023.
^ Государство Израиль. Исторический очерк на сајту Електронска јеврејска енциклопедија
^ Bregman 2002, стр. 171–174.
^ „Peace Treaty between Israel and Egypt March 26, 1979” (на језику: енглески). Israel Ministry of Foreign Affairs. Архивирано из оригинала 30. 5. 2016. г. Приступљено 15. 4. 2023.
^ „Комиссия решила назвать Вторую Ливанскую войну Второй Ливанской войной”. NEWSru.co.il (на језику: руски). 21. 3. 2007. Архивирано из оригинала 15. 04. 2023. г. Приступљено 15. 4. 2023.
^ „Ливано-израильское противостояние. История конфликта”. РИА Новости (на језику: руски). 13. 7. 2006. Архивирано из оригинала 24. 02. 2019. г. Приступљено 15. 4. 2023.
^ Harkavy & Neuman 2001, стр. 270.
^ „Hezbollah Captures Two Israeli Soldiers”. legacy.npr.org. 12. 7. 2006. Архивирано из оригинала 09. 06. 2024. г. Приступљено 15. 4. 2023.
^ „Day-by-day: Lebanon crisis - week one”. BBC. 19. 7. 2006. Архивирано из оригинала 03. 04. 2019. г. Приступљено 15. 4. 2023.
^ Kerch, Anthony A. (2010). „An Analysis of the Second Lebanon War and its Impact on United States Military Strategy” (PDF) (на језику: енглески). Quantico, VA: U.S. Marine Corps Command and Staff College, Marine Corps University: 10—12. Архивирано (PDF) из оригинала 15. 04. 2023. г. Приступљено 15. 4. 2023.
^ „The Second Lebanon War – Objectives vs. Results”. Israel Defense (на језику: енглески). 4. 8. 2016. Архивирано из оригинала 03. 11. 2016. г. Приступљено 15. 4. 2023.
^ Gilbert 2005, стр. 58.
^ „Terrorism deaths in Israel-1920-1999”. embassies.gov.il (на језику: енглески). Israeli Missions Around The World. 1. 1. 2000. Архивирано из оригинала 05. 04. 2023. г. Приступљено 15. 4. 2023.
^ Bennet, James (13. 3. 2005). „The Interregnum”. The New York Times. Архивирано из оригинала 22. 04. 2023. г. Приступљено 15. 4. 2023.
^ „33: The Palestinian National Covenant”. GOV.IL (на језику: енглески). Ministry of Foreign Affairs. 17. 7. 1968. Архивирано из оригинала 09. 06. 2024. г. Приступљено 15. 4. 2023.
^ „Самые громкие теракты в мире”. РИА Новости (на језику: руски). 23. 10. 2012. Архивирано из оригинала 16. 04. 2023. г. Приступљено 15. 4. 2023.
^ Гелаев, Владимир; Мухаматулин, Тимур (28. 5. 2014). „Куфия и флаг”. Газета.Ru (на језику: руски). Архивирано из оригинала 04. 11. 2018. г. Приступљено 15. 4. 2023.
^ „The Intifada”. Ynetnews (на језику: енглески). 16. 3. 2009. Архивирано из оригинала 19. 12. 2018. г. Приступљено 15. 4. 2023.
^ Mowlana & Gerbner 1992, стр. 111.
^ Haberman, Clyde (9. 12. 1991). „After 4 Years, Intifada Still Smolders”. The New York Times. Архивирано из оригинала 09. 06. 2024. г. Приступљено 15. 4. 2023.
^ Bregman 2002, стр. 236.
^ „End of the Cold War to 2001”. www.bc.edu. Архивирано из оригинала 25. 02. 2019. г. Приступљено 15. 4. 2023.
^ „Declaration of Principles on Interim Self-Government Arrangements (Oslo Accords) | UN Peacemaker”. peacemaker.un.org. 13. 9. 1993. Архивирано из оригинала 17. 07. 2022. г. Приступљено 15. 4. 2023.
^ „Declaration of Principles On Interim Self-Government Arrangements (The Oslo Accords)”. www.jewishvirtuallibrary.org. 13. 9. 1993. Архивирано из оригинала 25. 02. 2019. г. Приступљено 15. 4. 2023.
^ „ДВУСТОРОННИЕ ПЕРЕГОВОРЫ” (на језику: руски). Министерство иностранных дел Израиля. 2013. Архивирано из оригинала 4. 3. 2016. г. Приступљено 15. 4. 2023.
^ Harel, Amos (7. 9. 2018). „Why the Oslo Peace Process Went Into Deep Freeze”. Haaretz (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 19. 08. 2022. г. Приступљено 15. 4. 2023.
^ Bregman 2002, стр. 257.
^ „Wye River Memorandum | UN Peacemaker”. peacemaker.un.org. 23. 10. 1998. Архивирано из оригинала 26. 06. 2021. г. Приступљено 16. 04. 2023.
^ Gelvin 2005, стр. 240.
^ ^а ^б „Первая и вторая палестинские интифады”. РИА Новости (на језику: руски). 12. 12. 2017. Архивирано из оригинала 19. 12. 2018. г. Приступљено 15. 4. 2023.
^ Urquhart, Conal (26. 7. 2004). „Jewish settlers join 50-mile-long protest at plan to quit Gaza”. The Guardian. Архивирано из оригинала 01. 03. 2019. г. Приступљено 15. 4. 2023.
^ „West Bank barrier route disputed, Israeli missile kills 2”. USATODAY.com (на језику: енглески). 29. 7. 2004. Архивирано из оригинала 4. 6. 2009. г. Приступљено 15. 4. 2023.
^ „Ясир Арафат совсем умер”. www.kommersant.ru (на језику: руски). 30. 12. 2004. Архивирано из оригинала 01. 03. 2019. г. Приступљено 15. 4. 2023.
^ Сурикова, Эстер (16. 8. 2010). „Ни размежевания, ни мира: Израиль и Сектор Газа пять лет спустя” (на језику: руски). Институт Ближнего Востока. Архивирано из оригинала 31. 03. 2019. г. Приступљено 15. 4. 2023.
^ „Ракетные обстрелы города Сдерот: погибла женщина, пятеро раненых”. NEWSru.co.il. 15. 11. 2006. Архивирано из оригинала 1. 3. 2019. г. Приступљено 15. 4. 2023.
^ „Fatalities before Operation "Cast Lead"”. B'Tselem. Архивирано из оригинала 20. 01. 2018. г. Приступљено 15. 4. 2023.
^ „Fatalities during Operation Cast Lead”. B'Tselem. Архивирано из оригинала 08. 12. 2019. г. Приступљено 15. 4. 2023.
^ „Victims of Palestinian Violence and Terrorism since September 2000”. GOV.IL (на језику: енглески). 27. 9. 2000. Архивирано из оригинала 21. 04. 2022. г. Приступљено 15. 4. 2023.
^ „Победа ХАМАС на выборах в Палестине. Реакция. Обобщение”. РИА Новости (на језику: руски). 27. 1. 2006. Архивирано из оригинала 28. 02. 2019. г. Приступљено 15. 4. 2023.
^ „США: палестинское эмбарго отменять рано”. Би-би-си. 15. 9. 2006. Архивирано из оригинала 02. 05. 2021. г. Приступљено 15. 4. 2023.
^ „Боевики "Хамас" добились господства в Секторе Газа”. NEWSru.ua. Архивирано из оригинала 16. 3. 2009. г. Приступљено 15. 4. 2023.
^ „ФАТХ и ХАМАС договорились о формировании правительства национального единства”. ГОЛОС АМЕРИКИ (на језику: руски). 6. 2. 2012. Архивирано из оригинала 09. 06. 2024. г. Приступљено 15. 4. 2023.
^ „ХАМАС и ФАТХ обменялись упреками - MigNews – новости Израиля и мира на русском языке”. MIGNEWS.COM - MigNews – новости Израиля и мира на русском языке (на језику: руски). 7. 8. 2018. Архивирано из оригинала 16. 04. 2023. г. Приступљено 15. 4. 2023.
^ „Три пути для Газы: блокада, "зачистка" или прекращение обстрелов”. NEWSru.co.il (на језику: руски). 4. 9. 2007. Архивирано из оригинала 16. 04. 2023. г. Приступљено 15. 4. 2023.
^ „Gaza Blockade”. United Nations Office for the Coordination of Humanitarian Affairs - occupied Palestinian territory. Архивирано из оригинала 31. 3. 2019. г. Приступљено 15. 4. 2023.
^ „Египет разместит на границе с сектором Газы 5.000 полицейских”. NEWSru.co.il (на језику: руски). 29. 10. 2006. Архивирано из оригинала 16. 04. 2023. г. Приступљено 15. 4. 2023.
^ „Profile: Gaza Strip”. BBC. 6. 1. 2009. Архивирано из оригинала 25. 11. 2018. г. Приступљено 15. 4. 2023.
^ „Israel begins work on sea barrier to tighten Gaza Strip blockade”. Middle East Eye (на језику: енглески). 28. 5. 2018. Архивирано из оригинала 16. 04. 2023. г. Приступљено 15. 4. 2023.
^ „В Европе, Азии и Африке прошли массовые антиизраильские выступления”. Lenta.RU (на језику: руски). 1. 6. 2010. Архивирано из оригинала 31. 03. 2019. г. Приступљено 16. 4. 2023.
^ Eiland, Giora (2009). „Operation Cast Lead: Civil-Military Processes and Results of the Campaign”. Strategic Assesment. 11 (4): 7—12. Архивирано из оригинала 09. 06. 2024. г. Приступљено 16. 4. 2023.
^ Siboni, Gabi (2014). Kurz, Anat; Brom, Shlomo, ур. „Operations Cast Lead, Pillar of Defense, and Protective Edge: A Comparative Review”. The Lessons of Operation Protective Edge: 27—36. Архивирано из оригинала 16. 04. 2023. г. Приступљено 16. 4. 2023.
^ Иванова, Александра (7. 10. 2023). „Нападение ХАМАС на Израиль и его последствия – DW – 12.04.2024”. dw.com (на језику: руски). Архивирано из оригинала 09. 06. 2024. г. Приступљено 2. 6. 2024.
^ „Что известно о боях между Израилем и ХАМАС”. TACC (на језику: руски). 7. 10. 2023. Архивирано из оригинала 08. 10. 2023. г. Приступљено 2. 6. 2024.
^ „В Израиле сообщили о ракетном обстреле со стороны сектора Газа”. РБК (на језику: руски). 7. 10. 2023. Архивирано из оригинала 08. 10. 2023. г. Приступљено 2. 6. 2024.
^ „Сектор Газа выпустил десятки ракет в сторону Израиля”. РИА Новости (на језику: руски). 7. 10. 2023. Архивирано из оригинала 08. 10. 2023. г. Приступљено 2. 6. 2024.
^ „ЦАХАЛ сообщил о проникновении террористов из Газы”. РИА Новости (на језику: руски). 7. 10. 2023. Архивирано из оригинала 08. 10. 2023. г. Приступљено 2. 6. 2024.
^ „October 10, 2023 - Israel-Hamas war news”. CNN (на језику: енглески). 10. 10. 2023. Архивирано из оригинала 02. 06. 2024. г. Приступљено 2. 6. 2024.
^ Sharon, Jeremy (8. 10. 2023). „Footage of Hamas assault on civilians shows likely war crimes, experts say”. Архивирано из оригинала 08. 10. 2023. г. Приступљено 2. 6. 2024.
^ Crisp, James (7. 10. 2023). „Naked woman paraded by jeering Hamas fighters”. The Telegraph. Архивирано из оригинала 07. 10. 2023. г. Приступљено 02. 06. 2024.
^ Harel, Amos (7. 10. 2023). „'Nightmare scenario': Hamas’ victory is an Israeli failure on a massive scale”. Haaretz (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 07. 10. 2023. г. Приступљено 2. 6. 2024.
^ „Израиль начал "контртеррористическую операцию" после ударов ХАМАС”. РИА Новости (на језику: руски). 7. 10. 2023. Архивирано из оригинала 08. 10. 2023. г. Приступљено 2. 6. 2024.
^ „Израиль начал операцию «Железные мечи» в секторе Газа”. РБК (на језику: руски). 7. 10. 2023. Архивирано из оригинала 07. 10. 2023. г. Приступљено 2. 6. 2024.
^ Иванова, Александра (8. 10. 2023). „Состояние войны в Израиле и дальнейшее развитие конфликта – DW – 08.10.2023”. dw.com (на језику: руски). Архивирано из оригинала 08. 10. 2023. г. Приступљено 2. 6. 2024.
^ „Израиль официально объявил состояние войны – впервые за 50 лет”. Радио Свобода (на језику: руски). 8. 10. 2023. Архивирано из оригинала 09. 10. 2023. г. Приступљено 2. 6. 2024.
^ „Adolf Eichmann”. www.jewishvirtuallibrary.org. Jewish Virtual Library. Архивирано из оригинала 09. 06. 2024. г. Приступљено 16. 4. 2023.
^ Смертная казнь на сајту Електронска јеврејска енциклопедија
^ Ханин 2014, стр. 22.
^ Советский Союз. Евреи в годы перестройки на сајту Електронска јеврејска енциклопедија
^ „Репатриация из США и Франции растет, из СНГ – сокращается”. NEWSru.co.il (на језику: руски). 27. 12. 2005. Архивирано из оригинала 16. 04. 2023. г. Приступљено 16. 4. 2023.
^ „Россияне и украинцы обогнали европейцев по темпам репатриации в Израиль”. rus.delfi.lv (на језику: руски). 13. 7. 2015. Архивирано из оригинала 16. 04. 2023. г. Приступљено 16. 4. 2023.
^ „Россия возвращает своих эмигрантов: в Тель-Авиве открыт культурный центр, его возглавляет экс-разведчик КГБ”. NEWSru.com (на језику: руски). 10. 12. 2007. Архивирано из оригинала 16. 04. 2023. г. Приступљено 16. 4. 2023.
^ „Репатрианты из Израиля”. www.kommersant.ru (на језику: руски). 15. 4. 2018. Архивирано из оригинала 14. 11. 2018. г. Приступљено 16. 4. 2023.
^ ^а ^б „ערב יום העצמאות ה-69 למדינת ישראל - כ-8.7 מיליון תושבים במדינה”. cbs.gov.il. 27. 4. 2017. Архивирано из оригинала 8. 3. 2023. г. Приступљено 22. 5. 2023.
^ „Statistics on Settlements and Settler Population” (на језику: енглески). B'Tselem. 2017-05-11. Архивирано из оригинала 2018-11-22. г. Приступљено 2018-11-19.
^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е ^ж ^з ^и ^ј ^к ^л ^љ ^м ^н ^њ ^о ^п ^р ^с ^т ^ћ „Israel § government”. The World Factbook (2024 изд.). Central Intelligence Agency.
^ „Live Births, Deaths, Natural Increase, Infant Deaths and Stillbirths, by Population Group”. cbs.gov.il. Архивирано из оригинала 16. 3. 2023. г. Приступљено 22. 5. 2023.
^ ^а ^б Файтельсон, Яков (3. 6. 2015). „Демографические процессы в Стране Израиля”. Интернет-газета «КОНТИНЕНТ» (на језику: руски). Архивирано из оригинала 22. 05. 2023. г. Приступљено 22. 5. 2023.
^ „Демографический переворот”. Девятый канал. 16. 11. 2017. Архивирано из оригинала 22. 05. 2023. г. Приступљено 22. 5. 2023.
^ „Jewish population in the world and in Israel” (PDF). cbs.gov.il. 6. 9. 2017. Архивирано из оригинала (PDF) 8. 3. 2023. г. Приступљено 22. 5. 2023.
^ „Jews, by continent of origin(1),sex and age” (PDF). cbs.gov.il. Архивирано из оригинала (PDF) 8. 3. 2019. г. Приступљено 22. 5. 2023.
^ „Jews, by country of origin(1) and age” (PDF). cbs.gov.il. Архивирано из оригинала (PDF) 8. 3. 2023. г. Приступљено 22. 5. 2023.
^ „Israel Population 201”. worldpopulationreview.com. 2023. Архивирано из оригинала 09. 06. 2024. г. Приступљено 22. 5. 2023.
^ ^а ^б „Localities, population and density per sq. km., by metropolitan area and selected localities 2017” (PDF). Israel Central Bureau of Statistics. Архивирано из оригинала (PDF) 8. 3. 2023. г. Приступљено 19. 4. 2023.
^ ^а ^б „Regional Statistics”. Israel Central Bureau of Statistics. Архивирано из оригинала 13. 07. 2023. г. Приступљено 22. 2. 2023.
^ Roberts, Adam (јануар 1990). „Prolonged Military Occupation: The Israeli-Occupied Territories Since 1967”. American Journal of International Law (на језику: енглески). 84 (1): 44—103. ISSN 0002-9300. doi:10.2307/2203016. Архивирано из оригинала 30. 05. 2023. г. Приступљено 30. 5. 2023. „Although East Jerusalem and the Golan Heights have been brought directly under Israeli law, by acts that amount to annexation, both of these areas continue to be viewed by the international community as occupied, and their status as regards the applicability of international rules is in most respects identical to that of the West Bank and Gaza.”
^ „Population Density by City”. Архивирано из оригинала 30. 05. 2023. г. Приступљено 30. 05. 2023.
^ „Statistical Abstract of Israel 2018 - No. 69 Subject 2 - Table No. 22”. Central Bureau of Statistics of Israel. 4. 9. 2018. Архивирано из оригинала 17. 10. 2018. г. Приступљено 30. 5. 2023.
^ „List of Cities in Israel”. Архивирано из оригинала 07. 01. 2017. г. Приступљено 30. 05. 2023.
^ „New town Harish harbors hopes of being more than another Pleasantville”. The Times of Israel. 25. 8. 2015. Архивирано из оригинала 31. 01. 2019. г. Приступљено 2. 7. 2018.
^ „Regional Statistics”. Israel Central Bureau of Statistics. Приступљено 22. 2. 2023.
^ „The Palestine Mandate”. avalon.law.yale.edu. The Avalon Project. Архивирано из оригинала 03. 03. 2020. г. Приступљено 26. 5. 2023.
^ ^а ^б ^в Reshef 2008.
^ Schneider, Suzanne (2013). „Monolingualism and Education in Mandate Palestine” (PDF). Jerusalem Quarterly. Institute for Palestine Studies. 52: 68—74. Архивирано (PDF) из оригинала 27. 05. 2023. г. Приступљено 27. 5. 2023.
^ Котик-Фридгут 2000, стр. 192.
^ Алексеева, Мария. „Проблема языка и национальная идентичность в современном Израиле” (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала 06. 06. 2019. г. Приступљено 27. 5. 2023.
^ Котик-Фридгут 2000, стр. 199.
^ „Исторический день: Кнессет принял "Основной закон: Израиль - государство еврейского народа"”. Официальный сайт кнессет. 19. 7. 2018. Архивирано из оригинала 27. 05. 2023. г. Приступљено 27. 5. 2023.
^ Котик-Фридгут 2000, стр. 196, 200.
^ ^а ^б Декларация Независимости Израиля на сајту Електронска јеврејска енциклопедија
^ „Israel's Law of Return”. www.jewishvirtuallibrary.org. Архивирано из оригинала 13. 01. 2017. г. Приступљено 1. 6. 2023.
^ „The Jewish State and the Rights of Minorities” (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 01. 06. 2023. г. Приступљено 1. 6. 2023.
^ „Israel's AG: Nation-state law does not harm fundamental rights of minorities | The Times of Israel”. www.timesofisrael.com. 4. 9. 2018. Архивирано из оригинала 14. 05. 2019. г. Приступљено 1. 6. 2023.
^ ^а ^б „Israel's Religiously Divided Society”. Pew Research Center's Religion & Public Life Project. 8. 3. 2016. Архивирано из оригинала 20. 04. 2019. г. Приступљено 1. 6. 2023.
^ ^а ^б „Behind the Headlines: Facts and Figures - Islam in Israel”. embassies.gov.il. 9. 6. 2016. Приступљено 24. 4. 2023.
^ „The Christian Communities of Israel”. www.jewishvirtuallibrary.org. Архивирано из оригинала 11. 11. 2016. г. Приступљено 1. 6. 2023.
^ Небольсин Э. (2009). „Израиль”. Православная энциклопедия (на језику: руски). XXI : „Иверская икона Божией матери — Икиматарий”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». стр. 611—625. ISBN 978-5-89572-038-7.
^ „Русскоязычные израильтяне - кто мы? Какие мы? Сколько нас?”. Девятый канал. 22. 8. 2017. Архивирано из оригинала 09. 06. 2024. г. Приступљено 1. 6. 2023.
^ „Israel 2022 international religious freedom report” (PDF). The Department of State. Архивирано (PDF) из оригинала 10. 10. 2023. г. Приступљено 1. 6. 2023.
^ Lynfield, Ben (22. 10. 2017). „From their headquarters in Haifa, Baha’is seek to ‘unify humanity’”. The Jerusalem Post | JPost.com. Архивирано из оригинала 08. 06. 2019. г. Приступљено 1. 6. 2023.
^ Mitchell, Travis (8. 3. 2016). „11. Intergroup marriage and friendship”. Pew Research Center's Religion & Public Life Project. Архивирано из оригинала 01. 06. 2023. г. Приступљено 1. 6. 2023.
^ Святые места в Эрец-Исраэль на сајту Електронска јеврејска енциклопедија
^ Adelman, Howard. „Part II: The Jewish Nation-State Law in Israel” (PDF). JSpace Canada. Архивирано из оригинала (PDF) 31. 3. 2019. г. Приступљено 1. 6. 2023.
^ ^а ^б ^в „Analysis: Israel's Nation-State Law - CIJA - The Centre for Israel and Jewish Affairs”. Canadian Jewish Advocacy. 2. 8. 2018. Архивирано из оригинала 14. 3. 2022. г. Приступљено 1. 6. 2023.
^ „Теудат-зеут. Страна — Путеводитель по Средиземноморью”. web.archive.org. Архивирано из оригинала 19. 2. 2022. г. Приступљено 1. 6. 2023.
^ Ветров., Игорь (27. 7. 2017). „Израиль принял закон о 9 мая”. Газета.Ru. Архивирано из оригинала 08. 06. 2019. г. Приступљено 1. 6. 2023.
^ „Взносы по страхованию здоровья - Cтрахование и страховые взносы | ביטוח לאומי”. www.btl.gov.il (на језику: руски). Архивирано из оригинала 28. 10. 2012. г. Приступљено 27. 07. 2023.
^ „Health Services // General Overview of Health & Medicine in Israel”. www.jewishvirtuallibrary.org. Архивирано из оригинала 07. 12. 2018. г. Приступљено 27. 7. 2023.
^ В. А., Алексеев (2011). „Здравоохранение Израиля”. Медицинские новости (4): 72—76. ISSN 2076-4812. Архивирано из оригинала 07. 12. 2018. г. Приступљено 27. 7. 2023.
^ „Больничная касса впервые включила стоматологическую помощь в страховку”. mkisrael.co.il (на језику: руски). 21. 2. 2013. Архивирано из оригинала 06. 12. 2018. г. Приступљено 27. 7. 2023.
^ ^а ^б „Экстренные телефонные линии”. www.police.gov.il. Полиция Израиля. 6. 7. 2014.
^ „Emergency Contact Numbers in Israel”. Anglo-List. 27. 1. 2011. Архивирано из оригинала 27. 07. 2023. г. Приступљено 27. 7. 2023.
^ Grave-Lazi, Lidar (12. 12. 2017). „Israel 11th among OECD in life expectancy”. The Jerusalem Post | JPost.com. Архивирано из оригинала 01. 11. 2018. г. Приступљено 27. 7. 2023.
^ „OECD о здравоохранении в Израиле | Madan”. madan.org.il (на језику: руски). 14. 11. 2017. Архивирано из оригинала 27. 07. 2023. г. Приступљено 27. 7. 2023.
^ „משרד הבריאות מפרסם דו"ח תמותת תינוקות בישראל לשנים 2008- 2011” (PDF). 25. 11. 2014. Архивирано (PDF) из оригинала 16. 11. 2018. г. Приступљено 27. 7. 2023.
^ Mor, Zohar; Weinstein, Ruth; Grotto, Itamar; Levin, Yana; Chemtob, Daniel (1. 7. 2013). „Thirty years of HIV in Israel: current epidemiology and future challenges”. BMJ Open (на језику: енглески). 3 (7): e003078. ISSN 2044-6055. doi:10.1136/bmjopen-2013-003078. Архивирано из оригинала 19. 12. 2018. г. Приступљено 27. 7. 2023.
^ Siegel-Itzkovich, Judy (3. 12. 2017). „HIV down in Israel but high-risk populations must still be on guard”. The Jerusalem Post | JPost.com (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 19. 12. 2018. г. Приступљено 27. 7. 2023.
^ „Национальное страхование” (PDF). Министерство алии и интеграции Израиля. 2017. стр. 3—7. Архивирано из оригинала (PDF) 15. 4. 2019. г. Приступљено 27. 7. 2023.
^ Государство Израиль. Социальное обеспечение на сајту Електронска јеврејска енциклопедија
^ Parker, Franklin (10. 10. 1984). „Religious Compromise in Israeli Schools since 1953.” (PDF) (на језику: енглески). Education Resources Information Center, National Institute of Education. Архивирано (PDF) из оригинала 26. 04. 2015. г. Приступљено 28. 9. 2023.
^ „27 лет спустя: правительство приняло Закон об обязательном образовании с трехлетнего возраста”. Девятый канал. 8. 1. 2012. Архивирано из оригинала 03. 10. 2023. г. Приступљено 28. 9. 2023.
^ „Knesset Raises School Dropout Age to 18”. Haaretz (на језику: енглески). 18. 7. 2007. Архивирано из оригинала 29. 09. 2022. г. Приступљено 28. 9. 2023.
^ Образование (PDF) (на језику: руски) (9 изд.). Иерусалим: Департаментом информации и публикаций Министерства алии и интеграции. 2019. Архивирано (PDF) из оригинала 03. 10. 2023. г. Приступљено 28. 9. 2023.
^ „Israeli BAGRUT”. bibl.u-szeged.hu. Архивирано из оригинала 18. 2. 2022. г. Приступљено 28. 9. 2023.
^ „Минпрос опубликовал данные о получении аттестата зрелости”. NEWSru.co.il (на језику: руски). 22. 7. 2015. Архивирано из оригинала 03. 10. 2023. г. Приступљено 28. 9. 2023.
^ Global Education Digest 2004: Comparing Education Statistics Across the World (PDF). Montreal: UNESCO Institute for Statistics. 2004. стр. 75—77. Архивирано (PDF) из оригинала 03. 10. 2023. г. Приступљено 28. 9. 2023.
^ Grave-Lazi, Lidar (13. 12. 2017). „‘Israelis study for many years, but the quality of education is low’”. The Jerusalem Post | JPost.com. Архивирано из оригинала 02. 06. 2019. г. Приступљено 28. 9. 2023.
^ Ben-David, Dan (2. 9. 2018). „The Education System That’s Endangering Israel’s Future”. Haaretz (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 13. 02. 2023. г. Приступљено 28. 9. 2023.
^ „Universities in Israel”. Study in Israel. Israeli Council for Higher Education Portal. Архивирано из оригинала 23. 09. 2023. г. Приступљено 28. 9. 2023.
^ „Who We Are”. www.nli.org.il (на језику: енглески). National Library of Israel. Архивирано из оригинала 02. 03. 2022. г. Приступљено 28. 9. 2023.
^ „ShanghaiRanking's Academic Ranking of World Universities”. www.shanghairanking.com. Архивирано из оригинала 15. 08. 2022. г. Приступљено 28. 9. 2023.
^ „QS World University Rankings 2023: Top Global Universities”. Top Universities (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 03. 10. 2023. г. Приступљено 28. 9. 2023.
