Živojin Pavlović

Za druge upotrebe, pogledajte Živojin Pavlović (višeznačna odrednica).

Živojin Žika Pavlović
Živojin Žika Pavlović
Lični podaci
Datum rođenja	(1933-04-15)15. april 1933.
Mesto rođenja	Šabac, Kraljevina Jugoslavija
Datum smrti	29. novembar 1998.(1998-11-29) (65 god.)
Mesto smrti	Beograd, Srbija, SR Jugoslavija
Veza do IMDb-a

Živojin Žika Pavlović (Šabac, 15. april 1933 — Beograd, 29. novembar 1998) bio je srpski književnik, reditelj crnog talasa jugoslovenskog filma, slikar i profesor Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu.

Život i delo

Rođen je 15. aprila 1933. godine u Šapcu. Detinjstvo je proveo u mnogim gradovima Srbije, a najviše u selu Vratarnici kod Zaječara. Sa devetnaest godina počeo je da piše o filmu i umetnosti za beogradske novine i časopise. Diplomirao je dekorativno slikarstvo na Akademiji Primenjenih umetnosti u Beogradu. Sa dvadeset pet godina režirao je svoj prvi amaterski film Ljuba Popović (1958). Tri godine kasnije završio je svoj prvi igrani film Žive vode iz omnibusa Kapi, vode, ratnici (1962). Za ovaj film, Pavlović je dobio prvu od mnogobrojnih nagrada (specijalna nagrada žirija na filmskom festivalu u Puli). A nagrada filmskih kritičara na festivalu u Katargi (1965) za film Neprijatelj, bila je prva međunarodna nagrada koju je dobio.

U svojoj tridesetoj godini objavio je prvu zbirku pripovedaka Krivudava reka (1963). Njegov prvi roman Lutke, objavljen je 1965. godine. Za to delo, Pavlović prima prvu od mnogobrojnih nagrada za kreativno spisateljstvo (nagrada Isidora Sekulić, 1967. godine).

Njegovi filmovi su prepoznatljivi kako po izrazu, tako i po tematici koju obrađuje. Uglavnom su to socijalne drame, sa glavnim likovima neprilagođenim društvu u kome žive i društvenim prilikama koji vladaju — filmovi sa izrazito kritičkim stavom. Nakon filma Zaseda (1969) je bio žestoko kritikovan od strane zvaničnih vlasti Jugoslavije, tako da je jedno vreme bio u mogućnosti da radi jedino u Sloveniji. Retrospektive njegovih filmova organizovane su u Pezaru (1983), La Rošelu (1985), Parizu (1986. i 1990), Monpeljeu (1990) i Strazburu (1991).

Kao glumac, pojavljuje se samo u jednom dugometražnom igranom filmu Nacionalna klasa reditelja Gorana Markovića, u više nego sporednoj ulozi koja traje svega nekoliko sekundi, ali i u tri kratkometražna filma svojih studenata sa Akademije Braća Karić u Beogradu, na kojoj je bio redovni profesor.

Bio je oženjen novinarkom i književnicom Snežanom Lukić, ćerkom valjevskih advokata Olge (1911—1988) i Ranisava Lukića. Njihova deca su Milena, Vuk i Nenad. Snimio je ukupno 15 filmova i objavio 32 knjige. Preminuo je u 29. novembra 1998. godine Beogradu.

Nakon njegove smrti u januaru 2006. objavljeno je šest tomova njegovog Dnevnika u izdanju novosadskog Prometeja i beogradskog Podijuma. Obimom od oko 2.500 stranica, i širinom vremenskog raspona (1956—1993), ti dnevnički zapisi, naslovljeni kao Izgnanstvo I-II, Ispljuvak pun krvi i Diarium I-III, prevazilaze sve što je u tom žanru kod nas do sada napisano i objavljeno.

Država mrtvih

Tabla na zgradi gde je stanovao

Država mrtvih je poslednji film Živojina Pavlovića.