^ „World University Rankings”. Times Higher Education (THE) (на језику: енглески). 4. 10. 2022. Архивирано из оригинала 25. 02. 2023. г. Приступљено 28. 9. 2023.
^ Frohlich, Thomas C. (13. 9. 2014). „The most educated countries in the world”. USA TODAY. Архивирано из оригинала 13. 09. 2014. г. Приступљено 28. 9. 2023.
^ Hess, Abigail Johnson (7. 2. 2018). „The 10 most educated countries in the world”. CNBC (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 21. 05. 2019. г. Приступљено 28. 9. 2023.
^ „Основной закон: Президент Государства”. main.knesset.gov.il. 31. 3. 2015. Архивирано из оригинала 17. 04. 2023. г. Приступљено 17. 4. 2023.
^ Kenig, Ofer (2. 4. 2014). „The Israeli Presidential Elections: A Political Race for a Ceremonial Position?”. en.idi.org.il (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 14. 11. 2018. г. Приступљено 17. 4. 2023.
^ „Основной закон: Правительство”. main.knesset.gov.il. 27. 12. 2022. Архивирано из оригинала 17. 04. 2023. г. Приступљено 17. 4. 2023.
^ Ханин 2014, стр. 26—29.
^ „Electoral Threshold”. main.knesset.gov.il. 2023. Архивирано из оригинала 18. 04. 2023. г. Приступљено 18. 4. 2023.
^ „Electoral System in Israel”. main.knesset.gov.il. 2023. Архивирано из оригинала 18. 04. 2023. г. Приступљено 18. 4. 2023.
^ „The Electoral System in Israel”. www.gov.il. 1999. Архивирано из оригинала 18. 04. 2023. г. Приступљено 18. 4. 2023.
^ „Деятельность Кнессета. Функции, полномочия и сфера ответственности”. Официальный сайт кнессета. Государство Израиль. 2017. Архивирано из оригинала 29. 3. 2020. г. Приступљено 18. 4. 2023.
^ ^а ^б „The Judiciary: The Court System”. embassies.gov.il. Архивирано из оригинала 09. 06. 2024. г. Приступљено 18. 4. 2023.
^ „Court orders Israel to reroute part of West Bank barrier”. Reuters (на језику: енглески). 15. 12. 2008. Архивирано из оригинала 18. 04. 2023. г. Приступљено 18. 4. 2023.
^ Государство Израиль. Судебная система на сајту Електронска јеврејска енциклопедија
^ Bard, Mitchell. „Israel and the International Criminal Court”. www.jewishvirtuallibrary.org. Jewish Virtual Library. Архивирано из оригинала 18. 04. 2023. г. Приступљено 18. 4. 2023.
^ Guberman, Shlomo (19. 6. 2000). „Development of the Law in Israel- The First 50 Years”. embassies.gov.il. Архивирано из оригинала 21. 04. 2023. г. Приступљено 21. 4. 2023.
^ ^а ^б „Кнессет в системе власти the knesset Кнессет как учредительно – законодательный орган. Конституция”. main.knesset.gov.il. Кнессет. Архивирано из оригинала 21. 04. 2023. г. Приступљено 21. 4. 2023.
^ „Основные законы Государства Израиль”. main.knesset.gov.il. Кнессет. Архивирано из оригинала 15. 08. 2020. г. Приступљено 21. 4. 2023.
^ ^а ^б ^в „Israel Studies An Anthology: Religion in Israel”. www.jewishvirtuallibrary.org. 2016. Архивирано из оригинала 19. 12. 2018. г. Приступљено 21. 4. 2023.
^ Нойбергер 1997, стр. 84—86.
^ Ханин 2014, стр. 16—18.
^ Ханин 2014, стр. 20—24.
^ Ханин 2014, стр. 33—34.
^ „Introduction to the Tables: Geophysical Characteristics” (PDF). Israel Central Bureau of Statistics. Архивирано из оригинала (PDF) 8. 3. 2023. г. Приступљено 19. 4. 2023.
^ „Population of Cities in Israel 2023”. worldpopulationreview.com. Архивирано из оригинала 06. 07. 2022. г. Приступљено 19. 4. 2023.
^ „Localities and Population, by Population Group, District, Sub-District and Natural Region” (PDF). Israel Central Bureau of Statistics. 15. 9. 2022. Архивирано (PDF) из оригинала 21. 02. 2023. г. Приступљено 21. 2. 2023.
^ Yaniv, Omer; Haddad, Netta; Assaf-Shapira, Yair (2022). Jerusalem Facts and Trends 2022 (PDF) (Извештај). Jerusalem Institute for Policy Research. стр. 25. Архивирано (PDF) из оригинала 29. 04. 2023. г. Приступљено 21. 2. 2023.
^ Bregman 2002, стр. 186–187.
^ Lancaster, Barton Gellman; John (21. 4. 1996). „THE UNDOING OF ISRAEL'S SECURITY ZONE'”. Washington Post. Архивирано из оригинала 07. 03. 2023. г. Приступљено 17. 11. 2023.
^ Norton, Augustus Richard (1. 10. 2000). „Hizballah and the Israeli Withdrawal from Southern Lebanon”. Journal of Palestine Studies (на језику: енглески). 30 (1): 22—35. ISSN 0377-919X. doi:10.2307/2676479. Архивирано из оригинала 17. 11. 2023. г. Приступљено 17. 11. 2023.
^ Rivlin, Paul (15. 11. 2010). The Israeli Economy from the Foundation of the State through the 21st Century (на језику: енглески). Cambridge University Press. стр. 143. ISBN 978-1-139-49396-3. Архивирано из оригинала 17. 11. 2023. г. Приступљено 17. 11. 2023. „In the June 1967 Six Day War, Israel occupied the Golan Heights, the West Bank, the Gaza Strip, and the Sinai Peninsula. Soon after, it began to build the first settlements for Jews in those areas.”
^ „Resolution 478 (1980) /: adopted by the Security Council at its 2245th meeting, on 20 August 1980.” (на језику: енглески). UN Security Council (35th, Year: 1980). 20. 8. 1980. Архивирано из оригинала 22. 12. 2023. г. Приступљено 17. 11. 2023.
^ „Resolution 497 (1981) /: adopted by the Security Council at its 2319th meeting, on 17 December 1981.” (на језику: енглески). UN Security Council (36th, Year: 1981). 17. 12. 1981. Архивирано из оригинала 28. 12. 2023. г. Приступљено 17. 11. 2023.
^ Lustick, Ian S. (јануар 1997). „Has Israel Annexed East Jerusalem?”. Middle East Policy Council (на језику: енглески). V (1): 34—45. Архивирано из оригинала 17. 11. 2023. г. Приступљено 17. 11. 2023.
^ „Law and Administration Ordinance (Amendment No. 11) Law, 5727-1967”. hamoked.org. 27. 6. 1967. Архивирано из оригинала 09. 06. 2024. г. Приступљено 17. 11. 2023.
^ „Municipalities Ordinance (Amendment No. 6) Law, 5727-1967”. 27. 6. 1967. Архивирано из оригинала 26. 07. 2023. г. Приступљено 17. 11. 2023.
^ Sher, Gilead (4. 12. 2014). „The Application of Israeli Law to the West Bank: De Facto Annexation?”. INSS Insight. Архивирано из оригинала 17. 11. 2023. г. Приступљено 17. 11. 2023.
^ Примјери:
* Hajjar, Lisa (2005). Courting Conflict: The Israeli Military Court System in the West Bank and Gaza. University of California Press. стр. 96. ISBN 978-0-520-24194-7. Архивирано из оригинала 09. 06. 2024. г. Приступљено 17. 11. 2023. „The Israeli occupation of the West Bank and Gaza is the longest military occupation in modern times.”
* Anderson, Perry (1. 8. 2001). „Editorial: Scurrying Towards Bethlehem”. New Left Review. 10. Архивирано из оригинала 1. 10. 2018. г. Приступљено 9. 1. 2015. „longest official military occupation of modern history—currently entering its thirty-fifth year”
* Makdisi, Saree (1. 10. 2010). Palestine Inside Out: An Everyday Occupation. W.W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-33844-7. Архивирано из оригинала 09. 06. 2024. г. Приступљено 17. 11. 2023. „longest-lasting military occupation of the modern age”
* Kretzmer, David (1. 5. 2012). „The law of belligerent occupation in the Supreme Court of Israel” (PDF). International Review of the Red Cross. 94 (885): 207—236. ISSN 1607-5889. S2CID 32105258. doi:10.1017/S1816383112000446. Архивирано (PDF) из оригинала 05. 10. 2018. г. Приступљено 17. 11. 2023. „This is probably the longest occupation in modern international relations, and it holds a central place in all literature on the law of belligerent occupation since the early 1970s”
* Alexandrowicz, Ra'anan (24. 1. 2012). „The Justice of Occupation”. The New York Times (opinion). Архивирано из оригинала 07. 02. 2020. г. Приступљено 17. 11. 2023. „Israel is the only modern state that has held territories under military occupation for over four decades”
* Weill, Sharon (2014). The Role of National Courts in Applying International Humanitarian Law. Oxford University Press. стр. 22. ISBN 978-0-19-968542-4. Архивирано из оригинала 09. 06. 2024. г. Приступљено 17. 11. 2023. „Although the basic philosophy behind the law of military occupation is that it is a temporary situation modem occupations have well demonstrated that rien ne dure comme le provisoire A significant number of post-1945 occupations have lasted more than two decades such as the occupations of Namibia by South Africa and of East Timor by Indonesia as well as the ongoing occupations of Northern Cyprus by Turkey and of Western Sahara by Morocco. The Israeli occupation of the Palestinian territories, which is the longest in all occupation's history has already entered its fifth decade.”
* Azarova, Valentina. 2017, Israel's Unlawfully Prolonged Occupation: Consequences under an Integrated Legal Framework Архивирано на сајту Wayback Machine (7. мај 2020), European Council on Foreign Affairs Policy Brief: "June 2017 marks 50 years of Israel's belligerent occupation of Palestinian territory, making it the longest occupation in modern history."
^ „UNRWA in Figures: Figures as of 30 June 2009” (PDF). unrwa.org (на језику: енглески). United Nations. Архивирано из оригинала (PDF) 29. 11. 2010. г. Приступљено 17. 11. 2023.
^ „Israel Security Fence”. securityfence.mod.gov.il. Ministry of Defense. Архивирано из оригинала 15. 6. 2016. г. Приступљено 17. 11. 2023.
^ „West Bank Barrier Route Projections, July 2008”. Refworld (на језику: енглески). United Nations High Commissioner for Refugees. Архивирано из оригинала 15. 09. 2023. г. Приступљено 17. 11. 2023.
^ „Under the Guise of Security: Routing the Separation Barrier to Enable Israeli Settlement Expansion in the West Bank”. Publications. B'Tselem. децембар 2005. Архивирано из оригинала 17. 11. 2023. г. Приступљено 17. 11. 2023.
^ Yiftachel, Oren (септембар 1999). „‘Ethnocracy’: The Politics of Judaizing Israel/Palestine”. Constellations (на језику: енглески). 6 (3): 364—390. ISSN 1351-0487. doi:10.1111/1467-8675.00151. Архивирано из оригинала 17. 11. 2023. г. Приступљено 17. 11. 2023. „Israel's political structure and settlement activity have [...] in effect undermined the existence of universal suffrage (as Jewish settlers in the Occupied Territories can vote to the parliament that governs them, but their Palestinian neighbours cannot).”
^ Ghanem, As’ad; Rouhana, Nadim; Yiftachel, Oren (1998). „Questioning "Ethnic Democracy": A Response to Sammy Smooha”. Israel Studies. 3 (2): 253—267. ISSN 1084-9513. Приступљено 17. 11. 2023. „settlers remain fully enfranchised Israeli citizens while their Palestinian neighbors have no voting rights and no impact on Israeli policies”
^ „Situation Report on the Humanitarian Situation in the Gaza Strip”. Office for the Coordination of Humanitarian Affairs. 23. 1. 2009. Архивирано из оригинала 12. 6. 2012. г.
^ „The occupied Palestinian territories: Dignity Denied”. International Committee of the Red Cross. 13. 12. 2007. Архивирано из оригинала 10. 10. 2017. г. Приступљено 17. 11. 2023.
^ „World Report 2013: Israel/Palestine”. Israel/Palestine. Human Rights Watch. 2013. Архивирано из оригинала 30. 06. 2013. г. Приступљено 13. 6. 2013.
^ „Human Rights in Palestine and Other Occupied Arab Territories: Report of the United Nations Fact Finding Mission on the Gaza Conflict” (PDF). United Nations Human Rights Council. 15. 9. 2009. стр. 85. Архивирано (PDF) из оригинала 02. 11. 2023. г. Приступљено 17. 11. 2023.
^ „Israel/Occupied Territories: Road to nowhere”. Amnesty International. 1. 12. 2006. Архивирано из оригинала 31. 10. 2023. г. Приступљено 17. 11. 2023.
^ „The Gaza Strip”. B'Tselem. 11. 11. 2017. Архивирано из оригинала 16. 11. 2023. г. Приступљено 17. 11. 2023.
^ „Agreement on Movement and Access (AMA, 2005)”. ecf.org.il (на језику: енглески). 15. 11. 2005. Архивирано из оригинала 29. 01. 2024. г. Приступљено 17. 11. 2023.
^ Slater, Jerome (1. 10. 2020). Mythologies Without End: The US, Israel, and the Arab-Israeli Conflict, 1917-2020 (на језику: енглески). Oxford University Press. стр. 15. ISBN 978-0-19-045909-3. Архивирано из оригинала 17. 11. 2023. г. Приступљено 17. 11. 2023. „It is now clear that Israel is a true democracy in its broadest sense only for its Jewish citizens. The Arab-Israeli (or, as some prefer, the Palestinian-Israeli) peoples, roughly 20 percent of the total population of Israel its pre-1967 boundaries, are citizens and have voting rights, but they face political, economic, and social discrimination. And, of course, Israeli democracy is inapplicable to the nearly 4 million Palestinian Arabs in the West Bank and Gaza, conquered by Israel in June 1967, who are occupied, repressed, and in many ways, directly and indirectly, effectively ruled by Israel.”
^ White, Ben (15. 1. 2012). Palestinians in Israel: Segregation, Discrimination and Democracy (на језику: енглески). Pluto Press. ISBN 978-0-7453-3228-4. Архивирано из оригинала 17. 11. 2023. г. Приступљено 17. 11. 2023.
^ „Arabs will ask U.N. to seek razing of Israeli wall”. NBC News (на језику: енглески). 9. 7. 2004. Архивирано из оригинала 17. 11. 2023. г. Приступљено 17. 11. 2023.
^ „Olmert: Willing to trade land for peace”. Ynetnews. 16. 12. 2006. Архивирано из оригинала 13. 04. 2008. г. Приступљено 26. 9. 2007.
^ „Syria ready to discuss land for peace”. The Jerusalem Post. 12. 6. 2007. Архивирано из оригинала 14. 11. 2012. г. Приступљено 20. 3. 2012.
^ „Egypt: Israel must accept the land-for-peace formula”. The Jerusalem Post. 15. 3. 2007. Архивирано из оригинала 14. 11. 2012. г. Приступљено 20. 3. 2012.
^ „A/RES/36/147. Report of the Special Committee to Investigate Israeli Practices Affecting the Human Rights of the Population of the Occupied Territories”. Архивирано из оригинала 18. 06. 2019. г. Приступљено 12. 2. 2017.
^ Rudoren, Jodi; Sengupta, Somini (22. 6. 2015). „U.N. Report on Gaza Finds Evidence of War Crimes by Israel and by Palestinian Militants”. The New York Times. Архивирано из оригинала 13. 03. 2017. г. Приступљено 12. 2. 2017.
^ „Human Rights Council establishes Independent, International Commission of Inquiry for the Occupied Palestinian Territory”. Office of the United Nations High Commissioner for Human Rights. 23. 7. 2014. Архивирано из оригинала 23. 05. 2022. г. Приступљено 12. 2. 2017.
^ „UN condemns Israel's West Bank settlement plans”. BBC News. 25. 1. 2017. Архивирано из оригинала 27. 01. 2017. г. Приступљено 12. 2. 2017.
^ „The Avalon Project: United Nations Security Council Resolution 605”. avalon.law.yale.edu. 22. 12. 1987. Архивирано из оригинала 27. 04. 2017. г. Приступљено 12. 2. 2017.
^ „Human Rights Council adopts six resolutions and closes its thirty-first regular session”. Приступљено 12. 2. 2017.
^ „Faced with Israeli denial of access to Occupied Palestinian Territory, UN expert resigns”. 4. 1. 2016. Архивирано из оригинала 5. 12. 2016. г.
^ „Israel // Israel, West Bank and Gaza”. United States Department of State (на језику: енглески). 2021. Архивирано из оригинала 17. 11. 2023. г. Приступљено 17. 11. 2023. „Significant human rights issues included credible reports of: unlawful or arbitrary killings; arbitrary detention, often extraterritorial detention of Palestinians from the occupied territories in Israel; restrictions on Palestinians residing in Jerusalem including arbitrary or unlawful interference with privacy, family, and home; substantial interference with the freedom of association; arbitrary or unlawful interference with privacy; harassment of nongovernmental organizations; significant restrictions on freedom of movement within the country; violence against asylum seekers and irregular migrants; violence or threats of violence against national, racial, or ethnic minority groups; and labor rights abuses against foreign workers and Palestinians from the West Bank.”
^ „West Bank and Gaza // Israel, West Bank and Gaza”. United States Department of State (на језику: енглески). 2021. Архивирано из оригинала 05. 12. 2023. г. Приступљено 17. 11. 2023. „With respect to Israeli security forces in the West Bank: credible reports of unlawful or arbitrary killings due to unnecessary or disproportionate use of force by Israeli officials; torture or cruel, inhuman, or degrading treatment or punishment by Israeli officials; arbitrary arrest or detention; arbitrary or unlawful interference with privacy; restrictions on free expression and media, including violence, threats of violence, unjustified arrests and prosecutions against journalists, and censorship; restrictions on internet freedom; restrictions on Palestinians residing in Jerusalem, including arbitrary or unlawful interference with privacy, family, and home; substantial interference with the rights of peaceful assembly and freedom of association, including harassment of nongovernmental organizations; and restrictions on freedom of movement and residence.”
^ Heyer, Julia Amalia (7. 10. 2014). „Kids Behind Bars: Israel's Arbitrary Arrests of Palestinian Minors”. Der Spiegel. Архивирано из оригинала 15. 05. 2021. г. Приступљено 23. 4. 2017.
^ „Israel and Occupied Palestinian Territories 2016/2017” (на језику: енглески). Amnesty International. Архивирано из оригинала 21. 04. 2017. г. Приступљено 23. 4. 2017.
^ „Eight hundred dead Palestinians. But Israel has impunity”. The Independent. 26. 7. 2014. Архивирано из оригинала 22. 05. 2020. г. Приступљено 23. 4. 2017.
^ Isfahan, Ali (11. 8. 2014). „Why Israel's Impunity Goes Unpunished by International Authorities”. Foreign Policy Journal. Архивирано из оригинала 24. 06. 2021. г. Приступљено 23. 4. 2017.
^ „How impunity defines Israel and victimises Palestinians”. Al Jazeera. Архивирано из оригинала 27. 04. 2017. г. Приступљено 23. 4. 2017.
^ Barghouti, Marwan (16. 4. 2017). „Why We Are on Hunger Strike in Israel's Prisons”. The New York Times. Архивирано из оригинала 19. 06. 2021. г. Приступљено 23. 4. 2017.
^ Dorfman, Zach. „George Mitchell wrote 'A Path to Peace' about Israel and Palestine. Is there one?”. Los Angeles Times. Архивирано из оригинала 27. 06. 2021. г. Приступљено 1. 2. 2017.
^ „Outrage over Maimane's visit to Israel”. Архивирано из оригинала 17. 01. 2017. г. Приступљено 1. 2. 2017.
^ „The subordination of Palestinian rights must stop”. The National. Архивирано из оригинала 01. 02. 2017. г. Приступљено 1. 2. 2017.
^ „Palestine-Israel Journal: Settlements and the Palestinian Right to Self-Determination”. www.pij.org. Архивирано из оригинала 10. 04. 2012. г. Приступљено 1. 2. 2017.
^ Hammond, Jeremy R. „The Rejection of Palestinian Self Determination” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 3. 2. 2017. г. Приступљено 1. 2. 2017.
^ „Top US senator clashes with Netanyahu over Israeli rights record”. Politico. 31. 3. 2016. Архивирано из оригинала 02. 03. 2017. г. Приступљено 12. 2. 2017.
^ „Allegations of Israeli Human Rights Violations Closely Scrutinized, Says U.S. State Department”. Haaretz (на језику: енглески). 6. 5. 2017. Архивирано из оригинала 24. 03. 2017. г. Приступљено 12. 2. 2017.
^ Sapir, Gideon (децембар 2009). „Constitutional revolutions: Israel as a case-study”. International Journal of Law in Context (на језику: енглески). 5 (4): 355—378. ISSN 1744-5531. doi:10.1017/S1744552309990218. Архивирано из оригинала 22. 04. 2023. г. Приступљено 21. 4. 2023.
^ Mordechay, Nadiv; Roznai, Yaniv (1. 11. 2017). „A Jewish and (Declining) Democratic State? Constitutional Retrogression in Israel”. Maryland Law Review. 77 (1): 244. ISSN 0025-4282. Архивирано из оригинала 22. 04. 2023. г. Приступљено 21. 4. 2023.
^ „Israel: Freedom in the World 2023 Country Report”. Freedom House (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 22. 04. 2023. г. Приступљено 21. 4. 2023.
^ „West Bank: Freedom in the World 2023 Country Report”. Freedom House (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 13. 03. 2024. г. Приступљено 21. 4. 2023.
^ „Israel”. rsf.org (на језику: енглески). RSF. Архивирано из оригинала 22. 04. 2023. г. Приступљено 21. 4. 2023.
^ „Министр иностранных дел Германии Йошка Фишер снова подверг Израиль критике за возведение защитной стены на Западном берегу Иордана, назвав малопонятным такой метод обеспечения безопасности”. Радио Свобода (на језику: руски). 15. 5. 2011. Архивирано из оригинала 27. 11. 2018. г. Приступљено 21. 4. 2023.
^ „Israeli Settlement Plan 'at Odds' With U.S.”. Los Angeles Times. 25. 3. 2005. Архивирано из оригинала 22. 04. 2023. г. Приступљено 21. 4. 2023.
^ „UN blames Israel for Gaza humanitarian crisis”. Ynetnews (на језику: енглески). 9. 7. 2006. Архивирано из оригинала 22. 04. 2023. г. Приступљено 21. 4. 2023.
^ ^а ^б „Human rights in Israel and Occupied Palestinian Territories”. Amnesty International (на језику: енглески). 2023. Архивирано из оригинала 11. 10. 2023. г. Приступљено 22. 4. 2023.
^ „Israel Orders Human Rights Watch Official Deported”. Human Rights Watch (на језику: енглески). 8. 5. 2018. Архивирано из оригинала 09. 06. 2024. г. Приступљено 22. 4. 2023.
^ „Land Grab: Israel's Settlement Policy in the West Bank”. B’Tselem. 2002. Архивирано из оригинала 19. 01. 2024. г. Приступљено 22. 4. 2023.
^ „Report: IDF doctor says Dirani rape claim backed by evidence”. ifamericansknew.org. 21. 12. 2005. Архивирано из оригинала 22. 04. 2023. г. Приступљено 22. 4. 2023.
^ „Absolute Prohibition: The Torture and Ill-Treatment of Palestinian Detainees”. B'Tselem and Hamoked. 2007. Архивирано из оригинала 22. 04. 2023. г. Приступљено 22. 4. 2023.
^ „Israeli and Palestinian Homes Demolished since September 29, 2000”. ifamericansknew.org. Архивирано из оригинала 22. 04. 2023. г. Приступљено 22. 4. 2023.
^ „Testimony: Soldiers watch while settlers tie a Palestinian to a pole and beat him, 5 July '08”. B'Tselem. 13. 7. 2008. Архивирано из оригинала 09. 06. 2024. г. Приступљено 22. 4. 2023.
^ „Текст обращения к участникам провокации в аэропорту им. Бен-Гуриона”. mfa.gov.il. 8. 4. 2012. Архивирано из оригинала 5. 3. 2016. г. Приступљено 22. 4. 2023.
^ „Посол Израиля в ООН - о ситуации на Ближнем Востоке”. mfa.gov.il. Архивирано из оригинала 5. 3. 2016. г. Приступљено 22. 4. 2023.
^ „Ответы премьер-министра Израиля на вопросы ведущего CNN в Давосе”. mfa.gov.il. 24. 1. 2016. Архивирано из оригинала 5. 3. 2016. г. Приступљено 22. 4. 2023.
^ Бард 2007, стр. 1—3, 17. Права человека в Израиле и на территориях.
^ „Diplomatic Missions”. embassies.gov.il. Приступљено 22. 4. 2023.
^ „Египет впервые за три года направил посла в Израиль – DW – 03.01.2016”. dw.com (на језику: руски). 3. 1. 2016. Приступљено 22. 4. 2023.
^ „Иерусалим: Иран "выкупил" за 10 млн долларов посольство Израиля в Мавритании”. NEWSru.co.il (на језику: руски). 8. 3. 2009. Приступљено 22. 4. 2023.
^ „ISRAEL AMONG THE NATIONS: Middle East & North Africa”. embassies.gov.il. Приступљено 22. 4. 2023.
^ „ОАЭ и Бахрейн подписали соглашения о нормализации отношений с Израилем”. Interfax.ru (на језику: руски). 15. 9. 2020. Приступљено 22. 4. 2023.
^ „Опубликованы рекомендации Штаба по борьбе с террором для израильтян, выезжающих за границу в период праздников”. mkisrael.co.il (на језику: руски). 20. 9. 2016. Архивирано из оригинала 22. 04. 2023. г. Приступљено 22. 4. 2023.
^ „NATO Update - Week of 8-14 March 2000”. www.nato.int. 13. 9. 2001. Приступљено 22. 4. 2023.
^ Abadi 2004, стр. 37–9, 47.
^ Abadi 2004, стр. 47–9.
^ Abadi 2004, стр. 3.
^ „Турецкий эксперт: Потеряв Турцию, Израиль встанет перед серьезной угрозой”. news.am (на језику: руски). 1. 2. 2010. Приступљено 22. 4. 2023.
^ Fisher, Dan (16. 2. 1987). „U.S. Is Granting Israel Non-NATO Ally Status : Move Should Bring Strategic and Economic Gains, Shamir Says; Egypt Gets Same Rating”. Los Angeles Times. Приступљено 22. 4. 2023.
^ „U.S. Embassy Move to Jerusalem: Everything You Need to Know”. Haaretz (на језику: енглески). 14. 5. 2018. Приступљено 22. 4. 2023.
^ „German-Israeli Relations”. theisraelproject.org. The Israel Project. 25. 1. 2012. Архивирано из оригинала 10. 7. 2019. г. Приступљено 22. 4. 2023.
^ „Historic Visit”. dw.com (на језику: енглески). DW. 16. 3. 2008. Приступљено 22. 4. 2023.
^ „History & Overview of India-Israel Relations”. www.jewishvirtuallibrary.org. Приступљено 22. 4. 2023.
^ „United Kingdom Virtual Jewish History Tour”. www.jewishvirtuallibrary.org. Приступљено 22. 4. 2023.
^ Мохова, И. М. (27. 8. 2008). „Французская инициатива Средиземноморского Союза” (на језику: руски). Институт Ближнего Востока. Приступљено 22. 4. 2023.
^ „Израиль и Марокко подписали меморандум о взаимопонимании в области обороны - ТАСС”. TACC. 24. 11. 2021. Приступљено 22. 4. 2023.
^ „History: 1948”. dover.idf.il. Israel Defense Forces - צבא ההגנה לישראל. Архивирано из оригинала 27. 10. 2014. г. Приступљено 24. 4. 2023.
^ Henderson 2003, стр. 97.
^ Israel. Armed Forces на сајту Енциклопедија Британика
^ Katz, Yaakov (29. 1. 2017). „Why Israel has the most technologically advanced military on Earth”. Приступљено 24. 4. 2023.
^ Allen, T. S. (27. 2. 2018). „Here Is How Israel's Military Dominates the Battlefield”. The National Interest (на језику: енглески). Приступљено 24. 4. 2023.
^ ^а ^б Гельман, Захар (10. 2. 2017). „Резервисты – главная мощь израильских вооруженных сил / Армии / Независимая газета”. nvo.ng.ru. Приступљено 24. 4. 2023.
^ Lorch, Netanel (31. 5. 1997). „The Israel Defense Forces”. embassies.gov.il. Приступљено 24. 4. 2023.
^ ^а ^б Израиль. Государство Израиль. Вооружённые силы Израиля на сајту Електронска јеврејска енциклопедија
^ Stendel 1996, стр. 191–192.
^ Kershner, Isabel (13. 9. 2017). „Israel’s Military Exemption for Ultra-Orthodox Is Ruled Unconstitutional”. The New York Times. Приступљено 24. 4. 2023.
^ Bar-Tura, Maggie; Fleischer, Nicole (децембар 2004). „Civic Service in Israel”. Nonprofit and Voluntary Sector Quarterly (на језику: енглески). 33 (4): 51—63. ISSN 0899-7640. doi:10.1177/0899764004269742. Приступљено 24. 4. 2023.
^ ^а ^б Шульман, Александр (2008). „Военная логистика Израильской армии”. Военно-промышленный курьер. 6. Архивирано из оригинала 24. 04. 2023. г. Приступљено 24. 4. 2023.
^ Seitz, Charmaine (31. 1. 2001). „Israel's Defense Budget: The Business Side of War”. Media Monitors Network (MMN). Приступљено 24. 4. 2023.
^ Spetalnick, Matt (14. 9. 2016). „U.S., Israel sign $38 billion military aid package”. Reuters (на језику: енглески). Приступљено 24. 4. 2023.
^ KATZ, YAAKOV (30. 3. 2007). „'Arrow can fully protect against Iran'”. The Jerusalem Post | JPost.com. Приступљено 24. 4. 2023.
^ Zorn, E. L. (2001). „Israel's Quest for Satellite Intelligence”. Expanding The Horizon (на језику: енглески). Приступљено 24. 4. 2023.
^ KATZ, YAAKOV (11. 6. 2007). „Analysis: Eyes in the sky”. The Jerusalem Post | JPost.com. Приступљено 24. 4. 2023.
^ „"Меркава" - основной танк, Израиль”. Энциклопедия оружия (на језику: руски).
^ Шульман, Александр (27. 10. 2011). „Беспилотная авиация: израильский опыт”. Russian Unmanned Vehicle Systems Association. Архивирано из оригинала 24. 04. 2023. г. Приступљено 24. 4. 2023.
^ ^а ^б Nasr, Joseph (29. 5. 2010). „Israel rejects call to join anti-nuclear treaty”. Reuters (на језику: енглески). Приступљено 24. 4. 2023.
^ SIPRI Yearbook 2022.
^ Gross, Judah Ari (15. 9. 2016). „In leaked emails, Colin Powell says Israel has 200 nukes”. www.timesofisrael.com. Приступљено 24. 4. 2023.
^ ^а ^б ^в Есин, В. (24. 10. 2013). „Ядерная программа Израиля”. www.atomic-energy.ru (на језику: руски). Приступљено 24. 4. 2023.
^ ^а ^б ^в „О полиции”. www.police.gov.il. Полиция Израиля. 6. 7. 2014.
^ ^а ^б Misgav, Tal (1. 11. 2014). „Israel’s Border Police: A Versatile Force Since 1948”. GOV.IL (на језику: енглески).
^ Sof, Eric (25. 11. 2012). „YAMAM: Special Police Unit of Israel Border Police”. special-ops.org. Приступљено 24. 4. 2023.
^ Kahana, Ephraim (1. 7. 2002). „Reorganizing Israel's Intelligence Community”. International Journal of Intelligence and CounterIntelligence. 15 (3): 415—428. ISSN 0885-0607. doi:10.1080/08850600290101686. Приступљено 24. 4. 2023.
^ ^а ^б ^в ^г „Israel Intelligence Agencies”. www.jewishvirtuallibrary.org. Приступљено 24. 4. 2023.
^ „Core Values”. www.shabak.gov.il. Israeli Security Agency. 2017. Приступљено 24. 4. 2023.
^ „About Us”. www.mossad.gov.il. Приступљено 24. 4. 2023.
^ „Кнессет утвердил бюджет на 2019 год”. Vesty (на језику: руски). 15. 3. 2018. Приступљено 14. 5. 2023.
^ „Israel's tax revenues down NIS 4.5b in 2018”. Globes (на језику: енглески). 2. 7. 2019. Приступљено 14. 5. 2023.
^ „Report for Selected Countries and Subjects”. International Monetary Fund. Архивирано из оригинала 3. 4. 2019. г. Приступљено 14. 5. 2023.
^ „Unemployment rate”. www.cia.gov. The World Factbook. Приступљено 14. 5. 2023.
^ „Ranking of economies - Doing Business - World Bank Group”. web.archive.org. јун 2017. Архивирано из оригинала 12. 2. 2018. г. Приступљено 15. 5. 2023.
^ „Global Competitiveness Index 2017-2018 - Reports - World Economic Forum”. web.archive.org. World Economic Forum. Архивирано из оригинала 9. 1. 2018. г. Приступљено 14. 5. 2023.
^ „Best Countries for Business”. Forbes (на језику: енглески). Приступљено 15. 5. 2023.
^ „NASDAQ APPOINTS ASAF HOMOSSANY AS NEW DIRECTOR FOR ISRAEL”. Nasdaq. 6. 2. 2005. Приступљено 15. 5. 2023.
^ Rabinovitch, Ari (11. 5. 2014). „Nasdaq expects increase in IPOs from Israeli firms”. Reuters (на језику: енглески). Приступљено 15. 5. 2023.
^ „Companies in Middle East - NASDAQ.com”. NASDAQ. Архивирано из оригинала 30. 10. 2018. г. Приступљено 15. 5. 2023.
^ Марьясис, Д. А. (24. 2. 2010). „О некоторых экономических итогах 2009 г. и вступлении Израиля в Организацию экономического сотрудничества и развития (ОЭСР)” (на језику: руски). Институт Ближнего Востока. Приступљено 15. 5. 2023.
^ Ginsburg, Mitch (28. 5. 2007). „A Hotter Holy Land”. The Jerusalem Report. Архивирано из оригинала 31. 07. 2013. г. Приступљено 15. 5. 2023.
^ Kumar, Rishi (10. 1. 2001). „Israel keen on IT tie-ups”. The Hindu Business Line. Архивирано из оригинала 3. 4. 2007. г. Приступљено 15. 5. 2023.
^ „Punching above its weight”. The Economist. 10. 11. 2005. Приступљено 15. 5. 2023.
^ Karawitz, Avi (27. 2. 2007). „Intel to expand Jerusalem R&D;”. Business - Jerusalem Post. Архивирано из оригинала 13. 10. 2018. г. Приступљено 15. 5. 2023.
^ „About Microsoft Israel R&D Center - Who we are”. www.microsoftrnd.co.il. Приступљено 15. 5. 2023.
^ „Apple to open R&D center in Israel: report”. Reuters (на језику: енглески). 15. 12. 2011. Приступљено 15. 5. 2023.
^ Rolnik, Guy (2. 5. 2013). „Warren Buffett Buys Out Israeli Tool Firm Iscar for $2 Billion”. Haaretz (на језику: енглески). Приступљено 15. 5. 2023.
^ Freilich, Chuck (14. 7. 2017). „How Long Could Israel Survive Without America?”. Newsweek (на језику: енглески). Приступљено 15. 5. 2023.
^ Sharp, Jeremy M. (1. 3. 2023). „U.S. Foreign Aid to Israel” (PDF). Congressional Research Service. Приступљено 15. 5. 2023.
^ Дегтерев, Д. А.; Степкин, Е. А. (2013). „Американская помощь Израилю: истоки, структура, динамика”. Вестник МГИМО-Университета (на језику: руски). 3 (30): 92—99. ISSN 2541-9099. doi:10.24833/2071-8160-2013-3-30-92-99. Приступљено 15. 5. 2023.
^ Чернин, В. (30. 3. 2017). „Данные об объеме экспорта израильской оборонной промышленности в 2016 году” (на језику: руски). Институт Ближнего Востока. Приступљено 15. 5. 2023.
^ ^а ^б ^в „SIPRI: Израиль – пятый в мире экспортер оружия”. Goldameir Institute (на језику: руски). 15. 3. 2018. Приступљено 15. 5. 2023.
^ Cohen, Gili (15. 7. 2013). „6,800 Arms Exporters Working in Israel, State Documents Reveal”. Haaretz (на језику: енглески). Приступљено 15. 5. 2023.
^ „Israeli High-Tech Sector”. www.jewishvirtuallibrary.org. Приступљено 15. 5. 2023.
^ גוטמן, ליאור (20. 8. 2016). „תחנות כוח פרטיות כבר מייצרות 29% מהחשמל בישראל”. כלכליסט - www.calcalist.co.il. Приступљено 15. 5. 2023.
^ „В рамках реформы «Хеврат Хашмаль» получила доступ на рынок интернета”. Новости Израиля (на језику: руски). 17. 5. 2018. Приступљено 15. 5. 2023.
^ „Сельское хозяйство // ВКРАТЦЕ ОБ ИЗРАИЛЕ”. embassies.gov.il. Приступљено 14. 5. 2023.
^ Забутый 2012, стр. 3.
^ „Сельское хозяйство Израиля: идеология плюс инновации”. Бюджет. 3. 2013. Приступљено 14. 5. 2023.
^ ^а ^б „Israeli cows outperform their foreign counterparts”. The Jerusalem Post | JPost.com. 7. 6. 2011. Приступљено 14. 5. 2023.
^ „Израильские коровы давали в 2014 году в среднем по 12 тыс. л молока”. milknews.ru. 20. 5. 2015. Приступљено 14. 5. 2023.
^ „"היא מאוד מתרגשת", אמרה הרפתנית הגאה כשהפרה "שקופית" התעטפה בסרט הניצחון”. הארץ (на језику: хебрејски). 14. 2. 2005. Приступљено 14. 5. 2023.
^ Забутый 2012, стр. 9.
^ ^а ^б „Израиль: доходы от туризма - 40 миллиардов - MigNews – новости Израиля и мира на русском языке”. MIGNEWS.COM - MigNews – новости Израиля и мира на русском языке (на језику: руски). 9. 1. 2014. Приступљено 14. 5. 2023.
^ „Израильский туризм 2017 - итоги года”. embassies.gov.il. 1. 2. 2018. Приступљено 14. 5. 2023.
^ „Железнодорожная сеть Израиля: планы и перспективы развития” (на језику: руски). Институт Ближнего Востока. 18. 1. 2013. Приступљено 15. 5. 2023.
^ „Аэропорты Израиля для международных рейсов”. AviationToday.Ru (на језику: руски). 16. 6. 2017. Приступљено 15. 5. 2023.
^ „В первый частный порт в Израиле прибывает первое судно”. NEWSru.co.il (на језику: руски). 6. 9. 2007. Приступљено 15. 5. 2023.
^ „Facets of the Israeli Economy- Transportation”. Israel Ministry of Foreign Affairs. 1. 11. 2001. Архивирано из оригинала 18. 3. 2016. г. Приступљено 15. 5. 2023.
^ „СМИ: трамвай в Иерусалиме стал местом межэтнических разборок”. NEWSru.co.il (на језику: руски). 7. 10. 2011.
^ „Хайфа готовится к запуску Метронит”. Девятый канал. 21. 7. 2013. Приступљено 15. 5. 2023.
^ „"Израиль в миниатюре": Хайфа приглашает гостей”. NEWSru.co.il (на језику: руски). 3. 8. 2012.
^ „About Ministry of Communications”. GOV.IL (на језику: енглески). 23. 10. 2018. Приступљено 22. 5. 2023.
^ „About”. Israel Internet Association (на језику: енглески). Приступљено 22. 5. 2023.
^ „התחרות מתגברת - ועדיין בזק גרפה 70% מהרווחים בשוק התקשורת”. TheMarker. 1. 4. 2018. Приступљено 22. 5. 2023.
^ „Numbering plan for telephony services, accompanying services and and value added services in Israel”. GOV.IL (на језику: енглески). 15. 2. 2023.
^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ „Israel media guide”. BBC News. 31. 8. 2011. Приступљено 22. 5. 2023.
^ „Израиль занимает второе место в мире по компьютерной оснащенности — Finance.ua”. news.finance.ua. 7. 3. 2008. Приступљено 22. 5. 2023.
^ „"Жизнь в цифровую эпоху" — результаты исследования Интернета в Израиле”. Девятый канал. 30. 12. 2014. Приступљено 22. 5. 2023.
^ Williams 2012, стр. 50—53.
^ „С израильской почтой нехорошо – ее будут приватизировать”. Девятый канал. 16. 1. 2018. Приступљено 22. 5. 2023.
^ ^а ^б Israel. Industry — Transportation на сајту Енциклопедија Британика
^ Кудрявцева, А. И. (29. 7. 2015). „Функции и организация Тель-Авивской фондовой биржи” (на језику: руски). Институт Ближнего Востока. Приступљено 22. 5. 2023.
^ „נציגויות של בנקים זרים בישראל*” (PDF) (на језику: хебрејски). 5. 12. 2022. Приступљено 22. 5. 2023.
^ „בנקים זרים - אילו בנקים זרים פועלים בישראל?”. בנק אינפו (на језику: хебрејски). 16. 5. 2017. Приступљено 22. 5. 2023.
^ „Израильский шекель и мексиканский песо стали свободно конвертируемой валютой”. NEWSru.com (на језику: руски). 26. 5. 2008. Приступљено 22. 5. 2023.
^ „Новый израильский шекель”. Банки.ру. Приступљено 22. 5. 2023.
^ „The Currency Department’s Annual Report for 2019 | בנק ישראל - הבנק המרכזי של מדינת ישראל”. www.boi.org.il (на језику: енглески). 11. 3. 2021. Приступљено 22. 5. 2023.
^ „Банк "Апоалим" выведет из обращения кредитные карты "Исракарт"”. Vesty (на језику: руски). 26. 8. 2018. Приступљено 22. 5. 2023.
^ „Израиль переходит на новую систему кредитных карт: теперь как в Европе”. Vesty (на језику: руски). 29. 8. 2018. Приступљено 22. 5. 2023.
^ „Урок 26: Современный Израиль: страна науки и высоких технологий.” (PDF) (на језику: руски). Еврейское агентство. 2011. Приступљено 28. 9. 2023. ^{[мртва веза]}
^ Sitton, Dov (октобар 2000). „Development of Limited Water Resources: Historical and Technological Aspects” (на језику: енглески). Applied Research Institutes, Ben-Gurion University of the Negev. Приступљено 28. 9. 2023.
^ Grossman et al. 2007.
^ Rome, Henry (10. 10. 2013). „Israel’s twelve Nobel laureates”. The Jerusalem Post | JPost.com. Приступљено 28. 9. 2023.
^ Krieger, Matthew (5. 12. 2007). „Israel leads world in per capita scientists and engineers - Business - Jerusalem Post”. The Jerusalem Post. Архивирано из оригинала 31. 3. 2019. г. Приступљено 28. 9. 2023.
^ Skop, Yarden (2. 9. 2013). „Israel's Scientific Fall From Grace: Study Shows Drastic Decline in Publications per Capita”. Haaretz (на језику: енглески). Приступљено 28. 9. 2023.
^ Weinreb, Gali (28. 8. 2018). „Israel down to 5th worldwide in patents per capita”. Globes (на језику: енглески). Приступљено 28. 9. 2023.
^ „Israel Edges Out South Korea to Become Global Leader in Research and Development”. Enago Academy. 1. 5. 2017. Приступљено 28. 9. 2023.
^ ^а ^б ^в ^г Афанасьев, Игорь (1. 5. 2008). „Взлет против правил”. Вокруг Света (на језику: руски). Приступљено 29. 9. 2023.
^ ^а ^б ^в Ортенберг 2009.
^ Halon, Eytan (3. 9. 2018). „Israel to subsidize new home-grown communications satellite”. The Jerusalem Post | JPost.com (на језику: руски). Приступљено 29. 9. 2023.
^ Ортенберг 2009, стр. 457-61.
^ „NASA will consider sending another Israeli astronaut into space”. www.timesofisrael.com. 12. 7. 2018. Приступљено 29. 9. 2023.
^ ^а ^б „Soreq Nuclear Research Center”. nti.org. Nuclear Threat Initiative. Приступљено 29. 9. 2023.
^ „МАГАТЭ отклонило проект резолюции о присоединении Израиля к ДНЯО”. РИА Новости (на језику: руски). 20. 9. 2013. Приступљено 29. 9. 2023.
^ „В Израиле собираются построить первую АЭС”. dp.ru (на језику: руски). 1. 9. 2011. Приступљено 29. 9. 2023.
^ „Immigration and Social and Cultural Diversity Among the Jewish Population”. International Youth Foundation. Архивирано из оригинала 10. 10. 2007. г. Приступљено 22. 6. 2011.
^ Ran, Ami (25. 8. 1998). „Encounters- The Vernacular Paradox of Israeli Architecture” (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 15. 4. 2016. г. Приступљено 30. 9. 2023.
^ Regev, Motti (1. 5. 1995). „Present Absentee: Arab Music in Israeli Culture”. Public Culture. 7 (2): 433—445. doi:10.1215/08992363-7-2-433. Приступљено 30. 9. 2023.
^ Blackburn, Nicky (23. 10. 2005). „Israeli, Palestinian and Jordanian DJs create bridge for peace”. ISRAEL21c (на језику: енглески). Приступљено 30. 9. 2023.
^ Dolev, Yael. „Some Thoughts About Israeli Cuisine”. med.umich.edu (на језику: енглески). University of Michigan. Архивирано из оригинала 24. 9. 2008. г. Приступљено 30. 9. 2023.
^ „Jerusalem: The Old City”. www.jewishvirtuallibrary.org. Приступљено 30. 9. 2023.
^ „Masada”. UNESCO World Heritage Centre (на језику: енглески). Приступљено 30. 9. 2023.
^ „Old City of Acre”. UNESCO World Heritage Centre (на језику: енглески). Приступљено 30. 9. 2023.
^ „White City of Tel-Aviv – the Modern Movement”. UNESCO World Heritage Centre (на језику: енглески). Приступљено 30. 9. 2023.
^ „Biblical Tels - Megiddo, Hazor, Beer Sheba”. UNESCO World Heritage Centre (на језику: енглески). Приступљено 30. 9. 2023.
^ „Incense Route - Desert Cities in the Negev”. UNESCO World Heritage Centre (на језику: енглески). Приступљено 30. 9. 2023.
^ „Bahá’i Holy Places in Haifa and the Western Galilee”. UNESCO World Heritage Centre (на језику: енглески). Приступљено 30. 9. 2023.
^ „Sites of Human Evolution at Mount Carmel: The Nahal Me’arot / Wadi el-Mughara Caves”. UNESCO World Heritage Centre (на језику: енглески). Приступљено 30. 9. 2023.
^ „Caves of Maresha and Bet-Guvrin in the Judean Lowlands as a Microcosm of the Land of the Caves”. UNESCO World Heritage Centre (на језику: енглески). Приступљено 30. 9. 2023.
^ „Necropolis of Bet She’arim: A Landmark of Jewish Renewal”. UNESCO World Heritage Centre (на језику: енглески). Приступљено 30. 9. 2023.
^ „ИЗРАИЛЬ: Праздники” (на језику: руски). The Israeli Government's Official Website, by the Ministry of Foreign Affairs. Архивирано из оригинала 16. 8. 2011. г. Приступљено 30. 9. 2023.
^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом eleven.co.il.
^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е ^ж ^з ^и Государство Израиль. Культура на сајту Електронска јеврејска енциклопедија
^ „Legal Deposit”. www.nli.org.il (на језику: енглески). The National Library of Israel. Приступљено 30. 9. 2023.
^ ^а ^б The arts of Israel на сајту Енциклопедија Британика
^ Исакова, Анна (2009). „Литературная премия и конкурсная политика”. Лехаим. 9 (209). Приступљено 30. 9. 2023.
^ Broughton, Ellingham & Trillo 1999, стр. 365–369.
^ ^а ^б „Israel”. worldmusic.nationalgeographic.com (на језику: енглески). National Geographic World Music. Архивирано из оригинала 10. 2. 2012. г. Приступљено 30. 9. 2023.
^ Mitchell, Robert (14. 9. 2018). „Eurovision Song Contest Set for Tel Aviv in 2019”. Variety (на језику: енглески). Приступљено 30. 9. 2023.
^ Ashkenazy, Daniella (5. 7. 1999). „Festivals and Fairs in Israel”. embassies.gov.il (на језику: енглески). Приступљено 30. 9. 2023.
^ Ahituv, Netta (12. 7. 2017). „10 of Israel's best museums”. CNN (на језику: енглески). Приступљено 10. 10. 2023.
^ ^а ^б „Welcome to the Israel Museum”. www.imj.org.il. Israel Museum. Приступљено 10. 10. 2023.
^ Мёртвого моря свитки на сајту Електронска јеврејска енциклопедија
^ „Коллекции и базы данных онлайн”. yadvashem.org. Яд ва-Шем. Приступљено 10. 10. 2023.
^ „Plan Your Visit | ANU”. anumuseum.org. Museum of the Jewish People. Приступљено 10. 10. 2023.
^ Бет ха-тфуцот на сајту Електронска јеврејска енциклопедија
^ „Мишкан ЛеОманут, Эйн Харод”. Il Museum's. Архивирано из оригинала 7. 3. 2016. г. Приступљено 10. 10. 2023.
^ ^а ^б Эпштейн, Александр (Алек) Давидович (септембар 2006). Вяткин, А. Р., ур. „Государство еврейских диаспор: этнолингвистическое многообразие израильских СМИ”. Диаспоры : Независимый научный журнал (на језику: руски). 3: 223—260. Приступљено 12. 10. 2023.
^ ^а ^б „The press in Israel”. BBC News. 8. 5. 2006. Приступљено 12. 10. 2023.
^ „TGI: 'ישראל היום' מבסס שליטה ומגרד את ה-40%, 'הארץ' ו'מעריב' נחלשים”. Ice (на језику: хебрејски). 20. 7. 2011. Приступљено 12. 10. 2023.
^ ^а ^б ^в „Средства массовой информации”. embassies.gov.il (на језику: руски). 26. 4. 2022. Приступљено 12. 10. 2023.
^ „The Printed Media: Israel's Newspapers”. gov.il (на језику: енглески). 24. 8. 2021. Приступљено 12. 10. 2023.
^ „כל העיתונים בישראל”. m.earthnewspapers.com (на језику: хебрејски). Приступљено 12. 10. 2023.
^ „Israel’s Yiddish Romance”. www.eretz.com (на језику: енглески). ERETZ Magazine. Приступљено 12. 10. 2023.
^ Государство Израиль. Средства массовой информации на сајту Електронска јеврејска енциклопедија
^ „Israel”. rsf.org (на језику: енглески). RSF. 26. 4. 2023. Приступљено 12. 10. 2023.
^ Torstrick 2004, стр. 141.
^ „Basketball Super League Profile”. Winner Basketball Super League. Приступљено 13. 8. 2007.
^ „Israel Barred from Asian Games”. Jewish Telegraphic Agency. 26. 7. 1976. Приступљено 11. 4. 2014.
^ „Maccabi Electra Tel Aviv – Welcome to Euroleague Basketball”. Архивирано из оригинала 25. 6. 2014. г. Приступљено 30. 10. 2014.
^ „Israel”. International Olympic Committee. Приступљено 20. 3. 2012.
^ „Giro d’Italia route 2018: RCS unveils Jerusalem start”. cyclingweekly.com. 18. 9. 2017. Приступљено 19. 5. 2023.
^ „Big start 2018”. giroditalia.it. Приступљено 19. 5. 2023.
^ Ryan, Barry (18. 9. 2017). „Giro d'Italia 2018 will begin with Jerusalem individual time trial”. cyclingweekly.com. Приступљено 19. 5. 2023.
^ Farand, Stephen (30. 11. 2017). „The 2018 Giro d'Italia by the numbers”. cyclingnews.com. Приступљено 19. 5. 2023.
^ Malach, Pat; Fletcher, Patrick (23. 11. 2017). „Human rights groups call on Giro d'Italia to move 2018 start from Israel”. cyclingnews.com. Приступљено 19. 5. 2023.
^ „Israeli officials threaten Giro d'Italia support over 'west Jerusalem' reference”. cyclingnews.com. 29. 11. 2017. Приступљено 19. 5. 2023.
^ „Giro d'Italia removes reference to 'West Jerusalem' following Israeli protest”. cyclingnews.com. 30. 11. 2017. Приступљено 19. 5. 2023.
^ „Gallery: Sagan helps launch first Israeli pro team”. cyclingnews.com. 26. 11. 2014. Приступљено 19. 5. 2023.
^ Sales, Ben (5. 5. 2018). „Meet the first 2 Israeli riders to compete in Grand Tour of cycling”. timesofisrael.com. Приступљено 19. 5. 2023.
^ „Tour de France kicks off, with Israeli team and cyclist competing for 1st time”. timesofisrael.com. 26. 11. 2014. Приступљено 19. 5. 2023.
^ „In first, Israeli cycling team’s rider wins stage of Tour de France”. timesofisrael.com. 6. 7. 2022. Приступљено 19. 5. 2023.