U prvoj polovini 1997. godine najavljeno je da će se uskoro pouzdano znati hoće li te jeseni Živojin Pavlović početi Rekvijem, film do koga mu je, od nekoliko projekata o kojima je razmišljao nakon Dezertera (tada starog već pet godina), izgleda najviše bilo stalo. A onda je krajem jula 1997. počeo da snima film o kome dotad nije bilo ni reči. Producent Zoja Todorić, kao i dramski pisac Siniša Kovačević, predložili su mu da snimi film po Kovačevićevoj pozorišnoj predstavi Janez, i Država mrtvih je započeta. Za film adaptiranoj Kovačevićevoj drami. U prvom planu scenarija bio raspad jedne porodice koji je nosio simboliku raspada SFRJ. To je metafora o rastakanju SFRJ, drama identiteta ovih prostora, pa bi neko u priči o Slovencu lako prepoznao priču o Kosovu. Kao u Dezerteru, scene su rađene izuzetno naturalistički.

Film je snimljen za mesec i po dana, do polovine septembra 1997. godine. Tada iz nepoznatih razloga dolazi do zastoja u celom projektu. Stvar se nije pomerila sa mrtve tačke sve do Pavlovićeve smrti 29. novembra 1998. godine. Potom dolazi do izvesnog pomeranja, pa producent pokušava da film privede kraju. Želja porodice (a i producentkinja se složila), bila je da Slobodan Šijan završi film. Međutim, do toga nije došlo — kako zbog odugovlačenja, tako i zbog činjenice što je (zbog prethodno zakazanih obaveza), Šijan otišao u SAD.

Bilo je pokušaja da film završi Duda Ćeramilac, prvi asistent režije (koja je i na filmu Dezerter bila prvi asistent) — to je bila i želja porodice. Međutim, ni to se nije desilo.

Posao završetka se stalno odlagao sve dok se nije uključio novi producent Maksa Ćatović (Komuna) i dok nije odlučeno da finalnu verziju uradi Dinko Tucaković, reditelj koji je poznavao materijal, a bio je i Pavlovićev student.

Trudio sam se da se moj rad ne primećuje... Dinko Tucaković

Gotovo neverovatne poteškoće na putu ovog filma od samog teksta, preko snimanja i mučnog procesa montaže, pa do premijere pred publikom, pratio je i niz uzastopnih smrtnih slučajeva. Posle Pavlovića, preminuli su i direktor fotografije Aleksandar Petković, kao i glumci Dragan Maksimović, Predrag Milinković i Ranko Gučevac – što se mračno nadovezalo na naslov filma.

Međutim, i nakon završetka filma, nastaju poteškoće i odlaganja premijere. Poslednji film Žike Pavlovića Država mrtvih premijerno je prikazan pred beogradskom publikom 29. novembra 2002. godine, na četvorogodišnjicu autorove smrti.

Marketinški gotovo neispraćena, Država mrtvih premijerno je prikazana pred polupraznom salom beogradskog Sava centra. Čak je i jedan deo ekipe filma odbio da se pojavi na premijeri u Sava centru. Prema rečima reditelja, Dinka Tucakovića, ranije je bilo zamišljeno da film bude prikazan u isto vreme u Beogradu, Sarajevu, Zagrebu i Ljubljani i to baš na Dan republike (simbolično, pošto je to dan kada je i Živojin Pavlović preminuo četiri godine ranije).

Filmografija

God.	Naziv	Uloga
1960-e
1962.	Kapi, vode, ratnici (segment„Žive vode“)
1963.	Grad (film) (omnibus Grad, zabranjen)
1965.	Neprijatelj (1965)
1966.	Povratak (1966)
1967.	Buđenje pacova
1968.	Kad budem mrtav i beo
1969.	Zaseda
1970-e
1970.	Crveno klasje
1973.	Let mrtve ptice
1975.	Pesma (TV film u 6 epizoda, 1974)
1977.	Hajka
1980-e
1980.	Doviđenja u sledećem ratu
1983.	Zadah tela
1987.	Na putu za Katangu
1990-e
1992.	Dezerter
2000-e
2002.	Država mrtvih

Bibliografija

Knjige pripovedaka

• Krivudava reka (1963, 1994)
• Dve večeri u jesen (1967)
• Cigansko groblje (1972)
• Ubijao sam bikove (1985, 1988)
• Kriške vremena (1993)
• Blato (1999)

Knjige novela

• Dnevnik nepoznatog (1965)
• Vetar u suvoj travi (1976)
• Krugovi (1993)

Knjige proze

• Belina sutra (1984)
• Flogiston (1989)
• Azbuka (1990)