Литература

Herzl, Theodor (1946). Alkow, Jacob M., ур. The Jewish State: An Attempt at a Modern Solution of the Jewish Question (на језику: енглески). American Zionist Emergency Council. ISBN 978-0-486-25849-2. Приступљено 12. 10. 2023.
Shaw, J. V. W., ур. (1946). A Survey of Palestine: Prepared in December 1945 and January 1946 for the Information of the Anglo-American Committee of Inquiry (на језику: енглески). I. Government Printer, Palestine. Приступљено 14. 4. 2023.
Mowlana, Hamid; Gerbner, George (5. 10. 1992). Triumph Of The Image: The Media's War In The Persian Gulf, A Global Perspective (на језику: енглески). Avalon Publishing. ISBN 978-0-8133-1610-9. Приступљено 18. 10. 2023.
Kornberg, Jacques (22. 11. 1993). Theodor Herzl: From Assimilation to Zionism (на језику: енглески). Indiana University Press. ISBN 978-0-253-33203-5. Приступљено 12. 10. 2023.
Wenham, Gordon J. (1994). Genesis 16-50 (на језику: енглески). 2. Word Books. ISBN 978-0-8499-0201-7. Приступљено 12. 10. 2023.
Newman, David (1995). Boundaries in Flux: The 'Green Line' Boundary Between Israel and the West Bank - Past, Present and Future (на језику: енглески). IBRU. ISBN 978-1-897643-25-9. Приступљено 18. 10. 2023.
Scharfstein, Sol (1996). Understanding Jewish History: From the patriarchs to the expulsion from Spain (на језику: енглески). KTAV Publishing House. ISBN 978-0-88125-545-4. Приступљено 12. 10. 2023.
Stendel, Ori (1996). The Arabs in Israel (на језику: енглески). Sussex Academic. ISBN 978-1-898723-23-3. Приступљено 18. 10. 2023.
Нойбергер, Бениамин (1997). Власть и политика в государстве Израиль: исторические корни и конституционное устройство (на језику: руски). Open University of Israel. ISBN 978-965-06-0344-1. Приступљено 18. 10. 2023.
Broughton, Simon; Ellingham, Mark; Trillo, Richard (1999). World Music: Africa, Europe and the Middle East (на језику: енглески). Rough Guides. ISBN 978-1-85828-635-8. Приступљено 18. 10. 2023.
Котик-Фридгут, Б. (2000). „Динамика языковой ситуации и языковой политики в Израиле”. Ур.: Эпштейн, А. Д.; Федорченко, А. В. Миграционные процессы и их влияние на израильское общество (PDF) (на језику: руски). Москва: Институт изучения Израиля и Ближнего Востока. стр. 182—202. Приступљено 18. 10. 2023.
Harkavy, R.; Neuman, S. (17. 10. 2001). Warfare and the Third World (на језику: енглески). Palgrave Macmillan US. ISBN 978-0-312-24009-7. Приступљено 18. 10. 2023.
Shindler, Colin (22. 11. 2001). The Land Beyond Promise: Power, Politics and Ideology from Begin to Netanyahu (на језику: енглески). Bloomsbury Academic. ISBN 978-1-86064-774-1. Приступљено 18. 10. 2023.
Bregman, Ahron (20. 11. 2002). A History of Israel (на језику: енглески). Macmillan Education UK. ISBN 978-0-333-67631-8. Приступљено 18. 10. 2023.
Stein, Leslie (30. 3. 2003). The Hope Fulfilled: The Rise of Modern Israel (на језику: енглески). Bloomsbury Academic. ISBN 978-0-275-97141-0. Приступљено 12. 10. 2023.
Goldreich, Y. (31. 3. 2003). The Climate of Israel: Observation, Research and Application (на језику: енглески). Springer US. ISBN 978-0-306-47445-3. Приступљено 18. 10. 2023.
Romano, Amy (15. 12. 2003). A Historical Atlas of Israel (на језику: енглески). The Rosen Publishing Group, Inc. ISBN 978-0-8239-3978-7. Приступљено 12. 10. 2023.
Henderson, Robert D'A (2003). Brassey's International Intelligence Yearbook 2003 (на језику: енглески). Potomac Books, Incorporated. ISBN 978-1-57488-550-7. Приступљено 18. 10. 2023.
Баглая, М. В.; Лейбо, Ю. И.; Энтина, Л. М., ур. (2004). Конституционное право зарубежных стран (на језику: руски). Москва: НОРМА. ISBN 5-89123-342-8.
Abadi, Jacob (2004). Israel's Quest for Recognition and Acceptance in Asia: Garrison State Diplomacy (на језику: енглески). Frank Cass. ISBN 978-0-7146-5576-5. Приступљено 18. 10. 2023.
Barton, John; Bowden, Julia (2004). The Original Story: God, Israel and the World (на језику: енглески). Darton, Longman, and Todd. ISBN 978-0-232-52485-7. Приступљено 16. 4. 2023.
Fraser, T. G. (2004). The Arab-Israeli Conflict (на језику: енглески). Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-333-71706-6. Приступљено 18. 10. 2023.
Torstrick, Rebecca L. (30. 6. 2004). Culture and Customs of Israel (на језику: енглески). Bloomsbury Academic. ISBN 978-0-313-32091-0. Приступљено 18. 10. 2023.
Gelvin, James L. (август 2005). The Israel-Palestine Conflict: One Hundred Years of War (на језику: енглески). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-85289-0. Приступљено 18. 10. 2023.
Gilbert, Martin (2005). The Routledge Atlas of the Arab-Israeli Conflict (на језику: енглески). Psychology Press. ISBN 978-0-415-35900-9. Приступљено 18. 10. 2023.
Liebreich, Fritz (2005). Britain's Naval and Political Reaction to the Illegal Immigration of Jews to Palestine, 1945-1948 (на језику: енглески). Routledge. ISBN 978-0-7146-5637-3. Приступљено 16. 4. 2023.
Reveron, Derek S.; Murer, Jeffrey Stevenson (2006). Flashpoints in the War on Terrorism (на језику: енглески). Routledge. ISBN 978-0-415-95491-4. Приступљено 16. 4. 2023.
Smith, Derek D. (25. 5. 2006). Deterring America: Rogue States and the Proliferation of Weapons of Mass Destruction (на језику: енглески). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-86465-7. Приступљено 18. 10. 2023.
Бард, Митчелл (2007). Мифы и факты: путеводитель по арабо-израильскому конфликту (на језику: руски). Еврейское слово. ISBN 978-90-03-09436-0. Приступљено 18. 10. 2023.
Grossman, Gershon; Ayalon, Ofira; Baron, Yifaat; Kaufman, Debby (2007). Energy Forum 4: Solar energy for the production of heat. Samuel Neaman Institute. Приступљено 16. 4. 2023.
Reshef, Y. (2008). „English in Israel: Sociolinguistic and Linguistic Aspects” (PDF). Ур.: Aspesi, Francesco. לבי במזךח: studi di linguistica storica, filologia e cultura ebraica dedicati a Maria Luisa Mayer Modena (на језику: италијански). Cisalpino. стр. 734—736. ISBN 978-88-323-6091-2. Приступљено 26. 5. 2023.
Morris, Benny (2008). 1948: A History of the First Arab-Israeli War (на језику: енглески). Yale University Press. стр. 396. ISBN 978-0-300-12696-9. Приступљено 14. 4. 2023.
Ортенберг, Фред (2009). Израиль в космосе: двадцатилетний опыт (1988-2008) (PDF) (на језику: руски). Ф. Ортенберг. Приступљено 29. 9. 2023.
Забутый, Александр (2012). Сельское хозяйство Израиля (на језику: руски). Hannover: Europäische Akademie der Naturwissenschaften. Приступљено 18. 10. 2023.
Крылов, А. В.; Махмутов, Т. А.; Федорченко, А. В. (2012). „Государство Израиль” (PDF). Политические системы современных государств: Энциклопедический справочник: В 4 томах (на језику: руски). 2: Азия. Аспект Пресс. стр. 72—92. Приступљено 18. 10. 2023.
Williams, David C., ур. (јул 2012). „Israel”. Consumer Postal Council Index of Postal Freedom (PDF) (на језику: енглески). Consumer Postal Council. стр. 50—53. Приступљено 22. 5. 2023.
Ханин, Владимир Эммануилович (2014). „Этапы израильского парламентаризма и эволюция партийных систем”. Партийно-политические структуры и электоральный процесс в Израиле в начале XXI века (на језику: руски). Институт Ближнего Востока. ISBN 978-5-89394-254-5. Приступљено 18. 10. 2023.
Hobbs, Joseph J. (2016). „The Middle East and North Africa”. Fundamentals of World Regional Geography (на језику: енглески). Cengage Learning. ISBN 978-1-305-57826-5. Приступљено 11. 4. 2023.
Городилов, А. А.; Куликов, А. В. (12. 7. 2018). Конституционное право зарубежных стран (на језику: руски). Directmedia. ISBN 978-5-4475-9137-3. Приступљено 18. 10. 2023.
„World nuclear forces” (PDF). SIPRI Yearbook 2022. SIPRI. 2022. стр. 341—432. Приступљено 24. 4. 2023.

Спољашње везе

Влада

Званични веб-сајт Премијер-министра Израела
Званични веб-сајт Државног завода за статистику Израела
Израелска збирка у Народној библиотеци Израела

Опште информације

Израел на сајту Електронска јеврејска енциклопедија
Израел у The World Factbook
Израел у BBC News Online
Израел у ОЕСР
Израел — веб-ресурси који обезбеђује GovPubs у библиотекама Колорадског универзитета у Болдеру
Израел на сајту Curlie (језик: енглески)

Карте

Израел (Викиатлас)
Израел на сајту OpenStreetMap

31° N 35° E / 31° С; 35° И / 31; 35

[главни_град-2] У складу са неколико резолуција Уједињених нација (нарочито Резолуцијом Генералне скупштине УН 194 од 11. децембра 1948), утврђен је статус Јерусалима као општине под међународном управом. Израел је Јерусалим прогласио својом пријестоницом 1949. по окончању рата за независност. Израел је 1967, послије Шестодневног рата, анектирао Источни Јерусалим и ујединио са Западним Јерусалимом у јединствену општину, али ово уједињење није признао УН (Резолуција Савјета безбједности УН 478). Амбасаде велике већине земаља које имају дипломатске односе са Израелом налазе се изван Јерусалима, углавном у Тел Авиву, Рамат Гану и Херцлији.^[1]

[површина1-5] а ^б Суверена територија Израела настала је као исход рата за независност 1949. године. Унутар ових граница Израел признаје већина држава и УН.^[3]

[површина2-7] а ^б Територија над којом је израелски суверенитет касније проглашен, укључујући Источни Јерусалим и Голанску висораван. Овај број се користи у званичним документима Израела,^[4] али с обзиром да УН не признаје анексију, не користи се у међународним документима.

[117] Према подацима УН, 720 хиљада Арапа је напустило Палестину, али процјене варирају од 400 хиљада до скоро милион у различитим изворима.^[113]

[1] „Prime Minister David Ben-Gurion on Moving the Capital of Israel to Jerusalem”. www.jewishvirtuallibrary.org (на језику: енглески). 5. 12. 1949. Архивирано из оригинала 12. 04. 2023. г. Приступљено 11. 4. 2023.

[3] „Constitution for Israel”. knesset.gov.il. Архивирано из оригинала 4. 8. 2023. г. Приступљено 9. 12. 2023.

[FOOTNOTEHobbs2016-4] Hobbs 2016.

[area-6] а ^б „Area of districts, sub-districts, natural regions and lakes” (PDF) (на језику: енглески). Central Bureau of Statistics of Israel. 16. 8. 2018. Архивирано из оригинала (PDF) 8. 3. 2023. г.

[OECD-8] а ^б ^в „Surface water and surface water change”. stats.oecd.org. Organisation for Economic Co-operation and Development (OECD). Архивирано из оригинала 24. 03. 2021. г. Приступљено 12. 4. 2023. Грешка код цитирања: Неисправна ознака <ref>; назив „OECD” је дефинисано више пута с различитим садржајем

[IMFWEO.IL-9] а ^б ^в „World Economic Outlook Database, April 2024 Edition. (Israel)”. www.imf.org. International Monetary Fund. 16. 4. 2024. Архивирано из оригинала 16. 4. 2024. г. Приступљено 16. 4. 2024.

[10] „When will be the right time for Israel to define its borders? – analysis”. The Jerusalem Post | JPost.com. 12. 6. 2022. Архивирано из оригинала 25. 1. 2024. г. Приступљено 25. 1. 2024.

[становништво-11] а ^б ^в „Population of Israel on the Eve of 2023”. Central Bureau of Statistics of Israel (на језику: енглески). 29. 12. 2022. Архивирано из оригинала 1. 4. 2023. г. Приступљено 11. 4. 2023.

[auto-12] Gil, Moshe (1992). A History of Palestine, 634-1099. Cambridge University Press. стр. 14. ISBN 978-0-521-59984-9. Архивирано из оригинала 17. 5. 2024. г. Приступљено 17. 5. 2024.

[13] Morris, Benny (1999). Righteous Victims: A History of the Zionist-Arab Conflict, 1881–2001 (reprint изд.). Knopf. ISBN 9780679744757. Архивирано из оригинала 22. 3. 2024. г. Приступљено 22. 3. 2024. „The fear of territorial displacement and dispossession was to be the chief motor of Arab antagonism to Zionism down to 1948 (and indeed after 1967 as well).” Also quoted, among many, by Mark M. Ayyash (2019). Hermeneutics of Violence: A Four-Dimensional Conception. University of Toronto Press, p. https://web.archive.org/web/20240322131220/https://books.google.com/books?id=W1G_DwAAQBAJ&pg=PA195. Архивирано из оригинала 22. 03. 2024. г. Приступљено 29. 08. 2024. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ), ISBN 1487505868. Accessed 22 March 2024.

[14] Fildis, Ayse; Nisanci, Ensar (2019). „British Colonial Policy "Divide and Rule": Fanning Arab Rivalry in Palestine” (PDF). International Journal of Islamic and Civilizational Studies. UTM Press. 6 (1). Архивирано (PDF) из оригинала 10. 5. 2024. г. Приступљено 10. 5. 2024.

[15] „Zionism | Definition, History, Examples, & Facts”. britannica.com (на језику: енглески). 2023-10-19. Архивирано из оригинала 25. 12. 2018. г. Приступљено 2023-10-29.

[16] Meir-Glitzenstein, Esther (јесен 2018). „Turning Points in the Historiography of Jewish Immigration from Arab Countries to Israel”. Israel Studies. Indiana University Press. 23 (3): 114—122. JSTOR 10.2979/israelstudies.23.3.15. S2CID 150208821. doi:10.2979/israelstudies.23.3.15. „The mass immigration from Arab countries began in mid-1949 and included three communities that relocated to Israel almost in their entirety: 31,000 Jews from Libya, 50,000 from Yemen, and 125,000 from Iraq. Additional immigrants arrived from Egypt, Morocco, Tunisia, Turkey, Iran, India, and elsewhere. Within three years, the Jewish population of Israel doubled. The ethnic composition of the population shifted as well, as immigrants from Muslim counties and their offspring now comprised one third of the Jewish population—an unprecedented phenomenon in global immigration history. From 1952–60, Israel regulated and restricted immigration from Muslim countries with a selective immigration policy based on economic criteria, and sent these immigrants, most of whom were North African, to peripheral Israeli settlements. The selective immigration policy ended in 1961 when, following an agreement between Israel and Morocco, about 100,000 Jews immigrated to the State. From 1952–68 about 600,000 Jews arrived in Israel, three quarters of whom were from Arab countries and the remaining immigrants were largely from Eastern Europe. Today fewer than 30,000 remain in Muslim countries, mostly concentrated in Iran and Turkey.”

[FOOTNOTEFischbach200826–27-17] Fischbach 2008, стр. 26–27.

[FOOTNOTESlater202081–92,_350-18] Slater 2020, стр. 81–92, 350, "[p. 350] It is no longer a matter of serious dispute that in the 1947–48 period—beginning well before the Arab invasion in May 1948—some 700,000 to 750,000 Palestinians were expelled from or fled their villages and homes in Israel in fear of their lives—an entirely justifiable fear, in light of massacres carried out by Zionist forces."

[19] Ghanim, Honaida (март 2009). „Poetics of Disaster: Nationalism, Gender, and Social Change Among Palestinian Poets in Israel After Nakba”. International Journal of Politics, Culture, and Society. 22 (1): 23–39 [25–26]. ISSN 0891-4486. JSTOR 40608203. S2CID 144148068. doi:10.1007/s10767-009-9049-9. Архивирано из оригинала 6. 11. 2021. г. „Around 750,000–900,000 Palestinians were systematically expelled from their homes and lands and about 531 villages were deliberately destroyed.”

[20] Cleveland, William L.; Bunton, Martin (2016). A History of the Modern Middle East (на језику: енглески). Westview Press. стр. 270. ISBN 978-0-429-97513-4. „Not only was there no Palestinian Arab state, but the vast majority of the Arab population in the territory that became Israel-over 700,000 people-had become refugees. The Arab flight from Palestine began during he intercommunal war and was at first the normal reaction of a civilian population to nearby fighting-a temporary evacuation from the zone of combat with plans to return once hostilities ceased. However, during spring and early summer 1948, the flight of the Palestinian Arabs was transformed itno a permanent mass exodus ... Once the Arab flight had started, it was encouraged by the Haganah ... Haganah field officers interpreted Plan D as giving them authority to undertake the systematic expulsion of the Palestinian Arabs living within the area allocated to the Jewish state as well as those whose villages were situated just inside the territory awarded to the Arab state ... Throughout the remainder of 1948 and into 1949, there were incidents of forced expulsion of Arabs. As a result, by the time the last armistice agreement was concluded in 1949, there remained only 160,000 Arabs within the borders of Israel.”

[:05-21] Beker, Avi (2005). „The Forgotten Narrative: Jewish Refugees from Arab Countries”. Jewish Political Studies Review. 17 (3/4): 3—19. ISSN 0792-335X. JSTOR 25834637. Архивирано из оригинала 9. 1. 2024. г. Приступљено 23. 5. 2024.

[:22-22] Dinstein, Yoram (2021-10-11). Israel Yearbook on Human Rights, Volume 6 (1976) (на језику: енглески). BRILL. стр. 282. ISBN 978-90-04-42287-2. Архивирано из оригинала 21. 5. 2024. г. Приступљено 23. 5. 2024.

[23] WIPO (2022). Global Innovation Index 2023, 15th Edition. www.wipo.int (на језику: енглески). World Intellectual Property Organization. ISBN 978-92-805-3432-0. doi:10.34667/tind.46596. Приступљено 2024-08-10.

[24] Getzoff, Marc (2023-12-01). „Most Technologically Advanced Countries In The World 2023”. Global Finance Magazine (на језику: енглески). Приступљено 2024-08-06.

[25] „The world richest countries according three metrics”.

[26] „30 Wealthiest Countries by Per Capita Net Worth”. Yahoo Finance (на језику: енглески). 2023-09-09. Приступљено 2024-07-15.

[27] Getzoff, Marc (2023-08-09). „Most Technologically Advanced Countries In The World 2023”. Global Finance Magazine (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 8. 11. 2023. г. Приступљено 2023-11-08.

[28] „Top 15 Most Advanced Countries in the World”. Yahoo Finance (на језику: енглески). 2022-12-04. Архивирано из оригинала 10. 1. 2023. г. Приступљено 2023-10-27.

[29] „Israel to join prestigious OECD economic club”. France 24 (на језику: енглески). 2010-05-27. Архивирано из оригинала 23. 11. 2023. г. Приступљено 2023-11-23.

[:5-30] „Israel's birth rate remains highest in OECD by far, at 2.9 children per woman”. Times of Israel. 21. 6. 2024.

[FOOTNOTEWenham1994296–297-31] Wenham 1994, стр. 296–297.

[FOOTNOTEBartonBowden2004126-32] Barton & Bowden 2004, стр. 126.

[33] „On the Move”. TIME. 31. 5. 1948. Архивирано из оригинала 6. 4. 2008. г. Приступљено 13. 4. 2023.

[krug_isra-34] а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е ^ж ^з ^и ^ј ^к ^л ^љ ^м ^н ^њ ^о ^п ^р „ИЗРАИЛЬ (страна)”. www.krugosvet.ru (на језику: руски). Энциклопедия Кругосвет. Архивирано из оригинала 09. 06. 2024. г. Приступљено 16. 4. 2023.

[35] «Планы раздела Палестины» на сајту Електронска јеврејска енциклопедија

[FOOTNOTEБаглаяЛейбоЭнтина2004-36] а ^б ^в ^г ^д Баглая, Лейбо & Энтина 2004.

[37] „«Дорожная карта» продвижения к постоянному урегулированию палестино-израильского конфликта в соответствии с принципом сосуществования двух государств на основе оценки выполнения сторонами своих обязательств”. www.un.org (на језику: руски). Декларации, конвенции, соглашения и другие правовые материалы. 7. 5. 2003. Архивирано из оригинала 07. 05. 2023. г. Приступљено 16. 4. 2023.

[38] „Image 20 of Israel : a country study”. Library of Congress, Washington, D.C. 20540 USA. Архивирано из оригинала 09. 03. 2019. г. Приступљено 16. 4. 2023.

[CampDavid-39] „Кэмп дэвидский мирный процесс”. www.middleeast.org.ua. Информационный центр «Ближний Восток». Архивирано из оригинала 20. 03. 2008. г. Приступљено 16. 4. 2023.

[40] Панкратьев, В.П. „Иордано-израильский мирный договор.”. Центр исследований общих проблем современного востока ИВ РАН. Архивирано из оригинала 22. 2. 2020. г. Приступљено 16. 4. 2023.

[41] „Израиль передвигает границу с Иорданией”. Lenta.RU (на језику: руски). 24. 10. 2004. Архивирано из оригинала 09. 06. 2024. г. Приступљено 16. 4. 2023.

[42] „UNIFIL Background”. UNIFIL (на језику: енглески). 9. 3. 2016. Архивирано из оригинала 13. 03. 2023. г. Приступљено 16. 4. 2023.

[FOOTNOTEГородиловКуликов2018433-43] Городилов & Куликов 2018, стр. 433.

[BRE-44] а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е ^ж ^з ^и ^ј ^к ^л ^љ ^м ^н ^њ ^о ^п ^р ^с ^т ^ћ „Израиль”. Излучение плазмы — Исламский фронт спасения. Большая российская энциклопедия : [в 35 т.]. 2008. стр. 37/. ISBN 978-5-85270-342-2.

[el11757-45] а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е ^ж Земля Израиля (Эрец-Исраэль). Географический очерк на сајту Електронска јеврејска енциклопедија

[46] „Под морским дном Израиля может находиться до 4,2 млрд барр. нефти — Все новости о нефти и газе в России и Мире на oilcapital.ru”. oilcapital.ru (на језику: руски). 30. 8. 2010. Архивирано из оригинала 16. 04. 2023. г. Приступљено 16. 4. 2023.

[47] „Может ли Израиль стать энергетическим гигантом?”. ИноСМИ (на језику: руски). 5. 4. 2011. Архивирано из оригинала 16. 04. 2023. г. Приступљено 16. 4. 2023.

[48] Якимова, Е. (2013). „Принципы «газовой» дипломатии Израиля в отношении стран СНГ и Балтии”. Цайтшрыфт : часопіс для даследавання яўрейскай гісторыі, дэмаграфіі і эканомікі, літаратуры, мовы і этнаграфіі = Цайтшрифт : журнал по изучению еврейской истории, демографии и экономики, литературы, языка и этнографии. 8 (3). ISSN 2029-9486. Архивирано из оригинала 09. 06. 2024. г. Приступљено 16. 4. 2023.

[49] Тюрин, А. (1. 2. 2015). „Газ Восточного Средиземноморья: драма Кипра и успех Израиля, -”. centrasia.org. Архивирано из оригинала 16. 04. 2023. г. Приступљено 16. 4. 2023.

[50] „Решение проблемы нехватки воды в Израиле: Повторное Использование, Сбор и Восстановление Водных Ресурсов” (PDF). 2012. Архивирано из оригинала (PDF) 31. 3. 2019. г. Приступљено 16. 4. 2023.

[51] „В Израиле дефицит воды достиг 2,5 миллиарда кубометров”. РИА Новости (на језику: руски). 26. 8. 2018. Архивирано из оригинала 16. 04. 2023. г. Приступљено 16. 4. 2023.

[52] „Restoration Resource Center Israel: Alexander River Restoration Project”. www.ser-rrc.org. Архивирано из оригинала 16. 04. 2023. г. Приступљено 16. 4. 2023.

[53] Gabbay, Shoshana. „Rehabilitation of Israel's Rivers”. www.jewishvirtuallibrary.org. Архивирано из оригинала 30. 03. 2019. г. Приступљено 16. 4. 2023.

[54] Chepkemoi, Joyce (7. 6. 2019). „The World's Saltiest Bodies of Water”. WorldAtlas. Архивирано из оригинала 20. 11. 2018. г. Приступљено 16. 4. 2023.

[55] „Израиль (Государство Израиль)”. geography.su. Архивирано из оригинала 21. 11. 2022. г. Приступљено 16. 4. 2023.

[56] „Ashkelon Desalination Plant”. GOV.IL (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 30. 11. 2021. г. Приступљено 16. 4. 2023.

[57] „מתקן ההתפלה הראשון יוצא לדרך”. ynet (на језику: хебрејски). 4. 9. 2001. Архивирано из оригинала 15. 11. 2020. г. Приступљено 16. 4. 2023.

[58] Safin, Amir (10. 11. 2017). „Территория чистой воды » Израиль-первопроходец опреснительных технологий” (на језику: руски). Архивирано из оригинала 20. 04. 2023. г. Приступљено 16. 04. 2023.

[59] „Израиль запустил крупную станцию опреснения морской воды”. РИА Новости (на језику: руски). 17. 5. 2010. Архивирано из оригинала 30. 03. 2019. г. Приступљено 16. 4. 2023.

[60] „מתקני התפלה בישראל”. GOV.IL (на језику: хебрејски). Архивирано из оригинала 02. 05. 2021. г. Приступљено 16. 4. 2023.

[61] Ensia, Rowan Jacobsen (29. 6. 2016). „Israel Proves the Desalination Era Is Here”. Scientific American (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 20. 11. 2018. г. Приступљено 16. 4. 2023.

[62] „Israel's Water Sources”. KKL JNF – Keren Kayemeth LeIsrael – Jewish National Fund. Архивирано из оригинала 2. 5. 2021. г. Приступљено 16. 4. 2023.

[FOOTNOTEGoldreich200385-63] Goldreich 2003, стр. 85.

[64] „Climate & Weather Averages in Tel Aviv, Israel”. www.timeanddate.com (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 02. 07. 2019. г. Приступљено 16. 4. 2023.

[65] „Soils of Israel”. ag.arizona.edu. _Soils of Arid Regions of the U.S. and Israel. Архивирано из оригинала 16. 04. 2023. г. Приступљено 16. 4. 2023.

[Britannica-66] а ^б ^в ^г Palestine на сајту Енциклопедија Британика

[67] „Israel's Forests”. GOV.IL (на језику: енглески). 27. 10. 2021. Архивирано из оригинала 17. 04. 2023. г. Приступљено 17. 4. 2023.

[68] „AmphibiaWeb Search”. amphibiaweb.org. Архивирано из оригинала 17. 04. 2023. г. Приступљено 17. 04. 2023.

[69] „Nature Reserves and National Parks”. GOV.IL (на језику: енглески). 21. 10. 2021. Архивирано из оригинала 17. 04. 2023. г. Приступљено 17. 4. 2023.

[70] Заповедники на сајту Електронска јеврејска енциклопедија

[71] „Israel in Figures 2015” (PDF). Israel Central Bureau of Statistics. 2015. Архивирано из оригинала (PDF) 2. 5. 2021. г. Приступљено 17. 4. 2023.

[aqua-72] а ^б „Israel Reaches 49th Place in Global Environmental Index”. Haaretz (на језику: енглески). 27. 1. 2016. Архивирано из оригинала 27. 10. 2022. г. Приступљено 17. 4. 2023.

[brit_economy-73] а ^б Economy of Israel на сајту Енциклопедија Британика

[74] Ben-Shaul, D’vora. „Environmental Issues in Israel”. www.jewishvirtuallibrary.org. Архивирано из оригинала 20. 11. 2018. г. Приступљено 17. 4. 2023.

[75] „5th National Report (2009-2014)”. chm.cbd.int (на језику: енглески). Ministry of Environmental Protection. 31. 3. 2016. Архивирано из оригинала 06. 12. 2022. г. Приступљено 17. 4. 2023.

[76] Repenning, Charles A.; Fejfar, Oldrich (септембар 1982). „Evidence for earlier date of ′Ubeidiya, Israel, hominid site”. Nature (на језику: енглески). 299 (5881): 344—347. ISSN 1476-4687. doi:10.1038/299344a0. Архивирано из оригинала 26. 07. 2016. г. Приступљено 13. 4. 2023.

[Кругосвет-77] а ^б ^в „ПАЛЕСТИНА”. www.krugosvet.ru (на језику: руски). Энциклопедия Кругосвет. Архивирано из оригинала 11. 02. 2019. г. Приступљено 13. 4. 2023.

[78] „Scientists discover oldest known modern human fossil outside of Africa”. phys.org (на језику: енглески). Binghamton University. Архивирано из оригинала 11. 02. 2019. г. Приступљено 13. 4. 2023.

[79] „На пути из Африки в Европу? Новая находка в Израиле проливает свет на колонизацию сапиенсами Европейского континента”. Антропогенез.РУ (на језику: руски). Приступљено 14. 4. 2023.

[80] „Всё старше, и старше, и старше!.. Человек из Манот наш разум манит”. antropogenez.ru (на језику: руски). Архивирано из оригинала 14. 04. 2023. г. Приступљено 14. 4. 2023.

[81] „Extended Data Figure 3: Crust sampling for dating. | Nature” (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 09. 03. 2022. г. Приступљено 14. 4. 2023.

[ЭЕЭ-82] а ^б ^в Израиль. Земля Израиля (Эрец-Исраэль). Исторический очерк. Введение на сајту Електронска јеврејска енциклопедија

[ЭЕЭ2-83] Земля Израиля (Эрец-Исраэль) на сајту Електронска јеврејска енциклопедија

[84] Л. А. Беляев, С. Б. Григорян, П. А. Рассадин (с 1939), М. Ю. Рощин (2024). „Палестина”. Большая российская энциклопедия. стр. /.

[85] Земля Израиля (Эрец-Исраэль). Исторический очерк. Эпоха Второго храма на сајту Електронска јеврејска енциклопедија

[86] Земля Израиля (Эрец-Исраэль). Исторический очерк. Период римско-византийского владычества (70–638) на сајту Електронска јеврејска енциклопедија

[87] „Palestine: History”. usd.edu (на језику: енглески). The Online Encyclopedia of the Roman Provinces, The University of South Dakota. Архивирано из оригинала 21. 6. 2000. г. Приступљено 14. 4. 2023.

[88] Bard, Mitchell. „Jewish Claim To The Land Of Israel”. www.jewishvirtuallibrary.org (на језику: енглески). Jewish Virtual Library. Архивирано из оригинала 21. 03. 2018. г. Приступљено 14. 4. 2023.

[Eleven_Arabs-89] а ^б Земля Израиля (Эрец-Исраэль). Исторический очерк. Период арабского владычества (638–1099) на сајту Електронска јеврејска енциклопедија

[90] Земля Израиля (Эрец-Исраэль). Исторический очерк. Период крестоносцев (1099–1291) на сајту Електронска јеврејска енциклопедија

[91] Турция на сајту Електронска јеврејска енциклопедија

[Eleven_Ottomans-92] а ^б Земля Израиля (Эрец-Исраэль). Исторический очерк. Период османского владычества (1517–1917) на сајту Електронска јеврејска енциклопедија

[Aliya-93] а ^б ^в ^г ^д Государство Израиль. Алия на сајту Електронска јеврејска енциклопедија

[FOOTNOTEHerzl194611Kornberg1993-94] Herzl 1946, стр. 11; Kornberg 1993.

[95] „Chapter One: The Heralders of Zionism”. The Jewish Agency (на језику: енглески). 21. 7. 2005. Архивирано из оригинала 14. 04. 2023. г. Приступљено 14. 4. 2023.

[FOOTNOTEStein200388-96] Stein 2003, стр. 88.

[FOOTNOTERomano200330-97] Romano 2003, стр. 30.

[98] Бальфура Декларация на сајту Електронска јеврејска енциклопедија

[FOOTNOTEScharfstein1996269-99] Scharfstein 1996, стр. 269.

[100] „League of Nations Mandate for Palestine (1922)”. ecf.org.il (на језику: енглески). E. C. F. Database. 24. 7. 2022. Архивирано из оригинала 14. 04. 2023. г. Приступљено 14. 4. 2023.

[FOOTNOTELiebreich200534-101] Liebreich 2005, стр. 34.

[FOOTNOTEShaw1946-102] Shaw 1946.

[103] „Aliyah Bet (1939-1948)”. www.jewishvirtuallibrary.org (на језику: енглески). Jewish Virtual Library. Архивирано из оригинала 22. 02. 2019. г. Приступљено 14. 4. 2023.

[104] „The Population of Palestine Prior to 1948”. www.mideastweb.org. MidEast Web. Архивирано из оригинала 14. 08. 2011. г. Приступљено 14. 4. 2023.

[105] „IV. Palestine: Arab/Jewish Population (1914 – 1946) // Population Statistics”. ProCon.org. Israeli-Palestinian. Архивирано из оригинала 14. 04. 2023. г. Приступљено 14. 4. 2023.

[FOOTNOTEFraser200427-106] Fraser 2004, стр. 27.

[107] „ST/DPI/SER.A/47 of 20 April 1949”. United Nations. 20. 4. 1949. Архивирано из оригинала 18. 2. 2022. г. Приступљено 14. 4. 2023.

[FOOTNOTEMorris2008-108] Morris 2008"The immediate trigger of the 1948 War was the November 1947 UN partition resolution. The Zionist movement, except for its fringes, accepted the proposal."

[FOOTNOTEBregman200240–41-109] Bregman 2002, стр. 40–41.

[ЭЕЭ_раздел-110] а ^б Планы раздела Палестины на сајту Електронска јеврејска енциклопедија

[111] „The Mideast : A Century of Conflict : Part 3”. legacy.npr.org. NPR. 2. 10. 2002. Приступљено 14. 4. 2023.

[112] Война за независимость на сајту Електронска јеврејска енциклопедија

[FOOTNOTENewman19954–9,_38–40-113] Newman 1995, стр. 4–9, 38–40.

[114] „Two hundred and seventh plenary meeting, held at Flushing Meadow, New York, on Wednesday, 11 May 1949 : : [General Assembly, 3rd session] = Deux cent septieme séance plénière, tenue à Flushing Meadow, New York, le mercredi 11 mai 1949”. digitallibrary.un.org (на језику: енглески). United Nations Digitaly Library. 11. 5. 1949. Архивирано из оригинала 02. 01. 2024. г. Приступљено 14. 4. 2023.

[ЭЕЭ_беженцы-115] а ^б ^в Израиль и палестинская проблема: Война 1948 г. и проблема беженцев на сајту Електронска јеврејска енциклопедија

[116] „Palestinian Refugee Factbox/Timeline - IRIN News Article”. Question of Palestine. UNISPAL. Архивирано из оригинала 04. 11. 2023. г. Приступљено 14. 4. 2023.

[118] „General progress report and supplementary report of the United Nations Conciliation Commission for Palestine covering the period from 11 December 1949 to 23 October 1950”. digitallibrary.un.org (на језику: енглески). United Nations Digital Library. 1951. Архивирано из оригинала 11. 12. 2023. г. Приступљено 14. 4. 2023.

[FOOTNOTEReveronMurer200615-119] Reveron & Murer 2006, стр. 15.

[120] Государство Израиль. Израиль и палестинская проблема на сајту Електронска јеврејска енциклопедија

[121] „Population - Statistical Abstract of Israel 2003 - No.54”. Central Bureau of Statistics of Israel. Архивирано из оригинала 8. 3. 2023. г. Приступљено 14. 4. 2023.

[122] „Population, by Religion and Population Group” (PDF) (на језику: хебрејски). Israel Central Bureau of Statistics. 23. 9. 2003. Архивирано из оригинала (PDF) 8. 3. 2023. г. Приступљено 14. 4. 2023.

[FOOTNOTEShindler200149–50-123] Shindler 2001, стр. 49–50.

[124] Cohen, Shaul (2009). „Six-Day War”. MSN Encarta (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 6. 6. 2009. г. Приступљено 15. 4. 2023.

[125] Государство Израиль. Израиль и арабский мир на сајту Електронска јеврејска енциклопедија

[126] „The Suez Crisis” (на језику: енглески). University of San Diego. Архивирано из оригинала 6. 11. 2018. г. Приступљено 15. 4. 2023.

[127] Колесников, Андрей (6. 6. 2007). „Политэкономия: Шесть дней вечной войны”. Ведомости (на језику: руски). Архивирано из оригинала 09. 02. 2019. г. Приступљено 15. 4. 2023.

[FOOTNOTESmith2006126«Nasser,_the_Egyptian_president,_decided_to_mass_troops_in_the_Sinai…_casus_belli_by_Israel.»-128] Smith 2006, стр. 126, «Nasser, the Egyptian president, decided to mass troops in the Sinai… casus belli by Israel.».

[129] „ИЮНЬСКАЯ ВОЙНА 1967 | Энциклопедия Кругосвет”. www.krugosvet.ru (на језику: руски). Энциклопедия «Кругосвет». Архивирано из оригинала 06. 04. 2023. г. Приступљено 15. 4. 2023.

[130] „1973: Arab states attack Israeli forces”. On This Day. BBC. 6. 10. 1973. Архивирано из оригинала 14. 07. 2012. г. Приступљено 15. 4. 2023.

[131] Государство Израиль. Исторический очерк на сајту Електронска јеврејска енциклопедија

[FOOTNOTEBregman2002171–174-132] Bregman 2002, стр. 171–174.

[Peace_Treaty_between_Israel_and_Egypt-133] „Peace Treaty between Israel and Egypt March 26, 1979” (на језику: енглески). Israel Ministry of Foreign Affairs. Архивирано из оригинала 30. 5. 2016. г. Приступљено 15. 4. 2023.

[134] „Комиссия решила назвать Вторую Ливанскую войну Второй Ливанской войной”. NEWSru.co.il (на језику: руски). 21. 3. 2007. Архивирано из оригинала 15. 04. 2023. г. Приступљено 15. 4. 2023.

[135] „Ливано-израильское противостояние. История конфликта”. РИА Новости (на језику: руски). 13. 7. 2006. Архивирано из оригинала 24. 02. 2019. г. Приступљено 15. 4. 2023.

[FOOTNOTEHarkavyNeuman2001270-136] Harkavy & Neuman 2001, стр. 270.

[137] „Hezbollah Captures Two Israeli Soldiers”. legacy.npr.org. 12. 7. 2006. Архивирано из оригинала 09. 06. 2024. г. Приступљено 15. 4. 2023.

[138] „Day-by-day: Lebanon crisis - week one”. BBC. 19. 7. 2006. Архивирано из оригинала 03. 04. 2019. г. Приступљено 15. 4. 2023.

[139] Kerch, Anthony A. (2010). „An Analysis of the Second Lebanon War and its Impact on United States Military Strategy” (PDF) (на језику: енглески). Quantico, VA: U.S. Marine Corps Command and Staff College, Marine Corps University: 10—12. Архивирано (PDF) из оригинала 15. 04. 2023. г. Приступљено 15. 4. 2023.

[140] „The Second Lebanon War – Objectives vs. Results”. Israel Defense (на језику: енглески). 4. 8. 2016. Архивирано из оригинала 03. 11. 2016. г. Приступљено 15. 4. 2023.

[FOOTNOTEGilbert200558-141] Gilbert 2005, стр. 58.

[142] „Terrorism deaths in Israel-1920-1999”. embassies.gov.il (на језику: енглески). Israeli Missions Around The World. 1. 1. 2000. Архивирано из оригинала 05. 04. 2023. г. Приступљено 15. 4. 2023.

[143] Bennet, James (13. 3. 2005). „The Interregnum”. The New York Times. Архивирано из оригинала 22. 04. 2023. г. Приступљено 15. 4. 2023.

[144] „33: The Palestinian National Covenant”. GOV.IL (на језику: енглески). Ministry of Foreign Affairs. 17. 7. 1968. Архивирано из оригинала 09. 06. 2024. г. Приступљено 15. 4. 2023.

[145] „Самые громкие теракты в мире”. РИА Новости (на језику: руски). 23. 10. 2012. Архивирано из оригинала 16. 04. 2023. г. Приступљено 15. 4. 2023.

[146] Гелаев, Владимир; Мухаматулин, Тимур (28. 5. 2014). „Куфия и флаг”. Газета.Ru (на језику: руски). Архивирано из оригинала 04. 11. 2018. г. Приступљено 15. 4. 2023.

[147] „The Intifada”. Ynetnews (на језику: енглески). 16. 3. 2009. Архивирано из оригинала 19. 12. 2018. г. Приступљено 15. 4. 2023.

[FOOTNOTEMowlanaGerbner1992111-148] Mowlana & Gerbner 1992, стр. 111.

[149] Haberman, Clyde (9. 12. 1991). „After 4 Years, Intifada Still Smolders”. The New York Times. Архивирано из оригинала 09. 06. 2024. г. Приступљено 15. 4. 2023.

[FOOTNOTEBregman2002236-150] Bregman 2002, стр. 236.

[151] „End of the Cold War to 2001”. www.bc.edu. Архивирано из оригинала 25. 02. 2019. г. Приступљено 15. 4. 2023.

[152] „Declaration of Principles on Interim Self-Government Arrangements (Oslo Accords) | UN Peacemaker”. peacemaker.un.org. 13. 9. 1993. Архивирано из оригинала 17. 07. 2022. г. Приступљено 15. 4. 2023.

[153] „Declaration of Principles On Interim Self-Government Arrangements (The Oslo Accords)”. www.jewishvirtuallibrary.org. 13. 9. 1993. Архивирано из оригинала 25. 02. 2019. г. Приступљено 15. 4. 2023.

[154] „ДВУСТОРОННИЕ ПЕРЕГОВОРЫ” (на језику: руски). Министерство иностранных дел Израиля. 2013. Архивирано из оригинала 4. 3. 2016. г. Приступљено 15. 4. 2023.