Romani

• Lutke; Lutke na bunjištu (1965, 1991)
• Kain i Avelj (1969, 1986)
• Zadah tela (1982, 1985, 1987, 1988, 1990)
• Oni više ne postoje (1985, 1987)
• Zid smrti (1985, 1986, 1987)
• Lov na tigrove (1988)
• Raslo mi je badem drvo (1988)
• Vašar na Svetog Aranđela (1990)
• Trag divljači (1991)
• Lapot (1992)
• Biljna krv (1995)
• Simetrija (1996)
• Dolap (1997)

Knjige eseja

• Film u školskim klupama (1964)
• Đavolji film (1969, 1996)
• O odvratnom (1972, 1982)
• Balkanski džez (1989)
• Davne godine (1997)

Knjige razgovora

• Jezgro napetosti (1990)
• Ludilo u ogledalu (1992)
• Jahač na lokomotivi, razgovori sa Živojinom Pavlovićem, SKC (2001)

Dnevnici

• Ispljuvak pun krvi (1984. zabranjen, 1990)
• Otkucaji (1998)
• Dnevnici I-VI (2000)

Knjiga epistolarne proze

• Voltin luk (sa Goranom Milašinovićem, 1996)

Nagrade

Filmske nagrade

• Zlatna maska na I festivalu mediteranskog filma za film Neprijatelj (1965. godine)
• Zlatna arena za režiju na filmskom festivalu u Puli za film Buđenje pacova (1967. godine)
• Srebrni medved za režiju na festivalu u Berlinu za film Buđenje pacova (1967. godine)
• Velika zlatna arena na filmskom festivalu u Puli za film Kad budem mrtav i beo (1968. godine)
• I nagrada za najbolji film na festivalu u Karlovim Varima) za film Kad budem mrtav i beo (1968. godine)
• Zlatni lav na festivalu u Veneciji za film Zaseda (1969. godine)
• Velika zlatna arena i Zlatna arena za režiju na filmskom festivalu u Puli za film Crveno klasje (1971. godine)
• Zlatna plaketa za scenario, prema književnom delu na festivalu u Berlinu za film Crveno klasje (1971. godine)
• Zlatna arena za režiju na filmskom festivalu u Puli za film Hajka (1976. godine)
• Velika zlatna arena, Zlatna arena za režiju i Zlatna arena za scenario na filmskom festivalu u Puli za film Zadah tela (1983. godine)
• Zlatni gladijator za film Na putu za Katangu (1987. godine)
• Srebrna mimoza za film Dezerter (1992. godine)
• Feliks romulijana (lat. Felix romuliana) za životno delo
• Zlatna maslina za najbolji film na festivalu mediteranskog filma u Bastiji, za film Dezerter (1992. godine)
• Nagrada „Zlatni pečat” Jugoslovenske kinoteke

Književne nagrade

• Nagrada Isidora Sekulić za kreativno spisateljstvo. Za knjigu pripovedaka Dve večeri u jesen (1967. godine)
• Andrićeva nagrada za pripovetku. Za knjigu pripovedaka Kriške vremena (1993. godine)
• NIN-ova nagrada za roman godine. Za roman Zid smrti (1985. godine)
• NIN-ova nagrada za roman godine. Za roman Lapot (1992. godine)

Nagrada Živojin Pavlović

U Leskovcu se od 2008. održava međunarodni festival filmske režije koji dodeljuje nagradu „Živojin Pavlović” za promociju srpskog filma u svetu. Dobitnici nagrade su: Bata Živojinović, Dragan Nikolić, Rade Šerbedžija, Miki Manojlović, Lazar Ristovski, Slavko Štimac (2016), Bogdan Diklić (2019), Goran Marković (2021).

Spoljašnje veze

• Živojin Pavlović na sajtu IMDb (jezik: engleski) 
• Otkrivena spomen ploča Živojinu Pavloviću („Politika“, 18. novembar 2011)
• Mozaik Žike Pavlovića u BDP-u („Politika”, 14. novembar 2018)
• Dnevnik Živojina Pavlovića („Politika”, 11. mart 2022)
• PROMOCIJA KNjIGE O ŽIKI PAVLOVIĆU: Zbornik \"Kino-poeta velikog crnila\" napisali njegovi studenti („Večernje novosti”, 12. maj 2023)
• Živojin Pavlović, kino-poeta velikog crnila: Kako me je zapljusnuo crni talas (RTS, 20. maj 2023)