[155] Harel, Amos (7. 9. 2018). „Why the Oslo Peace Process Went Into Deep Freeze”. Haaretz (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 19. 08. 2022. г. Приступљено 15. 4. 2023.

[FOOTNOTEBregman2002257-156] Bregman 2002, стр. 257.

[157] „Wye River Memorandum | UN Peacemaker”. peacemaker.un.org. 23. 10. 1998. Архивирано из оригинала 26. 06. 2021. г. Приступљено 16. 04. 2023.

[FOOTNOTEGelvin2005240-158] Gelvin 2005, стр. 240.

[RIAN-Intifada-159] а ^б „Первая и вторая палестинские интифады”. РИА Новости (на језику: руски). 12. 12. 2017. Архивирано из оригинала 19. 12. 2018. г. Приступљено 15. 4. 2023.

[160] Urquhart, Conal (26. 7. 2004). „Jewish settlers join 50-mile-long protest at plan to quit Gaza”. The Guardian. Архивирано из оригинала 01. 03. 2019. г. Приступљено 15. 4. 2023.

[161] „West Bank barrier route disputed, Israeli missile kills 2”. USATODAY.com (на језику: енглески). 29. 7. 2004. Архивирано из оригинала 4. 6. 2009. г. Приступљено 15. 4. 2023.

[162] „Ясир Арафат совсем умер”. www.kommersant.ru (на језику: руски). 30. 12. 2004. Архивирано из оригинала 01. 03. 2019. г. Приступљено 15. 4. 2023.

[163] Сурикова, Эстер (16. 8. 2010). „Ни размежевания, ни мира: Израиль и Сектор Газа пять лет спустя” (на језику: руски). Институт Ближнего Востока. Архивирано из оригинала 31. 03. 2019. г. Приступљено 15. 4. 2023.

[164] „Ракетные обстрелы города Сдерот: погибла женщина, пятеро раненых”. NEWSru.co.il. 15. 11. 2006. Архивирано из оригинала 1. 3. 2019. г. Приступљено 15. 4. 2023.

[165] „Fatalities before Operation "Cast Lead"”. B'Tselem. Архивирано из оригинала 20. 01. 2018. г. Приступљено 15. 4. 2023.

[166] „Fatalities during Operation Cast Lead”. B'Tselem. Архивирано из оригинала 08. 12. 2019. г. Приступљено 15. 4. 2023.

[167] „Victims of Palestinian Violence and Terrorism since September 2000”. GOV.IL (на језику: енглески). 27. 9. 2000. Архивирано из оригинала 21. 04. 2022. г. Приступљено 15. 4. 2023.

[168] „Победа ХАМАС на выборах в Палестине. Реакция. Обобщение”. РИА Новости (на језику: руски). 27. 1. 2006. Архивирано из оригинала 28. 02. 2019. г. Приступљено 15. 4. 2023.

[169] „США: палестинское эмбарго отменять рано”. Би-би-си. 15. 9. 2006. Архивирано из оригинала 02. 05. 2021. г. Приступљено 15. 4. 2023.

[170] „Боевики "Хамас" добились господства в Секторе Газа”. NEWSru.ua. Архивирано из оригинала 16. 3. 2009. г. Приступљено 15. 4. 2023.

[171] „ФАТХ и ХАМАС договорились о формировании правительства национального единства”. ГОЛОС АМЕРИКИ (на језику: руски). 6. 2. 2012. Архивирано из оригинала 09. 06. 2024. г. Приступљено 15. 4. 2023.

[172] „ХАМАС и ФАТХ обменялись упреками - MigNews – новости Израиля и мира на русском языке”. MIGNEWS.COM - MigNews – новости Израиля и мира на русском языке (на језику: руски). 7. 8. 2018. Архивирано из оригинала 16. 04. 2023. г. Приступљено 15. 4. 2023.

[173] „Три пути для Газы: блокада, "зачистка" или прекращение обстрелов”. NEWSru.co.il (на језику: руски). 4. 9. 2007. Архивирано из оригинала 16. 04. 2023. г. Приступљено 15. 4. 2023.

[174] „Gaza Blockade”. United Nations Office for the Coordination of Humanitarian Affairs - occupied Palestinian territory. Архивирано из оригинала 31. 3. 2019. г. Приступљено 15. 4. 2023.

[175] „Египет разместит на границе с сектором Газы 5.000 полицейских”. NEWSru.co.il (на језику: руски). 29. 10. 2006. Архивирано из оригинала 16. 04. 2023. г. Приступљено 15. 4. 2023.

[176] „Profile: Gaza Strip”. BBC. 6. 1. 2009. Архивирано из оригинала 25. 11. 2018. г. Приступљено 15. 4. 2023.

[177] „Israel begins work on sea barrier to tighten Gaza Strip blockade”. Middle East Eye (на језику: енглески). 28. 5. 2018. Архивирано из оригинала 16. 04. 2023. г. Приступљено 15. 4. 2023.

[178] „В Европе, Азии и Африке прошли массовые антиизраильские выступления”. Lenta.RU (на језику: руски). 1. 6. 2010. Архивирано из оригинала 31. 03. 2019. г. Приступљено 16. 4. 2023.

[179] Eiland, Giora (2009). „Operation Cast Lead: Civil-Military Processes and Results of the Campaign”. Strategic Assesment. 11 (4): 7—12. Архивирано из оригинала 09. 06. 2024. г. Приступљено 16. 4. 2023.

[180] Siboni, Gabi (2014). Kurz, Anat; Brom, Shlomo, ур. „Operations Cast Lead, Pillar of Defense, and Protective Edge: A Comparative Review”. The Lessons of Operation Protective Edge: 27—36. Архивирано из оригинала 16. 04. 2023. г. Приступљено 16. 4. 2023.

[181] Иванова, Александра (7. 10. 2023). „Нападение ХАМАС на Израиль и его последствия – DW – 12.04.2024”. dw.com (на језику: руски). Архивирано из оригинала 09. 06. 2024. г. Приступљено 2. 6. 2024.

[182] „Что известно о боях между Израилем и ХАМАС”. TACC (на језику: руски). 7. 10. 2023. Архивирано из оригинала 08. 10. 2023. г. Приступљено 2. 6. 2024.

[183] „В Израиле сообщили о ракетном обстреле со стороны сектора Газа”. РБК (на језику: руски). 7. 10. 2023. Архивирано из оригинала 08. 10. 2023. г. Приступљено 2. 6. 2024.

[184] „Сектор Газа выпустил десятки ракет в сторону Израиля”. РИА Новости (на језику: руски). 7. 10. 2023. Архивирано из оригинала 08. 10. 2023. г. Приступљено 2. 6. 2024.

[185] „ЦАХАЛ сообщил о проникновении террористов из Газы”. РИА Новости (на језику: руски). 7. 10. 2023. Архивирано из оригинала 08. 10. 2023. г. Приступљено 2. 6. 2024.

[186] „October 10, 2023 - Israel-Hamas war news”. CNN (на језику: енглески). 10. 10. 2023. Архивирано из оригинала 02. 06. 2024. г. Приступљено 2. 6. 2024.

[187] Sharon, Jeremy (8. 10. 2023). „Footage of Hamas assault on civilians shows likely war crimes, experts say”. Архивирано из оригинала 08. 10. 2023. г. Приступљено 2. 6. 2024.

[188] Crisp, James (7. 10. 2023). „Naked woman paraded by jeering Hamas fighters”. The Telegraph. Архивирано из оригинала 07. 10. 2023. г. Приступљено 02. 06. 2024.

[189] Harel, Amos (7. 10. 2023). „'Nightmare scenario': Hamas’ victory is an Israeli failure on a massive scale”. Haaretz (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 07. 10. 2023. г. Приступљено 2. 6. 2024.

[190] „Израиль начал "контртеррористическую операцию" после ударов ХАМАС”. РИА Новости (на језику: руски). 7. 10. 2023. Архивирано из оригинала 08. 10. 2023. г. Приступљено 2. 6. 2024.

[191] „Израиль начал операцию «Железные мечи» в секторе Газа”. РБК (на језику: руски). 7. 10. 2023. Архивирано из оригинала 07. 10. 2023. г. Приступљено 2. 6. 2024.

[192] Иванова, Александра (8. 10. 2023). „Состояние войны в Израиле и дальнейшее развитие конфликта – DW – 08.10.2023”. dw.com (на језику: руски). Архивирано из оригинала 08. 10. 2023. г. Приступљено 2. 6. 2024.

[193] „Израиль официально объявил состояние войны – впервые за 50 лет”. Радио Свобода (на језику: руски). 8. 10. 2023. Архивирано из оригинала 09. 10. 2023. г. Приступљено 2. 6. 2024.

[194] „Adolf Eichmann”. www.jewishvirtuallibrary.org. Jewish Virtual Library. Архивирано из оригинала 09. 06. 2024. г. Приступљено 16. 4. 2023.

[195] Смертная казнь на сајту Електронска јеврејска енциклопедија

[FOOTNOTEХанин201422-196] Ханин 2014, стр. 22.

[197] Советский Союз. Евреи в годы перестройки на сајту Електронска јеврејска енциклопедија

[198] „Репатриация из США и Франции растет, из СНГ – сокращается”. NEWSru.co.il (на језику: руски). 27. 12. 2005. Архивирано из оригинала 16. 04. 2023. г. Приступљено 16. 4. 2023.

[199] „Россияне и украинцы обогнали европейцев по темпам репатриации в Израиль”. rus.delfi.lv (на језику: руски). 13. 7. 2015. Архивирано из оригинала 16. 04. 2023. г. Приступљено 16. 4. 2023.

[200] „Россия возвращает своих эмигрантов: в Тель-Авиве открыт культурный центр, его возглавляет экс-разведчик КГБ”. NEWSru.com (на језику: руски). 10. 12. 2007. Архивирано из оригинала 16. 04. 2023. г. Приступљено 16. 4. 2023.

[201] „Репатрианты из Израиля”. www.kommersant.ru (на језику: руски). 15. 4. 2018. Архивирано из оригинала 14. 11. 2018. г. Приступљено 16. 4. 2023.

[cbs170427-202] а ^б „ערב יום העצמאות ה-69 למדינת ישראל - כ-8.7 מיליון תושבים במדינה”. cbs.gov.il. 27. 4. 2017. Архивирано из оригинала 8. 3. 2023. г. Приступљено 22. 5. 2023.

[Settlement_Stats-203] „Statistics on Settlements and Settler Population” (на језику: енглески). B'Tselem. 2017-05-11. Архивирано из оригинала 2018-11-22. г. Приступљено 2018-11-19.

[cia-204] а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е ^ж ^з ^и ^ј ^к ^л ^љ ^м ^н ^њ ^о ^п ^р ^с ^т ^ћ „Israel § government”. The World Factbook (2024 изд.). Central Intelligence Agency.

[205] „Live Births, Deaths, Natural Increase, Infant Deaths and Stillbirths, by Population Group”. cbs.gov.il. Архивирано из оригинала 16. 3. 2023. г. Приступљено 22. 5. 2023.

[Файтельсон-206] а ^б Файтельсон, Яков (3. 6. 2015). „Демографические процессы в Стране Израиля”. Интернет-газета «КОНТИНЕНТ» (на језику: руски). Архивирано из оригинала 22. 05. 2023. г. Приступљено 22. 5. 2023.

[207] „Демографический переворот”. Девятый канал. 16. 11. 2017. Архивирано из оригинала 22. 05. 2023. г. Приступљено 22. 5. 2023.

[208] „Jewish population in the world and in Israel” (PDF). cbs.gov.il. 6. 9. 2017. Архивирано из оригинала (PDF) 8. 3. 2023. г. Приступљено 22. 5. 2023.

[209] „Jews, by continent of origin(1),sex and age” (PDF). cbs.gov.il. Архивирано из оригинала (PDF) 8. 3. 2019. г. Приступљено 22. 5. 2023.

[cbs.gov.il-210] „Jews, by country of origin(1) and age” (PDF). cbs.gov.il. Архивирано из оригинала (PDF) 8. 3. 2023. г. Приступљено 22. 5. 2023.

[211] „Israel Population 201”. worldpopulationreview.com. 2023. Архивирано из оригинала 09. 06. 2024. г. Приступљено 22. 5. 2023.

[metropolitan_area-212] а ^б „Localities, population and density per sq. km., by metropolitan area and selected localities 2017” (PDF). Israel Central Bureau of Statistics. Архивирано из оригинала (PDF) 8. 3. 2023. г. Приступљено 19. 4. 2023.

[Israelpopulations2-213] а ^б „Regional Statistics”. Israel Central Bureau of Statistics. Архивирано из оригинала 13. 07. 2023. г. Приступљено 22. 2. 2023.

[214] Roberts, Adam (јануар 1990). „Prolonged Military Occupation: The Israeli-Occupied Territories Since 1967”. American Journal of International Law (на језику: енглески). 84 (1): 44—103. ISSN 0002-9300. doi:10.2307/2203016. Архивирано из оригинала 30. 05. 2023. г. Приступљено 30. 5. 2023. „Although East Jerusalem and the Golan Heights have been brought directly under Israeli law, by acts that amount to annexation, both of these areas continue to be viewed by the international community as occupied, and their status as regards the applicability of international rules is in most respects identical to that of the West Bank and Gaza.”

[215] „Population Density by City”. Архивирано из оригинала 30. 05. 2023. г. Приступљено 30. 05. 2023.

[216] „Statistical Abstract of Israel 2018 - No. 69 Subject 2 - Table No. 22”. Central Bureau of Statistics of Israel. 4. 9. 2018. Архивирано из оригинала 17. 10. 2018. г. Приступљено 30. 5. 2023.

[217] „List of Cities in Israel”. Архивирано из оригинала 07. 01. 2017. г. Приступљено 30. 05. 2023.

[218] „New town Harish harbors hopes of being more than another Pleasantville”. The Times of Israel. 25. 8. 2015. Архивирано из оригинала 31. 01. 2019. г. Приступљено 2. 7. 2018.

[Israelpopulations-219] „Regional Statistics”. Israel Central Bureau of Statistics. Приступљено 22. 2. 2023.

[220] „The Palestine Mandate”. avalon.law.yale.edu. The Avalon Project. Архивирано из оригинала 03. 03. 2020. г. Приступљено 26. 5. 2023.

[FOOTNOTEReshef2008-221] а ^б ^в Reshef 2008.

[222] Schneider, Suzanne (2013). „Monolingualism and Education in Mandate Palestine” (PDF). Jerusalem Quarterly. Institute for Palestine Studies. 52: 68—74. Архивирано (PDF) из оригинала 27. 05. 2023. г. Приступљено 27. 5. 2023.

[FOOTNOTEКотик-Фридгут2000192-223] Котик-Фридгут 2000, стр. 192.

[224] Алексеева, Мария. „Проблема языка и национальная идентичность в современном Израиле” (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала 06. 06. 2019. г. Приступљено 27. 5. 2023.

[FOOTNOTEКотик-Фридгут2000199-225] Котик-Фридгут 2000, стр. 199.

[226] „Исторический день: Кнессет принял "Основной закон: Израиль - государство еврейского народа"”. Официальный сайт кнессет. 19. 7. 2018. Архивирано из оригинала 27. 05. 2023. г. Приступљено 27. 5. 2023.

[FOOTNOTEКотик-Фридгут2000196,_200-227] Котик-Фридгут 2000, стр. 196, 200.

[KE_declar-228] а ^б Декларация Независимости Израиля на сајту Електронска јеврејска енциклопедија

[229] „Israel's Law of Return”. www.jewishvirtuallibrary.org. Архивирано из оригинала 13. 01. 2017. г. Приступљено 1. 6. 2023.

[230] „The Jewish State and the Rights of Minorities” (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 01. 06. 2023. г. Приступљено 1. 6. 2023.

[231] „Israel's AG: Nation-state law does not harm fundamental rights of minorities | The Times of Israel”. www.timesofisrael.com. 4. 9. 2018. Архивирано из оригинала 14. 05. 2019. г. Приступљено 1. 6. 2023.

[PRC-232] а ^б „Israel's Religiously Divided Society”. Pew Research Center's Religion & Public Life Project. 8. 3. 2016. Архивирано из оригинала 20. 04. 2019. г. Приступљено 1. 6. 2023.

[MFA_Muslims-233] а ^б „Behind the Headlines: Facts and Figures - Islam in Israel”. embassies.gov.il. 9. 6. 2016. Приступљено 24. 4. 2023.

[234] „The Christian Communities of Israel”. www.jewishvirtuallibrary.org. Архивирано из оригинала 11. 11. 2016. г. Приступљено 1. 6. 2023.

[pravenc-235] Небольсин Э. (2009). „Израиль”. Православная энциклопедия (на језику: руски). XXI : „Иверская икона Божией матери — Икиматарий”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». стр. 611—625. ISBN 978-5-89572-038-7.

[236] „Русскоязычные израильтяне - кто мы? Какие мы? Сколько нас?”. Девятый канал. 22. 8. 2017. Архивирано из оригинала 09. 06. 2024. г. Приступљено 1. 6. 2023.

[237] „Israel 2022 international religious freedom report” (PDF). The Department of State. Архивирано (PDF) из оригинала 10. 10. 2023. г. Приступљено 1. 6. 2023.

[238] Lynfield, Ben (22. 10. 2017). „From their headquarters in Haifa, Baha’is seek to ‘unify humanity’”. The Jerusalem Post | JPost.com. Архивирано из оригинала 08. 06. 2019. г. Приступљено 1. 6. 2023.

[239] Mitchell, Travis (8. 3. 2016). „11. Intergroup marriage and friendship”. Pew Research Center's Religion & Public Life Project. Архивирано из оригинала 01. 06. 2023. г. Приступљено 1. 6. 2023.

[240] Святые места в Эрец-Исраэль на сајту Електронска јеврејска енциклопедија

[241] Adelman, Howard. „Part II: The Jewish Nation-State Law in Israel” (PDF). JSpace Canada. Архивирано из оригинала (PDF) 31. 3. 2019. г. Приступљено 1. 6. 2023.

[NationStateAnalysis-242] а ^б ^в „Analysis: Israel's Nation-State Law - CIJA - The Centre for Israel and Jewish Affairs”. Canadian Jewish Advocacy. 2. 8. 2018. Архивирано из оригинала 14. 3. 2022. г. Приступљено 1. 6. 2023.

[243] „Теудат-зеут. Страна — Путеводитель по Средиземноморью”. web.archive.org. Архивирано из оригинала 19. 2. 2022. г. Приступљено 1. 6. 2023.

[244] Ветров., Игорь (27. 7. 2017). „Израиль принял закон о 9 мая”. Газета.Ru. Архивирано из оригинала 08. 06. 2019. г. Приступљено 1. 6. 2023.

[245] „Взносы по страхованию здоровья - Cтрахование и страховые взносы | ביטוח לאומי”. www.btl.gov.il (на језику: руски). Архивирано из оригинала 28. 10. 2012. г. Приступљено 27. 07. 2023.

[246] „Health Services // General Overview of Health & Medicine in Israel”. www.jewishvirtuallibrary.org. Архивирано из оригинала 07. 12. 2018. г. Приступљено 27. 7. 2023.

[247] В. А., Алексеев (2011). „Здравоохранение Израиля”. Медицинские новости (4): 72—76. ISSN 2076-4812. Архивирано из оригинала 07. 12. 2018. г. Приступљено 27. 7. 2023.

[248] „Больничная касса впервые включила стоматологическую помощь в страховку”. mkisrael.co.il (на језику: руски). 21. 2. 2013. Архивирано из оригинала 06. 12. 2018. г. Приступљено 27. 7. 2023.

[PoliceUrgentLines-249] а ^б „Экстренные телефонные линии”. www.police.gov.il. Полиция Израиля. 6. 7. 2014.

[250] „Emergency Contact Numbers in Israel”. Anglo-List. 27. 1. 2011. Архивирано из оригинала 27. 07. 2023. г. Приступљено 27. 7. 2023.

[251] Grave-Lazi, Lidar (12. 12. 2017). „Israel 11th among OECD in life expectancy”. The Jerusalem Post | JPost.com. Архивирано из оригинала 01. 11. 2018. г. Приступљено 27. 7. 2023.

[252] „OECD о здравоохранении в Израиле | Madan”. madan.org.il (на језику: руски). 14. 11. 2017. Архивирано из оригинала 27. 07. 2023. г. Приступљено 27. 7. 2023.

[253] „משרד הבריאות מפרסם דו"ח תמותת תינוקות בישראל לשנים 2008- 2011” (PDF). 25. 11. 2014. Архивирано (PDF) из оригинала 16. 11. 2018. г. Приступљено 27. 7. 2023.

[254] Mor, Zohar; Weinstein, Ruth; Grotto, Itamar; Levin, Yana; Chemtob, Daniel (1. 7. 2013). „Thirty years of HIV in Israel: current epidemiology and future challenges”. BMJ Open (на језику: енглески). 3 (7): e003078. ISSN 2044-6055. doi:10.1136/bmjopen-2013-003078. Архивирано из оригинала 19. 12. 2018. г. Приступљено 27. 7. 2023.

[255] Siegel-Itzkovich, Judy (3. 12. 2017). „HIV down in Israel but high-risk populations must still be on guard”. The Jerusalem Post | JPost.com (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 19. 12. 2018. г. Приступљено 27. 7. 2023.

[256] „Национальное страхование” (PDF). Министерство алии и интеграции Израиля. 2017. стр. 3—7. Архивирано из оригинала (PDF) 15. 4. 2019. г. Приступљено 27. 7. 2023.

[Insurance-257] Государство Израиль. Социальное обеспечение на сајту Електронска јеврејска енциклопедија

[258] Parker, Franklin (10. 10. 1984). „Religious Compromise in Israeli Schools since 1953.” (PDF) (на језику: енглески). Education Resources Information Center, National Institute of Education. Архивирано (PDF) из оригинала 26. 04. 2015. г. Приступљено 28. 9. 2023.

[259] „27 лет спустя: правительство приняло Закон об обязательном образовании с трехлетнего возраста”. Девятый канал. 8. 1. 2012. Архивирано из оригинала 03. 10. 2023. г. Приступљено 28. 9. 2023.

[260] „Knesset Raises School Dropout Age to 18”. Haaretz (на језику: енглески). 18. 7. 2007. Архивирано из оригинала 29. 09. 2022. г. Приступљено 28. 9. 2023.

[261] Образование (PDF) (на језику: руски) (9 изд.). Иерусалим: Департаментом информации и публикаций Министерства алии и интеграции. 2019. Архивирано (PDF) из оригинала 03. 10. 2023. г. Приступљено 28. 9. 2023.

[262] „Israeli BAGRUT”. bibl.u-szeged.hu. Архивирано из оригинала 18. 2. 2022. г. Приступљено 28. 9. 2023.

[263] „Минпрос опубликовал данные о получении аттестата зрелости”. NEWSru.co.il (на језику: руски). 22. 7. 2015. Архивирано из оригинала 03. 10. 2023. г. Приступљено 28. 9. 2023.

[264] Global Education Digest 2004: Comparing Education Statistics Across the World (PDF). Montreal: UNESCO Institute for Statistics. 2004. стр. 75—77. Архивирано (PDF) из оригинала 03. 10. 2023. г. Приступљено 28. 9. 2023.

[265] Grave-Lazi, Lidar (13. 12. 2017). „‘Israelis study for many years, but the quality of education is low’”. The Jerusalem Post | JPost.com. Архивирано из оригинала 02. 06. 2019. г. Приступљено 28. 9. 2023.

[266] Ben-David, Dan (2. 9. 2018). „The Education System That’s Endangering Israel’s Future”. Haaretz (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 13. 02. 2023. г. Приступљено 28. 9. 2023.

[267] „Universities in Israel”. Study in Israel. Israeli Council for Higher Education Portal. Архивирано из оригинала 23. 09. 2023. г. Приступљено 28. 9. 2023.

[268] „Who We Are”. www.nli.org.il (на језику: енглески). National Library of Israel. Архивирано из оригинала 02. 03. 2022. г. Приступљено 28. 9. 2023.

[269] „ShanghaiRanking's Academic Ranking of World Universities”. www.shanghairanking.com. Архивирано из оригинала 15. 08. 2022. г. Приступљено 28. 9. 2023.

[270] „QS World University Rankings 2023: Top Global Universities”. Top Universities (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 03. 10. 2023. г. Приступљено 28. 9. 2023.

[271] „World University Rankings”. Times Higher Education (THE) (на језику: енглески). 4. 10. 2022. Архивирано из оригинала 25. 02. 2023. г. Приступљено 28. 9. 2023.

[272] Frohlich, Thomas C. (13. 9. 2014). „The most educated countries in the world”. USA TODAY. Архивирано из оригинала 13. 09. 2014. г. Приступљено 28. 9. 2023.

[273] Hess, Abigail Johnson (7. 2. 2018). „The 10 most educated countries in the world”. CNBC (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 21. 05. 2019. г. Приступљено 28. 9. 2023.

[274] „Основной закон: Президент Государства”. main.knesset.gov.il. 31. 3. 2015. Архивирано из оригинала 17. 04. 2023. г. Приступљено 17. 4. 2023.

[275] Kenig, Ofer (2. 4. 2014). „The Israeli Presidential Elections: A Political Race for a Ceremonial Position?”. en.idi.org.il (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 14. 11. 2018. г. Приступљено 17. 4. 2023.

[276] „Основной закон: Правительство”. main.knesset.gov.il. 27. 12. 2022. Архивирано из оригинала 17. 04. 2023. г. Приступљено 17. 4. 2023.

[FOOTNOTEХанин201426—29-277] Ханин 2014, стр. 26—29.

[278] „Electoral Threshold”. main.knesset.gov.il. 2023. Архивирано из оригинала 18. 04. 2023. г. Приступљено 18. 4. 2023.

[279] „Electoral System in Israel”. main.knesset.gov.il. 2023. Архивирано из оригинала 18. 04. 2023. г. Приступљено 18. 4. 2023.

[280] „The Electoral System in Israel”. www.gov.il. 1999. Архивирано из оригинала 18. 04. 2023. г. Приступљено 18. 4. 2023.

[281] „Деятельность Кнессета. Функции, полномочия и сфера ответственности”. Официальный сайт кнессета. Государство Израиль. 2017. Архивирано из оригинала 29. 3. 2020. г. Приступљено 18. 4. 2023.

[judiciary-282] а ^б „The Judiciary: The Court System”. embassies.gov.il. Архивирано из оригинала 09. 06. 2024. г. Приступљено 18. 4. 2023.

[283] „Court orders Israel to reroute part of West Bank barrier”. Reuters (на језику: енглески). 15. 12. 2008. Архивирано из оригинала 18. 04. 2023. г. Приступљено 18. 4. 2023.

[CourtSys1-284] Государство Израиль. Судебная система на сајту Електронска јеврејска енциклопедија

[285] Bard, Mitchell. „Israel and the International Criminal Court”. www.jewishvirtuallibrary.org. Jewish Virtual Library. Архивирано из оригинала 18. 04. 2023. г. Приступљено 18. 4. 2023.

[286] Guberman, Shlomo (19. 6. 2000). „Development of the Law in Israel- The First 50 Years”. embassies.gov.il. Архивирано из оригинала 21. 04. 2023. г. Приступљено 21. 4. 2023.

[konst-287] а ^б „Кнессет в системе власти the knesset Кнессет как учредительно – законодательный орган. Конституция”. main.knesset.gov.il. Кнессет. Архивирано из оригинала 21. 04. 2023. г. Приступљено 21. 4. 2023.

[288] „Основные законы Государства Израиль”. main.knesset.gov.il. Кнессет. Архивирано из оригинала 15. 08. 2020. г. Приступљено 21. 4. 2023.

[StatusQuo-289] а ^б ^в „Israel Studies An Anthology: Religion in Israel”. www.jewishvirtuallibrary.org. 2016. Архивирано из оригинала 19. 12. 2018. г. Приступљено 21. 4. 2023.

[FOOTNOTEНойбергер199784—86-290] Нойбергер 1997, стр. 84—86.

[FOOTNOTEХанин201416—18-291] Ханин 2014, стр. 16—18.

[FOOTNOTEХанин201420—24-292] Ханин 2014, стр. 20—24.

[FOOTNOTEХанин201433—34-293] Ханин 2014, стр. 33—34.

[294] „Introduction to the Tables: Geophysical Characteristics” (PDF). Israel Central Bureau of Statistics. Архивирано из оригинала (PDF) 8. 3. 2023. г. Приступљено 19. 4. 2023.

[295] „Population of Cities in Israel 2023”. worldpopulationreview.com. Архивирано из оригинала 06. 07. 2022. г. Приступљено 19. 4. 2023.

[districts_pop-296] „Localities and Population, by Population Group, District, Sub-District and Natural Region” (PDF). Israel Central Bureau of Statistics. 15. 9. 2022. Архивирано (PDF) из оригинала 21. 02. 2023. г. Приступљено 21. 2. 2023.

[jerusalem_pop-297] Yaniv, Omer; Haddad, Netta; Assaf-Shapira, Yair (2022). Jerusalem Facts and Trends 2022 (PDF) (Извештај). Jerusalem Institute for Policy Research. стр. 25. Архивирано (PDF) из оригинала 29. 04. 2023. г. Приступљено 21. 2. 2023.

[FOOTNOTEBregman2002186–187-298] Bregman 2002, стр. 186–187.

[299] Lancaster, Barton Gellman; John (21. 4. 1996). „THE UNDOING OF ISRAEL'S SECURITY ZONE'”. Washington Post. Архивирано из оригинала 07. 03. 2023. г. Приступљено 17. 11. 2023.

[300] Norton, Augustus Richard (1. 10. 2000). „Hizballah and the Israeli Withdrawal from Southern Lebanon”. Journal of Palestine Studies (на језику: енглески). 30 (1): 22—35. ISSN 0377-919X. doi:10.2307/2676479. Архивирано из оригинала 17. 11. 2023. г. Приступљено 17. 11. 2023.

[301] Rivlin, Paul (15. 11. 2010). The Israeli Economy from the Foundation of the State through the 21st Century (на језику: енглески). Cambridge University Press. стр. 143. ISBN 978-1-139-49396-3. Архивирано из оригинала 17. 11. 2023. г. Приступљено 17. 11. 2023. „In the June 1967 Six Day War, Israel occupied the Golan Heights, the West Bank, the Gaza Strip, and the Sinai Peninsula. Soon after, it began to build the first settlements for Jews in those areas.”

[302] „Resolution 478 (1980) /: adopted by the Security Council at its 2245th meeting, on 20 August 1980.” (на језику: енглески). UN Security Council (35th, Year: 1980). 20. 8. 1980. Архивирано из оригинала 22. 12. 2023. г. Приступљено 17. 11. 2023.

[303] „Resolution 497 (1981) /: adopted by the Security Council at its 2319th meeting, on 17 December 1981.” (на језику: енглески). UN Security Council (36th, Year: 1981). 17. 12. 1981. Архивирано из оригинала 28. 12. 2023. г. Приступљено 17. 11. 2023.

[304] Lustick, Ian S. (јануар 1997). „Has Israel Annexed East Jerusalem?”. Middle East Policy Council (на језику: енглески). V (1): 34—45. Архивирано из оригинала 17. 11. 2023. г. Приступљено 17. 11. 2023.

[305] „Law and Administration Ordinance (Amendment No. 11) Law, 5727-1967”. hamoked.org. 27. 6. 1967. Архивирано из оригинала 09. 06. 2024. г. Приступљено 17. 11. 2023.

[306] „Municipalities Ordinance (Amendment No. 6) Law, 5727-1967”. 27. 6. 1967. Архивирано из оригинала 26. 07. 2023. г. Приступљено 17. 11. 2023.

[INSS-307] Sher, Gilead (4. 12. 2014). „The Application of Israeli Law to the West Bank: De Facto Annexation?”. INSS Insight. Архивирано из оригинала 17. 11. 2023. г. Приступљено 17. 11. 2023.

[occhist-308] Примјери:
* Hajjar, Lisa (2005). Courting Conflict: The Israeli Military Court System in the West Bank and Gaza. University of California Press. стр. 96. ISBN 978-0-520-24194-7. Архивирано из оригинала 09. 06. 2024. г. Приступљено 17. 11. 2023. „The Israeli occupation of the West Bank and Gaza is the longest military occupation in modern times.”
* Anderson, Perry (1. 8. 2001). „Editorial: Scurrying Towards Bethlehem”. New Left Review. 10. Архивирано из оригинала 1. 10. 2018. г. Приступљено 9. 1. 2015. „longest official military occupation of modern history—currently entering its thirty-fifth year”
* Makdisi, Saree (1. 10. 2010). Palestine Inside Out: An Everyday Occupation. W.W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-33844-7. Архивирано из оригинала 09. 06. 2024. г. Приступљено 17. 11. 2023. „longest-lasting military occupation of the modern age”
* Kretzmer, David (1. 5. 2012). „The law of belligerent occupation in the Supreme Court of Israel” (PDF). International Review of the Red Cross. 94 (885): 207—236. ISSN 1607-5889. S2CID 32105258. doi:10.1017/S1816383112000446. Архивирано (PDF) из оригинала 05. 10. 2018. г. Приступљено 17. 11. 2023. „This is probably the longest occupation in modern international relations, and it holds a central place in all literature on the law of belligerent occupation since the early 1970s”
* Alexandrowicz, Ra'anan (24. 1. 2012). „The Justice of Occupation”. The New York Times (opinion). Архивирано из оригинала 07. 02. 2020. г. Приступљено 17. 11. 2023. „Israel is the only modern state that has held territories under military occupation for over four decades”
* Weill, Sharon (2014). The Role of National Courts in Applying International Humanitarian Law. Oxford University Press. стр. 22. ISBN 978-0-19-968542-4. Архивирано из оригинала 09. 06. 2024. г. Приступљено 17. 11. 2023. „Although the basic philosophy behind the law of military occupation is that it is a temporary situation modem occupations have well demonstrated that rien ne dure comme le provisoire A significant number of post-1945 occupations have lasted more than two decades such as the occupations of Namibia by South Africa and of East Timor by Indonesia as well as the ongoing occupations of Northern Cyprus by Turkey and of Western Sahara by Morocco. The Israeli occupation of the Palestinian territories, which is the longest in all occupation's history has already entered its fifth decade.”
* Azarova, Valentina. 2017, Israel's Unlawfully Prolonged Occupation: Consequences under an Integrated Legal Framework Архивирано на сајту Wayback Machine (7. мај 2020), European Council on Foreign Affairs Policy Brief: "June 2017 marks 50 years of Israel's belligerent occupation of Palestinian territory, making it the longest occupation in modern history."

[309] „UNRWA in Figures: Figures as of 30 June 2009” (PDF). unrwa.org (на језику: енглески). United Nations. Архивирано из оригинала (PDF) 29. 11. 2010. г. Приступљено 17. 11. 2023.

[310] „Israel Security Fence”. securityfence.mod.gov.il. Ministry of Defense. Архивирано из оригинала 15. 6. 2016. г. Приступљено 17. 11. 2023.

[311] „West Bank Barrier Route Projections, July 2008”. Refworld (на језику: енглески). United Nations High Commissioner for Refugees. Архивирано из оригинала 15. 09. 2023. г. Приступљено 17. 11. 2023.

[312] „Under the Guise of Security: Routing the Separation Barrier to Enable Israeli Settlement Expansion in the West Bank”. Publications. B'Tselem. децембар 2005. Архивирано из оригинала 17. 11. 2023. г. Приступљено 17. 11. 2023.

[313] Yiftachel, Oren (септембар 1999). „‘Ethnocracy’: The Politics of Judaizing Israel/Palestine”. Constellations (на језику: енглески). 6 (3): 364—390. ISSN 1351-0487. doi:10.1111/1467-8675.00151. Архивирано из оригинала 17. 11. 2023. г. Приступљено 17. 11. 2023. „Israel's political structure and settlement activity have [...] in effect undermined the existence of universal suffrage (as Jewish settlers in the Occupied Territories can vote to the parliament that governs them, but their Palestinian neighbours cannot).”

[314] Ghanem, As’ad; Rouhana, Nadim; Yiftachel, Oren (1998). „Questioning "Ethnic Democracy": A Response to Sammy Smooha”. Israel Studies. 3 (2): 253—267. ISSN 1084-9513. Приступљено 17. 11. 2023. „settlers remain fully enfranchised Israeli citizens while their Palestinian neighbors have no voting rights and no impact on Israeli policies”

[315] „Situation Report on the Humanitarian Situation in the Gaza Strip”. Office for the Coordination of Humanitarian Affairs. 23. 1. 2009. Архивирано из оригинала 12. 6. 2012. г.

[316] „The occupied Palestinian territories: Dignity Denied”. International Committee of the Red Cross. 13. 12. 2007. Архивирано из оригинала 10. 10. 2017. г. Приступљено 17. 11. 2023.

[317] „World Report 2013: Israel/Palestine”. Israel/Palestine. Human Rights Watch. 2013. Архивирано из оригинала 30. 06. 2013. г. Приступљено 13. 6. 2013.

[318] „Human Rights in Palestine and Other Occupied Arab Territories: Report of the United Nations Fact Finding Mission on the Gaza Conflict” (PDF). United Nations Human Rights Council. 15. 9. 2009. стр. 85. Архивирано (PDF) из оригинала 02. 11. 2023. г. Приступљено 17. 11. 2023.

[319] „Israel/Occupied Territories: Road to nowhere”. Amnesty International. 1. 12. 2006. Архивирано из оригинала 31. 10. 2023. г. Приступљено 17. 11. 2023.

[320] „The Gaza Strip”. B'Tselem. 11. 11. 2017. Архивирано из оригинала 16. 11. 2023. г. Приступљено 17. 11. 2023.

[321] „Agreement on Movement and Access (AMA, 2005)”. ecf.org.il (на језику: енглески). 15. 11. 2005. Архивирано из оригинала 29. 01. 2024. г. Приступљено 17. 11. 2023.

[322] Slater, Jerome (1. 10. 2020). Mythologies Without End: The US, Israel, and the Arab-Israeli Conflict, 1917-2020 (на језику: енглески). Oxford University Press. стр. 15. ISBN 978-0-19-045909-3. Архивирано из оригинала 17. 11. 2023. г. Приступљено 17. 11. 2023. „It is now clear that Israel is a true democracy in its broadest sense only for its Jewish citizens. The Arab-Israeli (or, as some prefer, the Palestinian-Israeli) peoples, roughly 20 percent of the total population of Israel its pre-1967 boundaries, are citizens and have voting rights, but they face political, economic, and social discrimination. And, of course, Israeli democracy is inapplicable to the nearly 4 million Palestinian Arabs in the West Bank and Gaza, conquered by Israel in June 1967, who are occupied, repressed, and in many ways, directly and indirectly, effectively ruled by Israel.”

[323] White, Ben (15. 1. 2012). Palestinians in Israel: Segregation, Discrimination and Democracy (на језику: енглески). Pluto Press. ISBN 978-0-7453-3228-4. Архивирано из оригинала 17. 11. 2023. г. Приступљено 17. 11. 2023.

[324] „Arabs will ask U.N. to seek razing of Israeli wall”. NBC News (на језику: енглески). 9. 7. 2004. Архивирано из оригинала 17. 11. 2023. г. Приступљено 17. 11. 2023.

[325] „Olmert: Willing to trade land for peace”. Ynetnews. 16. 12. 2006. Архивирано из оригинала 13. 04. 2008. г. Приступљено 26. 9. 2007.

[326] „Syria ready to discuss land for peace”. The Jerusalem Post. 12. 6. 2007. Архивирано из оригинала 14. 11. 2012. г. Приступљено 20. 3. 2012.

[327] „Egypt: Israel must accept the land-for-peace formula”. The Jerusalem Post. 15. 3. 2007. Архивирано из оригинала 14. 11. 2012. г. Приступљено 20. 3. 2012.

[328] „A/RES/36/147. Report of the Special Committee to Investigate Israeli Practices Affecting the Human Rights of the Population of the Occupied Territories”. Архивирано из оригинала 18. 06. 2019. г. Приступљено 12. 2. 2017.

[tny1-329] Rudoren, Jodi; Sengupta, Somini (22. 6. 2015). „U.N. Report on Gaza Finds Evidence of War Crimes by Israel and by Palestinian Militants”. The New York Times. Архивирано из оригинала 13. 03. 2017. г. Приступљено 12. 2. 2017.

[330] „Human Rights Council establishes Independent, International Commission of Inquiry for the Occupied Palestinian Territory”. Office of the United Nations High Commissioner for Human Rights. 23. 7. 2014. Архивирано из оригинала 23. 05. 2022. г. Приступљено 12. 2. 2017.

[331] „UN condemns Israel's West Bank settlement plans”. BBC News. 25. 1. 2017. Архивирано из оригинала 27. 01. 2017. г. Приступљено 12. 2. 2017.

[332] „The Avalon Project: United Nations Security Council Resolution 605”. avalon.law.yale.edu. 22. 12. 1987. Архивирано из оригинала 27. 04. 2017. г. Приступљено 12. 2. 2017.

[333] „Human Rights Council adopts six resolutions and closes its thirty-first regular session”. Приступљено 12. 2. 2017.

[334] „Faced with Israeli denial of access to Occupied Palestinian Territory, UN expert resigns”. 4. 1. 2016. Архивирано из оригинала 5. 12. 2016. г.

[335] „Israel // Israel, West Bank and Gaza”. United States Department of State (на језику: енглески). 2021. Архивирано из оригинала 17. 11. 2023. г. Приступљено 17. 11. 2023. „Significant human rights issues included credible reports of: unlawful or arbitrary killings; arbitrary detention, often extraterritorial detention of Palestinians from the occupied territories in Israel; restrictions on Palestinians residing in Jerusalem including arbitrary or unlawful interference with privacy, family, and home; substantial interference with the freedom of association; arbitrary or unlawful interference with privacy; harassment of nongovernmental organizations; significant restrictions on freedom of movement within the country; violence against asylum seekers and irregular migrants; violence or threats of violence against national, racial, or ethnic minority groups; and labor rights abuses against foreign workers and Palestinians from the West Bank.”

[336] „West Bank and Gaza // Israel, West Bank and Gaza”. United States Department of State (на језику: енглески). 2021. Архивирано из оригинала 05. 12. 2023. г. Приступљено 17. 11. 2023. „With respect to Israeli security forces in the West Bank: credible reports of unlawful or arbitrary killings due to unnecessary or disproportionate use of force by Israeli officials; torture or cruel, inhuman, or degrading treatment or punishment by Israeli officials; arbitrary arrest or detention; arbitrary or unlawful interference with privacy; restrictions on free expression and media, including violence, threats of violence, unjustified arrests and prosecutions against journalists, and censorship; restrictions on internet freedom; restrictions on Palestinians residing in Jerusalem, including arbitrary or unlawful interference with privacy, family, and home; substantial interference with the rights of peaceful assembly and freedom of association, including harassment of nongovernmental organizations; and restrictions on freedom of movement and residence.”

[337] Heyer, Julia Amalia (7. 10. 2014). „Kids Behind Bars: Israel's Arbitrary Arrests of Palestinian Minors”. Der Spiegel. Архивирано из оригинала 15. 05. 2021. г. Приступљено 23. 4. 2017.

[338] „Israel and Occupied Palestinian Territories 2016/2017” (на језику: енглески). Amnesty International. Архивирано из оригинала 21. 04. 2017. г. Приступљено 23. 4. 2017.

[339] „Eight hundred dead Palestinians. But Israel has impunity”. The Independent. 26. 7. 2014. Архивирано из оригинала 22. 05. 2020. г. Приступљено 23. 4. 2017.

[340] Isfahan, Ali (11. 8. 2014). „Why Israel's Impunity Goes Unpunished by International Authorities”. Foreign Policy Journal. Архивирано из оригинала 24. 06. 2021. г. Приступљено 23. 4. 2017.

[341] „How impunity defines Israel and victimises Palestinians”. Al Jazeera. Архивирано из оригинала 27. 04. 2017. г. Приступљено 23. 4. 2017.

[342] Barghouti, Marwan (16. 4. 2017). „Why We Are on Hunger Strike in Israel's Prisons”. The New York Times. Архивирано из оригинала 19. 06. 2021. г. Приступљено 23. 4. 2017.

[343] Dorfman, Zach. „George Mitchell wrote 'A Path to Peace' about Israel and Palestine. Is there one?”. Los Angeles Times. Архивирано из оригинала 27. 06. 2021. г. Приступљено 1. 2. 2017.

[344] „Outrage over Maimane's visit to Israel”. Архивирано из оригинала 17. 01. 2017. г. Приступљено 1. 2. 2017.

[345] „The subordination of Palestinian rights must stop”. The National. Архивирано из оригинала 01. 02. 2017. г. Приступљено 1. 2. 2017.

[346] „Palestine-Israel Journal: Settlements and the Palestinian Right to Self-Determination”. www.pij.org. Архивирано из оригинала 10. 04. 2012. г. Приступљено 1. 2. 2017.

[347] Hammond, Jeremy R. „The Rejection of Palestinian Self Determination” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 3. 2. 2017. г. Приступљено 1. 2. 2017.

[348] „Top US senator clashes with Netanyahu over Israeli rights record”. Politico. 31. 3. 2016. Архивирано из оригинала 02. 03. 2017. г. Приступљено 12. 2. 2017.

[349] „Allegations of Israeli Human Rights Violations Closely Scrutinized, Says U.S. State Department”. Haaretz (на језику: енглески). 6. 5. 2017. Архивирано из оригинала 24. 03. 2017. г. Приступљено 12. 2. 2017.

[350] Sapir, Gideon (децембар 2009). „Constitutional revolutions: Israel as a case-study”. International Journal of Law in Context (на језику: енглески). 5 (4): 355—378. ISSN 1744-5531. doi:10.1017/S1744552309990218. Архивирано из оригинала 22. 04. 2023. г. Приступљено 21. 4. 2023.

[351] Mordechay, Nadiv; Roznai, Yaniv (1. 11. 2017). „A Jewish and (Declining) Democratic State? Constitutional Retrogression in Israel”. Maryland Law Review. 77 (1): 244. ISSN 0025-4282. Архивирано из оригинала 22. 04. 2023. г. Приступљено 21. 4. 2023.

[352] „Israel: Freedom in the World 2023 Country Report”. Freedom House (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 22. 04. 2023. г. Приступљено 21. 4. 2023.

[353] „West Bank: Freedom in the World 2023 Country Report”. Freedom House (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 13. 03. 2024. г. Приступљено 21. 4. 2023.

[354] „Israel”. rsf.org (на језику: енглески). RSF. Архивирано из оригинала 22. 04. 2023. г. Приступљено 21. 4. 2023.

[355] „Министр иностранных дел Германии Йошка Фишер снова подверг Израиль критике за возведение защитной стены на Западном берегу Иордана, назвав малопонятным такой метод обеспечения безопасности”. Радио Свобода (на језику: руски). 15. 5. 2011. Архивирано из оригинала 27. 11. 2018. г. Приступљено 21. 4. 2023.

[356] „Israeli Settlement Plan 'at Odds' With U.S.”. Los Angeles Times. 25. 3. 2005. Архивирано из оригинала 22. 04. 2023. г. Приступљено 21. 4. 2023.

[357] „UN blames Israel for Gaza humanitarian crisis”. Ynetnews (на језику: енглески). 9. 7. 2006. Архивирано из оригинала 22. 04. 2023. г. Приступљено 21. 4. 2023.

[Amnesty-358] а ^б „Human rights in Israel and Occupied Palestinian Territories”. Amnesty International (на језику: енглески). 2023. Архивирано из оригинала 11. 10. 2023. г. Приступљено 22. 4. 2023.

[359] „Israel Orders Human Rights Watch Official Deported”. Human Rights Watch (на језику: енглески). 8. 5. 2018. Архивирано из оригинала 09. 06. 2024. г. Приступљено 22. 4. 2023.

[360] „Land Grab: Israel's Settlement Policy in the West Bank”. B’Tselem. 2002. Архивирано из оригинала 19. 01. 2024. г. Приступљено 22. 4. 2023.

[361] „Report: IDF doctor says Dirani rape claim backed by evidence”. ifamericansknew.org. 21. 12. 2005. Архивирано из оригинала 22. 04. 2023. г. Приступљено 22. 4. 2023.

[362] „Absolute Prohibition: The Torture and Ill-Treatment of Palestinian Detainees”. B'Tselem and Hamoked. 2007. Архивирано из оригинала 22. 04. 2023. г. Приступљено 22. 4. 2023.

[363] „Israeli and Palestinian Homes Demolished since September 29, 2000”. ifamericansknew.org. Архивирано из оригинала 22. 04. 2023. г. Приступљено 22. 4. 2023.

[364] „Testimony: Soldiers watch while settlers tie a Palestinian to a pole and beat him, 5 July '08”. B'Tselem. 13. 7. 2008. Архивирано из оригинала 09. 06. 2024. г. Приступљено 22. 4. 2023.

[365] „Текст обращения к участникам провокации в аэропорту им. Бен-Гуриона”. mfa.gov.il. 8. 4. 2012. Архивирано из оригинала 5. 3. 2016. г. Приступљено 22. 4. 2023.

[366] „Посол Израиля в ООН - о ситуации на Ближнем Востоке”. mfa.gov.il. Архивирано из оригинала 5. 3. 2016. г. Приступљено 22. 4. 2023.

[367] „Ответы премьер-министра Израиля на вопросы ведущего CNN в Давосе”. mfa.gov.il. 24. 1. 2016. Архивирано из оригинала 5. 3. 2016. г. Приступљено 22. 4. 2023.

[FOOTNOTEБард20071—317._Права_человека_в_Израиле_и_на_территориях-368] Бард 2007, стр. 1—3, 17. Права человека в Израиле и на территориях.

[369] „Diplomatic Missions”. embassies.gov.il. Приступљено 22. 4. 2023.

[370] „Египет впервые за три года направил посла в Израиль – DW – 03.01.2016”. dw.com (на језику: руски). 3. 1. 2016. Приступљено 22. 4. 2023.

[371] „Иерусалим: Иран "выкупил" за 10 млн долларов посольство Израиля в Мавритании”. NEWSru.co.il (на језику: руски). 8. 3. 2009. Приступљено 22. 4. 2023.

[372] „ISRAEL AMONG THE NATIONS: Middle East & North Africa”. embassies.gov.il. Приступљено 22. 4. 2023.

[373] „ОАЭ и Бахрейн подписали соглашения о нормализации отношений с Израилем”. Interfax.ru (на језику: руски). 15. 9. 2020. Приступљено 22. 4. 2023.

[374] „Опубликованы рекомендации Штаба по борьбе с террором для израильтян, выезжающих за границу в период праздников”. mkisrael.co.il (на језику: руски). 20. 9. 2016. Архивирано из оригинала 22. 04. 2023. г. Приступљено 22. 4. 2023.

[375] „NATO Update - Week of 8-14 March 2000”. www.nato.int. 13. 9. 2001. Приступљено 22. 4. 2023.

[FOOTNOTEAbadi200437–9,_47-376] Abadi 2004, стр. 37–9, 47.

[FOOTNOTEAbadi200447–9-377] Abadi 2004, стр. 47–9.

[FOOTNOTEAbadi20043-378] Abadi 2004, стр. 3.

[379] „Турецкий эксперт: Потеряв Турцию, Израиль встанет перед серьезной угрозой”. news.am (на језику: руски). 1. 2. 2010. Приступљено 22. 4. 2023.

[380] Fisher, Dan (16. 2. 1987). „U.S. Is Granting Israel Non-NATO Ally Status : Move Should Bring Strategic and Economic Gains, Shamir Says; Egypt Gets Same Rating”. Los Angeles Times. Приступљено 22. 4. 2023.

[381] „U.S. Embassy Move to Jerusalem: Everything You Need to Know”. Haaretz (на језику: енглески). 14. 5. 2018. Приступљено 22. 4. 2023.

[382] „German-Israeli Relations”. theisraelproject.org. The Israel Project. 25. 1. 2012. Архивирано из оригинала 10. 7. 2019. г. Приступљено 22. 4. 2023.

[383] „Historic Visit”. dw.com (на језику: енглески). DW. 16. 3. 2008. Приступљено 22. 4. 2023.

[384] „History & Overview of India-Israel Relations”. www.jewishvirtuallibrary.org. Приступљено 22. 4. 2023.

[385] „United Kingdom Virtual Jewish History Tour”. www.jewishvirtuallibrary.org. Приступљено 22. 4. 2023.

[386] Мохова, И. М. (27. 8. 2008). „Французская инициатива Средиземноморского Союза” (на језику: руски). Институт Ближнего Востока. Приступљено 22. 4. 2023.

[387] „Израиль и Марокко подписали меморандум о взаимопонимании в области обороны - ТАСС”. TACC. 24. 11. 2021. Приступљено 22. 4. 2023.

[388] „History: 1948”. dover.idf.il. Israel Defense Forces - צבא ההגנה לישראל. Архивирано из оригинала 27. 10. 2014. г. Приступљено 24. 4. 2023.

[FOOTNOTEHenderson200397-389] Henderson 2003, стр. 97.

[brit_armed-390] Israel. Armed Forces на сајту Енциклопедија Британика

[391] Katz, Yaakov (29. 1. 2017). „Why Israel has the most technologically advanced military on Earth”. Приступљено 24. 4. 2023.

[392] Allen, T. S. (27. 2. 2018). „Here Is How Israel's Military Dominates the Battlefield”. The National Interest (на језику: енглески). Приступљено 24. 4. 2023.

[Gelman-393] а ^б Гельман, Захар (10. 2. 2017). „Резервисты – главная мощь израильских вооруженных сил / Армии / Независимая газета”. nvo.ng.ru. Приступљено 24. 4. 2023.

[394] Lorch, Netanel (31. 5. 1997). „The Israel Defense Forces”. embassies.gov.il. Приступљено 24. 4. 2023.

[EJE_Military-395] а ^б Израиль. Государство Израиль. Вооружённые силы Израиля на сајту Електронска јеврејска енциклопедија

[FOOTNOTEStendel1996191–192-396] Stendel 1996, стр. 191–192.

[397] Kershner, Isabel (13. 9. 2017). „Israel’s Military Exemption for Ultra-Orthodox Is Ruled Unconstitutional”. The New York Times. Приступљено 24. 4. 2023.

[398] Bar-Tura, Maggie; Fleischer, Nicole (децембар 2004). „Civic Service in Israel”. Nonprofit and Voluntary Sector Quarterly (на језику: енглески). 33 (4): 51—63. ISSN 0899-7640. doi:10.1177/0899764004269742. Приступљено 24. 4. 2023.

[Шульман-399] а ^б Шульман, Александр (2008). „Военная логистика Израильской армии”. Военно-промышленный курьер. 6. Архивирано из оригинала 24. 04. 2023. г. Приступљено 24. 4. 2023.

[400] Seitz, Charmaine (31. 1. 2001). „Israel's Defense Budget: The Business Side of War”. Media Monitors Network (MMN). Приступљено 24. 4. 2023.

[401] Spetalnick, Matt (14. 9. 2016). „U.S., Israel sign $38 billion military aid package”. Reuters (на језику: енглески). Приступљено 24. 4. 2023.

[402] KATZ, YAAKOV (30. 3. 2007). „'Arrow can fully protect against Iran'”. The Jerusalem Post | JPost.com. Приступљено 24. 4. 2023.

[403] Zorn, E. L. (2001). „Israel's Quest for Satellite Intelligence”. Expanding The Horizon (на језику: енглески). Приступљено 24. 4. 2023.

[404] KATZ, YAAKOV (11. 6. 2007). „Analysis: Eyes in the sky”. The Jerusalem Post | JPost.com. Приступљено 24. 4. 2023.

[405] „"Меркава" - основной танк, Израиль”. Энциклопедия оружия (на језику: руски).

[406] Шульман, Александр (27. 10. 2011). „Беспилотная авиация: израильский опыт”. Russian Unmanned Vehicle Systems Association. Архивирано из оригинала 24. 04. 2023. г. Приступљено 24. 4. 2023.

[Reuters-407] а ^б Nasr, Joseph (29. 5. 2010). „Israel rejects call to join anti-nuclear treaty”. Reuters (на језику: енглески). Приступљено 24. 4. 2023.

[FOOTNOTESIPRI_Yearbook2022-408] SIPRI Yearbook 2022.

[409] Gross, Judah Ari (15. 9. 2016). „In leaked emails, Colin Powell says Israel has 200 nukes”. www.timesofisrael.com. Приступљено 24. 4. 2023.

[Последняя_надежда-410] а ^б ^в Есин, В. (24. 10. 2013). „Ядерная программа Израиля”. www.atomic-energy.ru (на језику: руски). Приступљено 24. 4. 2023.

[PoliceAbout-411] а ^б ^в „О полиции”. www.police.gov.il. Полиция Израиля. 6. 7. 2014.

[Misgav-412] а ^б Misgav, Tal (1. 11. 2014). „Israel’s Border Police: A Versatile Force Since 1948”. GOV.IL (на језику: енглески).

[413] Sof, Eric (25. 11. 2012). „YAMAM: Special Police Unit of Israel Border Police”. special-ops.org. Приступљено 24. 4. 2023.

[414] Kahana, Ephraim (1. 7. 2002). „Reorganizing Israel's Intelligence Community”. International Journal of Intelligence and CounterIntelligence. 15 (3): 415—428. ISSN 0885-0607. doi:10.1080/08850600290101686. Приступљено 24. 4. 2023.

[secret-415] а ^б ^в ^г „Israel Intelligence Agencies”. www.jewishvirtuallibrary.org. Приступљено 24. 4. 2023.

[416] „Core Values”. www.shabak.gov.il. Israeli Security Agency. 2017. Приступљено 24. 4. 2023.

[417] „About Us”. www.mossad.gov.il. Приступљено 24. 4. 2023.

[418] „Кнессет утвердил бюджет на 2019 год”. Vesty (на језику: руски). 15. 3. 2018. Приступљено 14. 5. 2023.

[419] „Israel's tax revenues down NIS 4.5b in 2018”. Globes (на језику: енглески). 2. 7. 2019. Приступљено 14. 5. 2023.

[420] „Report for Selected Countries and Subjects”. International Monetary Fund. Архивирано из оригинала 3. 4. 2019. г. Приступљено 14. 5. 2023.

[421] „Unemployment rate”. www.cia.gov. The World Factbook. Приступљено 14. 5. 2023.

[422] „Ranking of economies - Doing Business - World Bank Group”. web.archive.org. јун 2017. Архивирано из оригинала 12. 2. 2018. г. Приступљено 15. 5. 2023.

[423] „Global Competitiveness Index 2017-2018 - Reports - World Economic Forum”. web.archive.org. World Economic Forum. Архивирано из оригинала 9. 1. 2018. г. Приступљено 14. 5. 2023.

[424] „Best Countries for Business”. Forbes (на језику: енглески). Приступљено 15. 5. 2023.

[425] „NASDAQ APPOINTS ASAF HOMOSSANY AS NEW DIRECTOR FOR ISRAEL”. Nasdaq. 6. 2. 2005. Приступљено 15. 5. 2023.

[426] Rabinovitch, Ari (11. 5. 2014). „Nasdaq expects increase in IPOs from Israeli firms”. Reuters (на језику: енглески). Приступљено 15. 5. 2023.

[427] „Companies in Middle East - NASDAQ.com”. NASDAQ. Архивирано из оригинала 30. 10. 2018. г. Приступљено 15. 5. 2023.

[428] Марьясис, Д. А. (24. 2. 2010). „О некоторых экономических итогах 2009 г. и вступлении Израиля в Организацию экономического сотрудничества и развития (ОЭСР)” (на језику: руски). Институт Ближнего Востока. Приступљено 15. 5. 2023.

[429] Ginsburg, Mitch (28. 5. 2007). „A Hotter Holy Land”. The Jerusalem Report. Архивирано из оригинала 31. 07. 2013. г. Приступљено 15. 5. 2023.

[430] Kumar, Rishi (10. 1. 2001). „Israel keen on IT tie-ups”. The Hindu Business Line. Архивирано из оригинала 3. 4. 2007. г. Приступљено 15. 5. 2023.

[431] „Punching above its weight”. The Economist. 10. 11. 2005. Приступљено 15. 5. 2023.

[432] Karawitz, Avi (27. 2. 2007). „Intel to expand Jerusalem R&D;”. Business - Jerusalem Post. Архивирано из оригинала 13. 10. 2018. г. Приступљено 15. 5. 2023.

[433] „About Microsoft Israel R&D Center - Who we are”. www.microsoftrnd.co.il. Приступљено 15. 5. 2023.

[434] „Apple to open R&D center in Israel: report”. Reuters (на језику: енглески). 15. 12. 2011. Приступљено 15. 5. 2023.

[435] Rolnik, Guy (2. 5. 2013). „Warren Buffett Buys Out Israeli Tool Firm Iscar for $2 Billion”. Haaretz (на језику: енглески). Приступљено 15. 5. 2023.

[436] Freilich, Chuck (14. 7. 2017). „How Long Could Israel Survive Without America?”. Newsweek (на језику: енглески). Приступљено 15. 5. 2023.

[437] Sharp, Jeremy M. (1. 3. 2023). „U.S. Foreign Aid to Israel” (PDF). Congressional Research Service. Приступљено 15. 5. 2023.

[438] Дегтерев, Д. А.; Степкин, Е. А. (2013). „Американская помощь Израилю: истоки, структура, динамика”. Вестник МГИМО-Университета (на језику: руски). 3 (30): 92—99. ISSN 2541-9099. doi:10.24833/2071-8160-2013-3-30-92-99. Приступљено 15. 5. 2023.

[439] Чернин, В. (30. 3. 2017). „Данные об объеме экспорта израильской оборонной промышленности в 2016 году” (на језику: руски). Институт Ближнего Востока. Приступљено 15. 5. 2023.

[SIPRI-440] а ^б ^в „SIPRI: Израиль – пятый в мире экспортер оружия”. Goldameir Institute (на језику: руски). 15. 3. 2018. Приступљено 15. 5. 2023.

[441] Cohen, Gili (15. 7. 2013). „6,800 Arms Exporters Working in Israel, State Documents Reveal”. Haaretz (на језику: енглески). Приступљено 15. 5. 2023.

[442] „Israeli High-Tech Sector”. www.jewishvirtuallibrary.org. Приступљено 15. 5. 2023.

[443] גוטמן, ליאור (20. 8. 2016). „תחנות כוח פרטיות כבר מייצרות 29% מהחשמל בישראל”. כלכליסט - www.calcalist.co.il. Приступљено 15. 5. 2023.

[444] „В рамках реформы «Хеврат Хашмаль» получила доступ на рынок интернета”. Новости Израиля (на језику: руски). 17. 5. 2018. Приступљено 15. 5. 2023.

[445] „Сельское хозяйство // ВКРАТЦЕ ОБ ИЗРАИЛЕ”. embassies.gov.il. Приступљено 14. 5. 2023.

[FOOTNOTEЗабутый20123-446] Забутый 2012, стр. 3.

[447] „Сельское хозяйство Израиля: идеология плюс инновации”. Бюджет. 3. 2013. Приступљено 14. 5. 2023.

[Cows-448] а ^б „Israeli cows outperform their foreign counterparts”. The Jerusalem Post | JPost.com. 7. 6. 2011. Приступљено 14. 5. 2023.

[449] „Израильские коровы давали в 2014 году в среднем по 12 тыс. л молока”. milknews.ru. 20. 5. 2015. Приступљено 14. 5. 2023.

[450] „"היא מאוד מתרגשת", אמרה הרפתנית הגאה כשהפרה "שקופית" התעטפה בסרט הניצחון”. הארץ (на језику: хебрејски). 14. 2. 2005. Приступљено 14. 5. 2023.

[FOOTNOTEЗабутый20129-451] Забутый 2012, стр. 9.

[Tourism2013-452] а ^б „Израиль: доходы от туризма - 40 миллиардов - MigNews – новости Израиля и мира на русском языке”. MIGNEWS.COM - MigNews – новости Израиля и мира на русском языке (на језику: руски). 9. 1. 2014. Приступљено 14. 5. 2023.

[453] „Израильский туризм 2017 - итоги года”. embassies.gov.il. 1. 2. 2018. Приступљено 14. 5. 2023.

[454] „Железнодорожная сеть Израиля: планы и перспективы развития” (на језику: руски). Институт Ближнего Востока. 18. 1. 2013. Приступљено 15. 5. 2023.

[455] „Аэропорты Израиля для международных рейсов”. AviationToday.Ru (на језику: руски). 16. 6. 2017. Приступљено 15. 5. 2023.

[456] „В первый частный порт в Израиле прибывает первое судно”. NEWSru.co.il (на језику: руски). 6. 9. 2007. Приступљено 15. 5. 2023.

[457] „Facets of the Israeli Economy- Transportation”. Israel Ministry of Foreign Affairs. 1. 11. 2001. Архивирано из оригинала 18. 3. 2016. г. Приступљено 15. 5. 2023.

[458] „СМИ: трамвай в Иерусалиме стал местом межэтнических разборок”. NEWSru.co.il (на језику: руски). 7. 10. 2011.

[459] „Хайфа готовится к запуску Метронит”. Девятый канал. 21. 7. 2013. Приступљено 15. 5. 2023.

[460] „"Израиль в миниатюре": Хайфа приглашает гостей”. NEWSru.co.il (на језику: руски). 3. 8. 2012.

[461] „About Ministry of Communications”. GOV.IL (на језику: енглески). 23. 10. 2018. Приступљено 22. 5. 2023.

[462] „About”. Israel Internet Association (на језику: енглески). Приступљено 22. 5. 2023.

[463] „התחרות מתגברת - ועדיין בזק גרפה 70% מהרווחים בשוק התקשורת”. TheMarker. 1. 4. 2018. Приступљено 22. 5. 2023.

[464] „Numbering plan for telephony services, accompanying services and and value added services in Israel”. GOV.IL (на језику: енглески). 15. 2. 2023.

[bbc1-465] а ^б ^в ^г ^д ^ђ „Israel media guide”. BBC News. 31. 8. 2011. Приступљено 22. 5. 2023.

[466] „Израиль занимает второе место в мире по компьютерной оснащенности — Finance.ua”. news.finance.ua. 7. 3. 2008. Приступљено 22. 5. 2023.

[467] „"Жизнь в цифровую эпоху" — результаты исследования Интернета в Израиле”. Девятый канал. 30. 12. 2014. Приступљено 22. 5. 2023.

[FOOTNOTEWilliams201250—53-468] Williams 2012, стр. 50—53.

[469] „С израильской почтой нехорошо – ее будут приватизировать”. Девятый канал. 16. 1. 2018. Приступљено 22. 5. 2023.

[brit_industry-470] а ^б Israel. Industry — Transportation на сајту Енциклопедија Британика

[471] Кудрявцева, А. И. (29. 7. 2015). „Функции и организация Тель-Авивской фондовой биржи” (на језику: руски). Институт Ближнего Востока. Приступљено 22. 5. 2023.

[472] „נציגויות של בנקים זרים בישראל*” (PDF) (на језику: хебрејски). 5. 12. 2022. Приступљено 22. 5. 2023.

[473] „בנקים זרים - אילו בנקים זרים פועלים בישראל?”. בנק אינפו (на језику: хебрејски). 16. 5. 2017. Приступљено 22. 5. 2023.

[474] „Израильский шекель и мексиканский песо стали свободно конвертируемой валютой”. NEWSru.com (на језику: руски). 26. 5. 2008. Приступљено 22. 5. 2023.

[475] „Новый израильский шекель”. Банки.ру. Приступљено 22. 5. 2023.

[476] „The Currency Department’s Annual Report for 2019 | בנק ישראל - הבנק המרכזי של מדינת ישראל”. www.boi.org.il (на језику: енглески). 11. 3. 2021. Приступљено 22. 5. 2023.

[477] „Банк "Апоалим" выведет из обращения кредитные карты "Исракарт"”. Vesty (на језику: руски). 26. 8. 2018. Приступљено 22. 5. 2023.

[478] „Израиль переходит на новую систему кредитных карт: теперь как в Европе”. Vesty (на језику: руски). 29. 8. 2018. Приступљено 22. 5. 2023.

[479] „Урок 26: Современный Израиль: страна науки и высоких технологий.” (PDF) (на језику: руски). Еврейское агентство. 2011. Приступљено 28. 9. 2023. ^{[мртва веза]}

[480] Sitton, Dov (октобар 2000). „Development of Limited Water Resources: Historical and Technological Aspects” (на језику: енглески). Applied Research Institutes, Ben-Gurion University of the Negev. Приступљено 28. 9. 2023.

[FOOTNOTEGrossmanAyalonBaronKaufman2007-481] Grossman et al. 2007.

[482] Rome, Henry (10. 10. 2013). „Israel’s twelve Nobel laureates”. The Jerusalem Post | JPost.com. Приступљено 28. 9. 2023.

[483] Krieger, Matthew (5. 12. 2007). „Israel leads world in per capita scientists and engineers - Business - Jerusalem Post”. The Jerusalem Post. Архивирано из оригинала 31. 3. 2019. г. Приступљено 28. 9. 2023.

[484] Skop, Yarden (2. 9. 2013). „Israel's Scientific Fall From Grace: Study Shows Drastic Decline in Publications per Capita”. Haaretz (на језику: енглески). Приступљено 28. 9. 2023.

[485] Weinreb, Gali (28. 8. 2018). „Israel down to 5th worldwide in patents per capita”. Globes (на језику: енглески). Приступљено 28. 9. 2023.

[486] „Israel Edges Out South Korea to Become Global Leader in Research and Development”. Enago Academy. 1. 5. 2017. Приступљено 28. 9. 2023.

[Вокруг_Света-487] а ^б ^в ^г Афанасьев, Игорь (1. 5. 2008). „Взлет против правил”. Вокруг Света (на језику: руски). Приступљено 29. 9. 2023.

[FOOTNOTEОртенберг2009-488] а ^б ^в Ортенберг 2009.

[489] Halon, Eytan (3. 9. 2018). „Israel to subsidize new home-grown communications satellite”. The Jerusalem Post | JPost.com (на језику: руски). Приступљено 29. 9. 2023.

[FOOTNOTEОртенберг2009457-61-490] Ортенберг 2009, стр. 457-61.

[491] „NASA will consider sending another Israeli astronaut into space”. www.timesofisrael.com. 12. 7. 2018. Приступљено 29. 9. 2023.

[Nuclear_Threat_Initiative-492] а ^б „Soreq Nuclear Research Center”. nti.org. Nuclear Threat Initiative. Приступљено 29. 9. 2023.

[493] „МАГАТЭ отклонило проект резолюции о присоединении Израиля к ДНЯО”. РИА Новости (на језику: руски). 20. 9. 2013. Приступљено 29. 9. 2023.

[494] „В Израиле собираются построить первую АЭС”. dp.ru (на језику: руски). 1. 9. 2011. Приступљено 29. 9. 2023.

[495] „Immigration and Social and Cultural Diversity Among the Jewish Population”. International Youth Foundation. Архивирано из оригинала 10. 10. 2007. г. Приступљено 22. 6. 2011.

[496] Ran, Ami (25. 8. 1998). „Encounters- The Vernacular Paradox of Israeli Architecture” (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 15. 4. 2016. г. Приступљено 30. 9. 2023.

[497] Regev, Motti (1. 5. 1995). „Present Absentee: Arab Music in Israeli Culture”. Public Culture. 7 (2): 433—445. doi:10.1215/08992363-7-2-433. Приступљено 30. 9. 2023.

[498] Blackburn, Nicky (23. 10. 2005). „Israeli, Palestinian and Jordanian DJs create bridge for peace”. ISRAEL21c (на језику: енглески). Приступљено 30. 9. 2023.

[499] Dolev, Yael. „Some Thoughts About Israeli Cuisine”. med.umich.edu (на језику: енглески). University of Michigan. Архивирано из оригинала 24. 9. 2008. г. Приступљено 30. 9. 2023.

[500] „Jerusalem: The Old City”. www.jewishvirtuallibrary.org. Приступљено 30. 9. 2023.

[501] „Masada”. UNESCO World Heritage Centre (на језику: енглески). Приступљено 30. 9. 2023.

[502] „Old City of Acre”. UNESCO World Heritage Centre (на језику: енглески). Приступљено 30. 9. 2023.

[503] „White City of Tel-Aviv – the Modern Movement”. UNESCO World Heritage Centre (на језику: енглески). Приступљено 30. 9. 2023.

[504] „Biblical Tels - Megiddo, Hazor, Beer Sheba”. UNESCO World Heritage Centre (на језику: енглески). Приступљено 30. 9. 2023.

[а]

[2]

[б]

[в]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]

[15]

[16]

[17]

[18]

[19]

[20]

[21]

[22]

[23]

[24]

[25]

[26]

[27]

[28]

[29]

[30]

[31]

[32]

[33]

[34]

[4]

[35]

[36]

[37]

[38]

[39]

[40]

[41]

[42]

[43]

[44]

[45]

[46]

[47]

[48]

[49]

[50]

[51]

[52]

[53]

[54]

[55]

[56]

[57]

[58]

[59]

[60]

[61]

[62]

[63]

[64]

[65]

[66]

[67]

[68]

[69]

[70]

[71]

[72]

[73]

[74]

[75]

[76]

[77]

[78]

[79]

[80]

[81]

[82]

[83]

[84]

[85]

[86]

[87]

[88]

[89]

[90]

[91]

[92]

[93]

[94]

[95]

[96]

[97]

[98]

[99]

Нормативна контрола
Међународне	FAST ISNI VIAF 2 WorldCat
Државне	Норвешка Чиле Шпанија Француска 2 BnF подаци 2 Аргентина Немачка Италија Израел Сједињене Државе Шведска Летонија Тајван Јапан Чешка Аустралија Ватикан
Географске	MusicBrainz area
Академске	ORCID
Уметничке	KulturNav
Људи	Trove Парламент УК
Остале	Енциклопедија савремене Украјине Енциклопедија Британика Историјски речник Швајцарске NARA SNAC IdRef 2 İslâm Ansiklopedisi